AGONIJA

Dragi Milane pažljivo sam te slušao i osećam svu nemoć koju iskazuješ povodom onog što ti se dešava u životu i tvoje snažne želje da izadješ iz te situacije i kreneš putem oslobodjenja. Iako se to golim okom ne primećuje, patnja i bol koju osećaš jednostavno prožimaju ovaj bezvremeni trenutak u kome se nalazimo. Glupo je da ti ponovo iskazujem bilo kakvo žaljenje,  stoga ću pokušati da ti dam odredjeni odgovor, koji će možda pronaći mesto kako u tebi tako i u drugima koji treba da ga pročitaju.

Patnja se nastavlja i ona traje, traje i traje dok nas ne pojede i baci u ponor najmračnijih  dubina postojanja. Sve što joj se više protivimo i sve što više želimo da živimo drugačije, ona će se produbljivati ali , ono što je u tom „lošem“ dobro a tako treba gledati na sve neprijatne stvari u životu koje nam se dešavaju,  jeste sledeće:  da nje nema ne bi započela naša potraga za Istinom, Suštinom, Skrivenim Blagom.  Na kolena padamo  kada bivamo potpuno slomljeni i kada uvidimo koliko smo slabi i nejaki da se suprostavimo toj višoj sili, snazi prirode, neprijatnim dešavanjima, životu. U  trenucima očaja,  kada izgubimo i poslednje atome snage dešava se preokret i to samo tada kada odustanemo od sebe, kada odustanemo od nametanja svoje volje, od insistiranja onog što smo i kako mi zamislili.  Tada, neka druga,  tebi za sada nepoznata sila,  kreće polako da nas okreće i uzdiže naviše na putu ka njoj.   Ne zato što ona želi da bude nadmoćna, krvavo surova, osvetnička, itd,  već iz prostog razloga,   ( koji mi sada ne možemo da vidimo jer vodimo potpuno besmislene automatizovane živote ,  koji su sasvim prožeti željama i strastima radi zadovoljenja nižih tela sa kojima smo poistovećeni)  što  želi da nas izvede na ispravan put i probudi iz dubokog sna u kome se nalazimo, u kome smo zaglavljeni.

Ukoliko bi nam se dešavale samo lepe i ugodne stvari,  nikada ne bi osetili potrebu za nečim što je iznad toga i što je Uzvišeno. Stoga, na patnju i neprijatne situacije u životu ne  treba gledati kao na nešto loše , već kao  na orudje viših sila koje nam se nameću radi našeg spasenja. One nam šalju dogadjaje, situacije i ljude taman onoliko koliko mi možemo u tom trenutku da podnesemo kako bi naučili odredjene lekcije koje su nam potrebne. Na žalost,  te lekcije će se stalno ponavljati dok snažnije ne zavapimo za pomoć koja nam jedino može doći odozgo. Ona dolazi  posredstvom nevidljivih uticaja, uvida kao i susreta sa odredjenim školama koje vode isključivo probudjeni učitelji (mudraci), koji poseduju decenijska, viševekovna, milenijumska učenja i znanja o potpunom oslobodjenju iz ropstva u kojem se nalazimo. Učenja o načinu i smislu života, postojanju od kojeg se mi sada daleko nalazimo.

Da bi izašli  iz mizerije i agonije života u kojoj se nalazimo, potrebno je  pre svega da potpuno  odustanemo od  ideje i večite želje o „sreći“  jer su jedna i druga nevidljivo povezani u svetu dualizma u kom živimo. Sa jedne strane postoji ideja o sreći koju zadobijamo kroz materijalne vrednosti i lažne predstave o ljubavi, dok se sa druge strane nalazi mizerija i začarani krug iz koga ne možemo da izadjemo. Na jednoj strani ideja o životu, a na drugoj je smrt. Jedini način da se iz te mizerije i smrti izadje i uzdigne , je da odustanemo od ustaljene ideje sreće i ljubavi života kakvu očekujemo. Život i smrt su naizgled različite stvari, ali gledajući sa druge strane van sveta dualnosti, one su deo istog štapa samo na suprotnim stranama, tako da ideja o sreći bez mizerije ili života bez smrti, nije moguća.

Stoga  treba potpuno da odustanemo od naših ideja i želja,  i da se predamo toj Višoj volji. Ukoliko joj se ne predamo nećemo moći da izadjemo iz začaranog kruga nagrada i kazni kao ih mi pogrešno doživljavamo. Svi mi želimo srećan život. Želimo i očekujemo nagrade za naša dobra dela, trud. Ali zakon je takav da ukoliko želimo da budemo nagradjeni, a ne budemo onako kako smo to očekivali imaćemo, bol, tugu, depresiju, bes – kaznu. Stoga, ne tražimo pohvale, ne tražimo nagrade, za ono što činimo.  Nemojmo unapred za nešto što planiramo da osećamo da treba da dobijemo neki kredit u vezi toga. Nemojmo davati milostinju, očekivajući unapred da će nas Bog nagraditi. Svaka unapred očekivana nagrada za ono što učinimo u nama će izazvati mizeriju.

Nemoj misliti da su takve stvari nemoguće jer  su to mogli samo Buda ili Hrist. Postoje ljudi na ovoj planeti, na različitim kontinentima koji to mogu,  tako možeš i ti. Oni žive povučeno, tiho a da mi ne znamo da  postoje. Žive u miru, jedinstvu, skladu  i tako odu sa ovog sveta, ali vremenom nam se njihove  ideje, misli, učenja,  koja su inspirisana učenjima Bude ili Hrista, pojave u nekom odredjenom obliku jer postanemo spremni da ih vidimo a možda i primimo. Oni su poznati kako na našem podneblju tako i u drugim. Poslednji primer takvih svetih ljudi kojih ja mogu da se setim a koji su stalno živeli satvičnim životom, u molitvi i ljubavi, su Patrijarh Pavle, otac Tadej, recimo.  Pored njih tu su još i drugi: otac Pajsije Svetogorac, starac porfirije Kavsokalivit, Nektarije Eginski, Starac Siluan, Nikodim Agiorit, Serafim Rouz, Šemsi Tabrizi, Rumi, sveti Jovan Kroštanski, Dobrotoljublje, Isak Sirijski, Teofan Zatvornik, Optinski starci, otac Jefrem Filotejski, Arhimandrit Tihon, Sai Baba, Meister Eckhart, Sveta Terezija od Deteta, Sveta terezija Avilska, Sveti Toma Akvinski, Omram Mihail Aivanhov, Meher Baba, Hafiz, Llewellyn Vaughan Lee, Paramahamsa Hariharananda, Ramakrishna, Svami Vivekananda, Jogananda, Lahiri Mahasaja, Ramana Maharishi i mnogi drugi.

Takvi velikani su ostvarili ono čemu mi težimo. Oni su istinski nosioci Satve ( sile pomirenja ) koji nemaju kao mi nikakva komešanja dualnog sveta, već se nalaze u stanju  potpune predaje Bogu istopljeni u njegovoj veličanstvenoj Ljubavi. Istopljeni kao sveća koja gori, puštajući svoje kapi. Puštajući suzu po suzu dok se ne sjedini sa svojim plamenom u nestajanju. Njihove misli koje ostavljaju za sobom dubok trag, imaju snažnu moć da nas koji živimo u stalnom Radžasu i Tamasu, preobrate u Satvu.  One će duboko ostaviti trag u našim  srcima, uzdignuti nas i približiti Satvi uz koju je jedino moguće doživeti viša iskustva Boga i dati  pravi smisao života.

Ono što je svima njima zajedničko bez obzira kojoj veri ili religiji pripadali  je Ljubav koju su dostigli disciplinom u meditacijama, molitvama, isihazmu, kriyi, mantrama koje su im omogućile da spoznaju,  da je jedini način da mu se približe, potpuna predaja. Pa i sam Gurdjijev o njoj govori kroz svete plesove, kroz njegovu knjigu Belzebubove priče unuku ili kroz savet koji daje na kraju svoje knjige da je jedini lek i rešenje da,  čovek izadje iz očajnog stanja u kom se nalazi, da se stalno seća svoje smrti,  koja jedna od viševekovnih tradicija, učenja u Sufizmu i Pravoslavlju. Pričajući sada o ovome, sećam se jednog trenutka kada nas je na okupu bilo negde oko 50. Medju nama se nalazio sin Gurdjijeva i Jean de Salzmann. Potpuno sam slučajno ušao u to stanje svesti. Krenulo je prvo sa veličanstvenim osećajem, nalazim se u prisustvi nekoga ko je ostavio trag i učestvovao u stvaranju istorije, ali jednog trenutko došlo mi je u svest da Gurdjijeva više nema. Nema gospodje de Salzmann. Uskoro će da nas napusti i on, njihov sin. Neće biti mog učitelja, neće biti više ovih starijih ljudi u radu, ostalih,  mene. Odjednom sam se setio njegovog saveta da se sećamo smrti i postalo mi je jasno da ćemo svi umreti. Neće biti ni onih posle nas. Šta je to što preostaje?! Doživeo sam snažan šok. Osetio sam opet nešto što se ne može rečima opisati. Tog dana se na mene spustio blaženi mir. Kao da se čitav teret skinuo sa mene. Istovremeno je bila praznina a ja sam bio potpuno ispunjen i večan.

Ako uzmemo za primer Svete pokrete i učestovanje u njima videćemo koja zavrzlama nastaje kada se centri potpuno zbune ne znajući koji od njih šta treba da radi. Jedina prepreka u njima je naš um koji stalno pokušava da se meša u tudji rad. Kada nastane totalni kolaps, ukoliko nastavimo u istrajnosti da se uskladimo sa grupom tokom plesa, u jednom trenutku će se desiti nakon sloma, potpuna predaja i nemešanje uma, gde će telo i centri početi sami od sebe da rade ono što im je dato. Ukoliko se pokreti kroz ples nastave bez njegovog mešanja,  nastaje novo stanje svesti potpune prisutnosti i predaje u kojem počinje da nas dodiruje nešto više od onoga što poznajemo u običnom životu. Taj osećaj,  prvo kreće tu negde u grlu ili ispod, u delu u kom osećamo da se nalazi naša duša, pa nastavlja zatim dalje da se širi čitavim bićem. On nam govori da u nama postoji nešto što zna koja je naša svrha i čemu služimo. Ukoliko prepoznamo taj osećaj i potpuno mu se predamo,  nastaje erupcija Ljubavi i jedinstva sa Voljenim.  Tada potpuno postajemo svesni da je sva moć u njegovim rukama, da je sve pod njegovom upravom. Da svaka travka, svaki listić na grani, svaki pokret, sva živa bića, svaki leptir, ptica, svaki naš udah i izdah, dašak vetra,   su pod Njegovom kontrolom i  sve što postoji je njegovo je ispoljenje. On sam u svojoj Veličanstvenosti.

Stanje  u kome se ti i svi mi nalazimo a o kome mi  danas pričaš, je samo posledica naših želja, ideja, strasti, neskromnosti, grehova, besa, gneva, požude, pohlepe, ljubomore, vezanosti.

U prethodnom poglavlju sam napisao da postoje tri sile koje se manifestuju u svemu što postoji u univerzumu. Te tri sile se u raznim tradicijama različito zovu. Satva, Radžas, Tamas. Višnu, Brama, Šiva. Aktivna, Pasivna, Pomirujuća sila. Otac, Sin, Sveti duh.

Svoje živote najvišim delom živimo u dualnosti zbog samih želja a ne potreba. Te dve sile Radžas i Tamas, Aktivna i Pasivna sila,  neću ponovo objašnjavati kako se  manifestuju, su sile koje su smisleni deo celine i ispoljavanja Boga. Svaka od sila ima svoju ulogu u njegovoj manifestaciji stvaranja, uništenja ( radi stvaranja novog ) i održanja. Nijedna od njih se ne može definisati kao nešto što je dobro ili loše. Svaka ima odredjenu ulogu na različitim nivoima ispoljavanja tako i u našim životima. U nama postoji nešto što može kako da se uzdigne iznad te dve sile, tako i da ih koristi u odredjene svrhe. Kada nešto želimo da stvorimo koristimo Radžas ili aktivnu silu, a kada nešto želimo da uklonimo koristimo njenu suprostnost ili Tamas. Medjutim! Problem je što mi tih sila u našim životima nismo svesni niti ih primećujemo. Ne postoje zvanične, svetovne škole,  znanja ili metode  koja  na nekom obrazovnom nivou podučavaju ljude od najranijeg uzrasta o tome.

Klasičan primer pogrešnih delovanja tih triju sila se manifestuje na različite načine u našoj svakodnevnici. Bilo koju oblast života da uzmemo možemo navesti primere pogrešnih delovanja sila u nama.

Hajde recimo da uzmemo kuvanje! Nalazimo se u kuhinji jer smo doneli odluku ( želja ) da priuštimo sebi ili nekom drugom neko ukusno zadovoljstvo. Sama ta želja nas uvodi u aktivnu silu ili Radžas i mi započinjemo da spremamo pikanterije. Medjutim u jednom trenutku našom nepažnjom ( odsustvom ) se dešava  da smo zaboravili da smanjimo ringlu sa najačeg na nešto slabije i sastojci počnu da se puše. To primećujemo,  i u nama počinje da se pojavljuje Tamas, bes, nemoć. Šta sad? Umesto da budemo smireni, prisutni ( Satva ) ili kreativni ( Radžas ) mi ostajemo u Tamasu i osećamo bes, gnev i nastavljamo da kuvamo ručak drljajući kuhinjskim priborom ( recimo varljačom ) po hrani. Ta energija nas obuzima i u žurbi da bi postigli sve,  postajemo sve nespretniji te nam se slomi činija za salatu. Nastaje još veći bes, ali mi i dalje nastavljamo u žurbi, te ako se pojavi neko od ukućana da vidi šta se to prosulo ili razbilo ( samo kako bi nam pomogao ) mi krećemo da ispaljujemo salve besa na tu osobu KOJOJ ŽELIMO DA NAPRAVIMO DELIKATES VEČERU. Znači krenuli smo od ljubavi te se to završilo besom i nerviranjem. Naravno sve to ostavlja posledice i automatski se prenosi na druge ukućane koji su takodje mašine pa to u njima automatski izaziva stanje iz radoznalosti ( radžas ) u negodovanje, gundjanje, mržnju pa i sukob.

Sledeći primer su recimo moja deca. Igraju se u savršenom skladu. Lepo im je, zabavno. U odredjenom trenutku jedno od  dece primećuje da je neko drugi uzeo njenu omiljenu igračku i želi u najčistijem skladu da joj bude vraćena ( satva i radžas ). Medjutim! Drugo dete to odbija. Prvo dete odjednom oseća da se kroz taj akt ne vraćanja lutke oseća manje voljenom i želi da ona i njena želja da joj se to vrati,  bude prihvaćene i uzvraćene. I,  zbog tog,  ne prihvatanja ( želi ljubav – Satva ) ona mehanički zauzima stav agresivne osobe ( tamas ) koja otima ( rušilačka sila ) svoju lutku od drugog deteta. I umesto da koristi Ljubav ( satvu ), njena želja ( radžas ) da dobije lutku nazad izgara, pravi eksplozivnu reakciju gde joj kao i svima nama kada nismo prisutni proključa krv, i napada drugo dete otimajući joj lutku i počinje fajt.

Zatim imamo  situacije u kojoj se svi vozači nalaze. Doneli su odluku da krenu kolima do nekog odredišta ( radjas ili aktivna sila ). Medjutim u odredjenom trenutku pojavi se neka budala koja koja mu preseče put i zamalo ne izazove saobraćajnu nesreću. U sekundi nastaje pomračenje uma ( tamas ) i počinje da juri za ovom budalom ( samo se ne zna ko je od njih veća ) kako bi je naučio pameti. Naravno znamo ishod. Ali pošto on želi da ukaže drugom da pravi grešku, zar nije bolje da umesto besa ( tamas ), agresije upotrebi smirenost i pokuša da mu prijateljski skrene pažnju kako se oseća jer je moglo doći do nezgode. U smirenom tonu rezultat bi sigurno bio pozitivniji ( naravno ponekad ne vredi bilo šta ). Osoba koja je prisutna i koja poznaje svoju suštinu, koja nije vezana za svoje misli, koja sve to može da vidi odozgo iz vertikale kao svedok, sigurno ne bi tako planula već bi iz tog mira donela ispravnu odluku i nastavila da koristi adekvatnu gunu ( silu ).

Isto tako kada želimo da nam deca uče ili drugi rade nešto kako smo mi zamislili a nismo dobili, mi se ljutimo, durimo, deremo na njih i koristimo pasivnu silu ( tamas ) da bi šta?! Kapiraš? Ratovi počinju iz Ljubavi, u ime Hrista ( čitaj nedostatka ljubavi ).

Odrastamo u takvim sredinama gde živimo od samog rodjenja sa ljudima mašinama i šta drugo nego učimo da budemo isto takve mašine i radimo često uglavnom pogrešno. O ovome je govorio Gurdjijev kroz trijade.

O korišćenju pogrešnih guna nam govore i priče  Nasrudin Hodže:

Jednog dana Nasrudin Hodži su došli nenajavljeno gosti. Bili su to ženini rodjaci. Primili su ih kao i uvek širom otvorenih vrata i punog srca. Brže bolje žena je spremila zakusku i poslužila goste. Medjutim u jednom trenutku  je shvatila da neće moći da ih obraduje  kafom i ratlukom jer ih nije imala u kući. Baš danas prosikta u sebi te pozva Nasrudina. Daj  hodi do komšije te posudi malo kafe i urmi da zasladimo goste kako dolikuje. Ma šta ti je ženo gde danas i gde kod njega da idem kad znaš kakav je. Hajde idi molim te, probaj, ništa nećemo izgubiti. Nikad se ne zna. Što da ne,  reče u sebi Nasrudin,  te obuje cipele i krenu do susedne kuće. Na samu pomisao da mu neće pozajmiti to što mu treba počeo je već da se nervira. Svašta je razmišljao u sebi te je počeo da mu se diže pritisak. Samo što je došao do njegovih vrata i zakucao, komšija se pojavio. Ni dva ni tri Nasrudin mu je sasuo svašta u lice. Te da je bezobrazan, te da je sebična cicija i na kraju mu glasno i jasno  stavi do znanja da ni ne očekuje od njega da mu ovaj izadje u susret i posudi malo kafe  i hurmi. Naglo se okrenu i ode.

Problem je kao što sam i rekao da mi stalno boravimo u te dve sile i da, dok god se nalazimo u njima, dok god imamo želje, dok god imamo odredjena očekivanja mi se ne možemo otvoriti za nešto više u čemu je naš izlaz. Mi ne možemo i ne znamo kako da prizovemo pomirujuću silu ( satvu ) i boravimo u njoj. O tome nas niko nije učio. 

Postavlja se sad pitanje,  kako? Da.   Nije jednostavno.  Potrebna je odredjena disciplina. Potrebno je da koristimo ispravno Radžas, da ulažemo stalne napore kako bi vodili ispravan život. Za to nam služi rad i sve ono što nas Gurdjijev uči, počev od samoposmatranja, čuvanja i skladištenja energije koju nemilice trošimo praznim pričama, vodjenjem unutrašnjih dijaloga sa samim sobom, identifikacijama, spoljnjim i unutrašnjim uvažavanjem, hranjenje finim utiscima, energijama, vodonicima.

Pa odakle početi?! Od nekud se mora početi i to je napisano u prethodnom poglavlju ili članku. Završiti sve nedovršene stvari koje nismo uradili, započeli ili smo ih završili na pola i odložili, kako bi prikupili odredjenu energiju za dalje. Sledeća stvar koju treba uvesti kao svakodnevni deo života je meditacija ili sitting, smirenje, ulazak u tišinu. O tome sam ranije govorio i nema potrebe da ponavljam osim da kažem da meditacijom ulazimo tišinu i vršimo balans centara u nama koji dovodi do smirenja počev od našeg uma do regeneracije ćelija u telu, molekula, atoma. Svako ko ulaže napor i dodje do tog stanja zna da iz njega ne može tek tako da se prešaltuje u neke želje ili protivljenja. U tom stanju u koje udjemo u tišini osećaćemo se potpuno zadovoljno samim time što samo jesmo, što postojimo. Postavlja se pitanje kako da održimo to stanje satve, smirenosti, balansa, zadovoljstva? Kako da taj osećaj jedinstva, celine, prenesemo u svet tokom dana. Da! Moguće je preneti ga tako i zadržati, održavati stalnim prisustvom za koje je potrebna višegodišnja vežba, pažnja.

Gurdjijev kaže i to prenose njegovi učenici, i mnogi  da je važno pamtiti sebe! Ali svi zanemaruju činjenicu i niko se od većine nije pitao niti je iko ikoga naučio šta da pamti!  KOJEG TO SEBE!? Kojeg sebe kada smo poistovećeni sa stotine nekih naših ja o kojima se piše u knjigama. Kako doći do toga? Pravog sebe?!

To, vas niko neće naučiti, jer,  ne samo da ne zna, već se takve stvari ne mogu preneti usmeno. Do njih se dolazi postepeno, vremenom,  jedino kroz meditaciju, prisustvo i samoposmatranje.  Na kraju kada uznapredovana osoba tj. učenik dostigne to saznanje o suštini svog bića, duši, atmi, tada joj preostaje velika borba da održava i vraća to stanje svesti i pamti sebe, ono što ona jeste, boreći se danonoćno sa spoljnjim uticajima drugih sila koje su neodoljivo privlačne našem umu pod uticajima čula koje posedujemo u ovom telu.

Gurdjijev govori  sledeće:

Ako čovek nauči da 'izdvaja fino od grubog', to jest, ako počne da proizvodi fine 'vodonike' do njihovog maksimuma, pomoću njih će biti u stanju da sebi stvori mogućnost unutrašnjeg rasta do koga se ne može doći na bilo koji drugi način. Unutrašnji rast, rast unutrašnjih tela u čoveku, astralnog, mentalnog, i tako dalje, je materijalni proces sasvim analogan rastu fizičkog tela. Da bi raslo, dete mora dobro da jede, njegov organizam mora biti u zdravom stanju da bi iz te hrane mogao pripremiti potreban materijal za rast tkiva. Ista stvar je potrebna za rast 'astralnog tela'; od razne hrane koja ulazi u njega, organizam mora proizvesti potrebne supstance za rast 'astralnog tela'. Štaviše, 'astralno telo' zahteva rast istih supstanci koje su potrebne i za održavanje fizičkog tela, samo u većim količinama. Ako fizički organizam počne da proizvodi dovoljnu količinu tih finih supstanci a 'astralno telo' unutar njega biva oblikovano, taj astralni organizam će za svoje održavanje zahtevati manje tih supstanci nego što mu je bilo potrebno u toku rasta. Višak tih supstanci može se upotrebiti za oblikovanje i rast 'mentalnog tela' koje će se razvijati uz pomoć istih supstanci koje hrane 'astralno telo', ali rast 'mentalnog tela' će naravno zahtevati više ovih supstanci od količine koja je potrebna za rast 'astralnog tela'. Višak preostalih supstanci koje su služile rastu 'mentalnog tela' ići će na razvoj četvrtog tela. Međutim, u svim ovim slučajevima, višak bi morao biti veoma veliki. Sve fine supstance koje su potrebne za rast i hranjenje viših tela moraju biti proizvedene u fizičkom organizmu, a on je sposoban da ih proizvede pod uslovom da ljudska fabrika radi pravilno i ekonomično.

Sve potrebne supstance za održavanje života organizma, za psiho rad, za više funkcije svesnosti i rast viših tela bivaju proizvedene od strane organizma a kao rezultat hrane koja se unosi u njega spolja.

Ljudski organizam prima 3 vrste hrane:

1. Obična hrana koju jedemo

2. Vazduh koji dišemo

3. Naši utisci.

Pored meditacije koja nas uvodi  u stanje satve, važno je naučiti kako se hranimo, šta unosimo u naše telo, šta jedemo. Ukoliko se hranimo junk food-om, mesom mučenih, zaklanih životinja koje pored toga što u sebi sadrže adrenalin iz stanja šoka, patnje, mučenja,  koji je impregniran u njihovu krv, meso, tkivo koje jedemo, meso koje je izgradjeno od hibridnih dodataka, genetski modifikovano, gde se pored toga  životinje hrane ostacima samlevenih leševa drugih životinja pomešanih sa  ribljim brašnom i genetski modifikovanom žitaricama nećemo se dobro hraniti. Unosom te vrste hrane u naša tela kroz neki tamo dobar roštilj neće nam doneti ništa dobro sem privremenog zasićenja, zadovoljstva koje ćemo zaliti tamo nekom rakijom, dobrim pivom. Obično u takvim stanjima svesti možemo samo da osetimo tamas, pasivnu silu koja će nam usporiti krvotok do mozga jer će biti potrebno da se ona upotrebi za 3-dnevno varenje te vrste hrane. Pasivnu silu koja će u nama proizvesti bahatost, prejedanje, agresivnost, pospanost, lenjost, bolesti. O pravilnom načinu ishrane, tačnije o finijoj hrani koja neće biti ni radžastična ni tamastična već umerena, koja  neće biti previše slana, začinjena, masna, prepečena, prekuvana, mrtva,  razmislite sami ili se samo malo okrenite oko sebe i pogledajte kako se hrane Monasi po manastirima, ašramima, skitovima. Svi oni dobro znaju i govore po knjigama šta je potrebno jednom aspirantu, istinskom tragaocu, da bi mogao da održi balans i satvu u svom umu.

Sledeća stvar koja se spominje je kakav vazduh udišemo i kako ga unosimo u organizam preko pluća do krvi koja napaje sve ćelije tela. Vazduhu koji je potreban da se svesno unosi u prisutnosti. Vazduhu u kome se krije postojanje onoga za čime težimo a ostvaruje se kroz svesno disanje. Ovde imamo jedan paradoks da u raznim duhovnim grupama ne samo da ljudi ne znaju koja je važnost kvalitetnog i svesnog disanja, već imamo jednu po njima ne tako ozbiljnu stvar, a to je da oni veruju da je normalno pušiti i biti rob ( to su oni koji skakuću na pauzama da bi što pre zapalili pljugu, oni koji stoje ispred ulaza kuća, zgrada, kancelarija kao pokisli miševi ) , potpuno zavistan  uticaja tela, iako su prihvatili učenja da svaki praktikant koji želi da uznapreduje na duhovnoj stazi mora prvo da prepozna i oslobodi se unutrašnjih uticaja, pa zatim onih spoljašnjih koji dolaze pod uticajem prirode i planeta koje nas okružuju u sunčevom sistemu. Gurdjijev je o tome više puta govorio da se svi mi koji smo podležni njima  ne razlikujemo od običnog psa na lancu koji će ostati takav i umreti vezan na njemu. " Sve što diše neka slavi Tvorca". 

Ovde potpuno važi isto i za sve one koji se pre podne bave raznim duhovnim veštinama  kao što su razni tečajevi samoprosvetljenja, zvučnih kupki, šamanizma, Ahayuasca, tantre, kundalini yoge, drugih yoga itd, a posle podne krenu u provod, pijančenja, izlazaka, žurki, druženja, koja su prožeta svim drugim a ne samo onim što treba. Satvom! Oni čak ni ne razmišljaju o tome. Interesantnije im je da opaljuju selfije koje će postavljati po društvenim mrežama ne bi li ubedili sebe da su duhovni tragaoci na pravom putu, sve sa onim slatkim osmesima blaženstva koji tobože odražavaju njihovo unutrašnje stanje svesti. Ali koje i kakve svesti!?  Identifikacije, vezanosti za svoja ja i dostignuća! Ne samo da misle da su upotpunili svoj život interesantnim sadržajima već stalno uvode nove kako bi u njima porastao osećaj zadovoljstva, samopouzdanja,  pa izmišljaju razne nove veštine kao što su lebdeća yoga kačeći se kao neki slepi miševi po plafonima, zatim onih koji će obavezno da uvijaju svoja joga tela oko okvira vrata po raznim sobama, do onih koje će pomoći svim mladim majkama kako da nahrane svoje bebe a da to bude u skladu sa feng šuijem ili zvukom prirode koje su im otkrili tamo neki šamani, do menadžerki ( moš’ zamisliti samo ) koje će vas naučiti kako da pravilno nosite vašu decu u kengur nosiljkama. Ovo se odnosi konkretno na odredjene osobe koje umišljaju da se mogu mešati babe i žabe. Tome i služi iluzija da ispoljimo i iskusimo sva stanja radosti i bede.

Idemo dalje. Finiji utisci i vodonici se ne mogu dobiti iz Radžasa i Tamasa da se razumemo. Jedini način da ih unesemo u sebe je da to radimo iz Satve. Tu se postavlja opet pitanje kako?

Već smo spomenuli meditacije. Pored njih tu su molitve, liturgije, kirtani. Pored molitvi treba da se okružimo ljudima koji su smireni. Pored njih treba činiti dobra dela i pomagati koliko možemo drugima. Na taj način mi u stvari pomažemo sebi. Još jedan od najpristupačnijih načina su dobre knjige istinskih otaca, mudraca, jogina, mistika koji su se ostvarili potpunom predajom i koji su stopljeni u Ljubavi sa Voljenim i večnim.

U jednom trenutku si mi spomenuo da ti se desilo da je neki monah slučajno prolazio dok si bio na poslu  i da ti je bez tvoje ikakve želje poklonio knjigu o novom zavetu. Pričam o knjizi koja ti je stajala na polici nekoliko meseci i koju si jednom prilikom slučajno poneo sa sobom u noćnu smenu i počeo da čitaš gde ti se desilo nešto neobjašnjivo da si u odredjenom trenutku osetio samo svetlost i blaženstvo koje te je nateralo na plač. Plač koji je bio drugačiji i prožet osećajem neke vrste spoznaje veličine toga što dolazi odozgo. O suzama koje su tekle kao da nisu tekle tvojom voljom. Koje su bile čistije od bilo čega na ovom svetu. Koje su bile odraz same istine i postojanja. Da! To su načini kako da se vratiš u to stanje za koje si rekao da si jedva čekao da što pre odeš na posao kako bi mogao da uživaš u blagodati. Knjige! Ima ih puno, puno njih koje mogu da održavaju stanje satve i blagodati koja može da se spusti na tebe. Treba ih svakodnevno čitati. One su nepresušni izvor satve. Čitajući ih ti ćeš stalno boraviti u nekoj vrsti umiljenja i bogatstva što si došao do njih. Doći će trenutak kada ćeš preko nje ( satve ) doživeti i druga intenzivnija iskustva jedinstva svega, ljubavi, zadovoljstva postojanja, da će biti mnogo lakše da se izboriš sa svakodnevnim iskušenjima koja nas okružuju. Prave vrednosti i smisao života će dobiti jednu novu dimenziju koja će ti dati odredjenu snagu da istraješ na tom putu. 

SIMPLE MINDS

Da bih ti objasnio vežbu disanja, prvo moram da napravim mali uvod kako bi razumela manifestaciju sila ( guna ) kroz odredjene zakone akcije, reakcije i pomirenja te dve sile. Inače taj zakon se kod Gurdjijeva zove zakon tri.  Kasnije ću ti dati objašnjenje porekla tog učenja.

Legenda  kaže da je Bog ono što jeste, što je bio i što će zauvek biti.  On je jedno, a u tom jednom se nalaze te tri balansirane sile u savršenoj ravnoteži. Jednog dana došlo je do disbalansa te tri sile tako što Mu ( nemanifestovanog Boga ) se javila želja za spoznajom ( aktivna sila ) ,  koji je ujedno i muški i ženski princip, pa se On ispoljio kroz ženski princip ( Prakriti ) te je krenulo stvaranje. Stvaranje ili Kreacija  je njegov ženski princip iz koga je nastao kosmos,  priroda, sve ono što  je stvoreno, život.  Ispoljenje ili Zaštitnik tog principa je Majka Božija ( tj ženski princip Boga ), koja je  u hrišćanstvu prikazana kroz lik Bogorodice ( u drugim kulturama je to predstavljeno na isti način samo kroz drugi lik žene - npr Šakti ili recimo u Vinčanskoj kulturi ona mala statuica koja simbolizuje plodnost, a kako se zvala zaista ne znam).

Samim tim,  kada je ta sila kreacije ( radžas ) manifestovana, narušila se i druga sila reakcije tj. destrukcije (tamas ) protiv teže.. Kada se poremeti ravnoteža ovih guna ( sila ), one se kombinuju na mnoštvo različitih načina i stvaraju različite oblike života s različitim nivoima inteligencije, ega i tatve ( vatra, zemlja, voda, vazduh, etar ), zavisno od tipa kombinacija. Različiti oblici tako stvoreni su univerzumi, sunčevi sistemi, sunca, planete, drveće, biljke, gmizavci i životinjska vrsta kod koje dominira čulo mirisa, te naravno ljudska bića, andjeli, demoni, Deve, Asure i Bogovi.  

Dakle, mi ono što jesmo Purusha( atman ili duša ) se rađamo sa tri ( sile ) gune - Satva, Radžas i Tamas. Jedino plodovi naših dela određuju nivo gune koju posedujemo u ovom ili sledećim životima. Prema tome, Gospod se manifestuje duboko u nama u vidu Atme - svesnog Jastva, i kao posledicu delovanja triju guna unutar nas, mi posedujemo um, koji je posledica delovanja Prakriti ( ženski princip delovanja ili manifestacija Boga ). Naš um je taj koji biva privučen ovim materijalnim svetom (Maja - iluzija) i ta želja nas vuče da stalno delujemo u području karme u kojoj pak deluju još grublji zakoni o kojima ću kasnije govoriti a imaju veze sa zakonom sedam koji  se manifestuje putem uticaja planeta u našem,  sunčevom, sistemu.

Sve to vreme, Atman ( duša ) je nemi posmatrač, budući da Atma ima jedan cilj a to je da se stopi sa svojim izvorom ili Paramatmom ( Neispoljeni Bog –princip koji se sastoji od muškog neispoljenog  i ženskog dela koji se ispoljio ) , odakle je i potekla. Međutim, karma uma je odgovorna za stalne cikluse rođenja i smrti kroz koje Atman ( duša ) prolazi. Samo kontrolom uma – njegovih guna ( sila ) (Satva, Radžas i Tamas), Atman biva u stanju da se izdigne iznad nivoa triju guna i dostigne potpunu sreću u jedinstvu s Paramatmom ( Bogom ) . Satva guna ili pomirujuća sila označava vrata ka samospoznaji i konačnom dostizanju jedinstva sa Bogom. Radžas i Tamas guna kontinuirano aktiviraju snagu karme i vezuju Atmu za materijatni svet.

Duša je rođena sa jednim jedinim ciljem, da se vrati u svoj dom i dostigne Boga. Zbog toga će osoba, koja živi satvičnim životom, dostići pravac koji vodi ka slobodi i prosvetljenju. Začeće, faza embriona, rođenje, mladost, sredovečnost, starost i konačno smrt, su faze kroz koje prolazi telo. Sve to vreme, Atma ostaje ista. Ona jedino napušta telo kada telo ostari, i preuzima drugo telo da bi se očistila od posledica svojih dela (karme) kako bi konačno dostigla svoj cilj - prosvetljenje i slobodu (jedinstvo sa Dušom ili Bogom). Atma to može da postigne samo preko Satva gune, budući da Satva kontroliše Radžas i Tamas. Samo pomoću Satve osoba može da se uzdigne na viši nivo života i da evenutalno u sledećim životima, automatski dostigne put slobode. Na ovaj način upoznajemo princip uzastopnog rođenja i umiranja.

Da bi mogli ovo da ostvarimo potrebno je da shvatimo delovanje triju guna, i da vodimo Satvičan način života. Priroda triju guna i dužnosti u skladu sa zastupljenošću guna u nama je sledeća:

• Satva Guna ( Pomirujuća sila ): Osoba ima samokontrolu, dostojanstvo, trpeljivost, ne diskriminaciju, obavlja dužnosti bez da očekuje plodove rada, istinoljubivost, saosećanje, razumevanje, zadovoljstvo, čistotu, velikodušnost, kontrolu strasti, veru, opraštanje, poštovanje, milostivost, pokajanje - osećaj krivice za loše učinjena dela, zadovoljstvo u religiji i poštovanje Boga, Savest, saosećajnost za druge, poniznost, odsustvo svoje volje, prestanak uzdanja u sebe, smirenje, mir.

• Radžas Guna ( Aktivna sila ): Požuda, želja, pohlepa, strasti, ljubomora, ponos, svadljivost, molitve sa sebičnim motivima, egoizam, dominacija, želja za slavom, ismevanje drugih, agresivnost itd.

• Tamas Guna ( Pasivna sila ): Mržnja, pohlepa, okrutnost, gnev, niske strasti, nezadovoljstvo, laž, lenjost, tupost, strah, ogovaranje, kritikovanje, zakeranje, jaka vezanost za prošlost, stalno žaljenje za nečim ili na nešto, nepoštovanje Boga itd.

Osećaji "ja i moje" su odraz ega i ponosa i dolaze od neznanja, što je posledica nedostatka pravog znanja

Dakle, da bi mogli da spoznamo Boga, mi se moramo  uzdići iznad Radžasa i Tamasa, do Satva gune.

Konačno, pomoću neprekidne prakse i strogosti, samoposmatranja, discipline u izvršavanju molitvi i meditacije tišine , nadilazimo i Satva gunu i sklanjamo iluziju Maje i krećemo se putem spoznaje.

Uprkos tome što živimo u ovom materijalnom svetu, naš um treba da se izdigne iznad telesne pojavnosti i treba stalno da teži spoznaji Gospoda, što je jedino moguće zahvaljujući satvičnim aktivnostima i uz pomoć satvičnog stava.

Ovo postaje moguće zahvaljujući redovnom meditacijom - molitvom, koja nam pomaže da uživamo u mislima i u prisustvu Boga. Ovo je najbolji put za spoznaju Boga koja dolazi već  preporučenim tihovanjem, meditacijom, sitting-om.

Ovim uvodom želim da naglasim da nikakve meditacije, duhovne discipline ne mogu pomoći niti jednom ljudskom biću da stekne smirenje i smirenjem oslobodjenje i radost života, ljubav, ukoliko se ne nakloni principu Satve. Za to je potrebna velika borba i stalno podsećanje putem pažnje, stražarenja nad sobom. Uostalom, život će nas vremenom naučiti kako da počnemo da prepoznajemo, šta se dešava kada se naklonimo nekoj od dve sile – radžas i tamas, i kako sami sebi stvaramo život teškim a kako će izgledati period kada se budemo okrenuli Satvi i kada po prvi put osetimo rezultat našeg truda,  kada se na nas spusti osećaj blagodati, kada u nama usplamti osećaj da smo voljeni, da je sve jednostavno, da volimo sebe i sve što nas okružuje. Da je Bog sve.

Da bi se u nama iskorenio bes, nezadovoljstvo potrebno je znači okrenuti se Satvičnom načinu življenja, kao i redovnim svakodnevnim duhovnim tehnikama tihovanja, molitve, sitting-a. Svako ko nauči da se iskreno moli za Satvu i jedinstvo sa Bogom, On će mu izaći u susret. Kako On sam, tako i uz pomoć njegovih pomoćnika ( savetnika, andjela ).

Nastavljam dalje u vezi teme i pitanja. Svako (valjda)  primećuje da kada su nam misli uzburkane u nama nešto proključa što izaziva razna osećanja poput, tuge, besa, nezadovoljstva, očaja, nervoze itd. Svaka emocija, osećanje sa sobom nosi i odredjenu vrstu plitkog ili dubokog disanja tj. te emocije se reflektuju na naše telo gde ono diše različitim ritmovima. Uobičajeno je da kada smo besni da nam se nozdrve šire i da nam je potrebno više vazduha. Da kada smo tužni vapimo u jednom dahu i izgovaramo "AAH" jer smo povredjeni. Ili na primer, jako, jako dubokog udisaja kada smo u nekom očaju, i kada se  pitamo dokle više.

To su  prirodni procesi u svakom živom biću, ali ono na šta mi treba da obratimo pažnju je i kako dišemo kada smo i balansirani, smireni, nežni, zadovoljni. Naravno  disanje je tu prirodnije i  bliže Satvi nego radžasu i tamasu.

Ali pre nego što naučiš tihovanje i svesno disanje, moraš naučiti vežbe disanja koje će ti olakšati dalji rad a ujedno i ojačati kapacitet pluća. 

Disanje je jako važno zbog prane kojom se hranimo osim utisaka a koja se nalazi  ponajviše  vazduhu. Prana nam je stalno na izdisaju jer je stalno trošimo kako nam je Gurdjijev objasnio kroz negativne emocije, a ja bih na to dodao kroz sve moguće oblike misli jer se ona ( prana ) vezuje za svaku misao, pa da li je misao izgovorena ili ne prana se troši. Svako od nas može da oseti koliko smo iscrpljeni nakon nekog razgovora ili je samo bilo dovoljno da nam je glava prepuna različitih misli te osetimo da smo iscedjeni kao krpa.  

Dovoljno je da svako od nas napravi tabelu sa nekoliko pitanja kako bi otkrio koliko mu je energije ( prane ) zablokirano. Recimo spisak stvari koje želimo da uradimo. Stvari koje smo započeli a nismo dovršili. Stvari koje odlažemo iz nekog razloga. Kada ispod svakog pitanja pogledamo koliko tu ima blokirane energije biće nam jasno zašto smo stalno lenji i u tamasu ( pasivnoj sili ). Jedini način da oslobodimo tu energiju je da izaberemo najlakšu stvar koju možemo da završimo kako bi započeli oslobadjanje energije ( prane ). Zatim preći na sleduću nedovršenu stvar. 

I sama znaš koje oslobodjenje i olakšanje osećaš kada završiš odredjene obaveze. Ovim načinom koji sam opisao gore otvoriće ti se prostor i energija za radžas tj aktivnu silu. Da završavaš i druge stvari i ostvaruješ svoje želje. Naravno! Želje treba da poseduješ ti, a ne one tebe.  

Da bi se početna vežba izvela sedi se u uspravnom položaju gde je brada malo savijena ka dole da bi nam kičma bila prava od korena do vrha glave. Prvih 7 dana se diše sledećim ritmom: 

Udisaj 5 sekundi.

Zadržavanje udaha 5 sekundi.

Izbacivanje vazduha ili izdisaj 5 sekundi.

4 sekunde zadržavanje bez disanja.

Gde se nakon sedam dana broj udisaja, zadržaja, izdisaja povećao za po jedan sekund, s tim da se ostanak bez vazduha uvek koristi kratko 4 sekunde. Prve nedelje bi to bilo ovako: 7/7/7/4. Druge nedelje 8/8/8/4. Treće 9/9/9/4 i tako dalje.

Vežba se u tom ritmu radi 10 minuta. Nakon čega se kontrolisano disanje zaustavlja te nastavljamo da dišemo sasvim prirodno ne mešajući se na bilo koji  način u tok našeg disanja. Tada ga je potrebno samo posmatrati bez uplitanja i želje da bilo šta promenimo. Osim disanja ovo ne uplitanje važi za misli koje dolaze u polje svesti, uma. Treba ih samo posmatrati bez želje da ih proširujemo u neke dalje priče, već ih posmatramo na sledeći način. Misli su kao oblaci. Kako dodju tako i odu. Ja nisam misli koje mi se javljaju u svesti.

Naravno to se postiže   ne mešanjem, ne uplitanjem, bez ijedne želje da učestvujemo u tom procesu vezivanja i dalje rasprave oko niti jedne misli. U tome nam pomaže svestan prirodan dah (on nas centrira u sadašnji trenutak)  koji će se ujednačiti, nakon nekog vremena koncentrisanog disanja koje će u telu proizvesti ravnotežu sila i podići nas ka satvi ili pomirujućoj sili. Dolazi do balansa i disanje postaje plitko i  skoro neprimetno dok se u našem umu dogodi  preokret te misli prestanu da se pojavljuju.  Nastupa tišina, mir,  dok se svesnost pojačava u prisustvu. Tada dejstvom Satve granice našeg tela gube dimenziju jer ono što mi jesmo dobija sasvim novu dimenziju postojanja.

Nakon tih deset minuta koncentrisanog disanja , nastavlja se Svesno disanje i izvodi za početak nekih 20 minuta ili onoliko koliko je potrebno ili koliko želiš da ostaneš u tom stanju - Satvi.  Tačnije kada telo zatraži veću dozu kiseonika primetićeš kako se disanje postepeno ubrzava i kako pod uticajem želja, obaveza, moranja, utisaka svakodnevnog života,   postepeno vraća u druge dve sile koje se stalno naizmenično smenjuju. Važno je da  izdvojiš ukupno  30 minuta svaki dan.

Najčešće prepreke u samom početku će biti sedenje u ispravnom položaju. Stoga pogledaj sledeći link koji ti to može olakšati. Jedino pripazi na ovaj prirodan osmeh u video snimku kako te ne bi zaslepeo.

Nakon odredjenog vremena ćeš  pronaći kako da uskladiš položaj tela kako bi se dovela u balans i primila Božansku energiju odozgo putem svesnog disanja. Ta Svebrižna sila, energija, inteligencija,  će polako pronaći prolaz na dole kako bi ispunila tvoje telo. Osetićeš  veliko olakšanje, smirenost.

Šta se dalje dešava i šta se dalje radi u stanju Satve ostavljam za drugi put. 

LEKCIJA O SIMBOLIMA

Jedna od njegovih lekcija o simbolima koja je prvi put data u pisanom obliku nastala je davno  u nekom periodu između  1918  do 1924 god. Nakon toga Gurđijev  iznosi svoje učenje  raznim grupama koje su dolazile na  predavanja i sa velikom pažnjom pratile njegove ideje o mogućnosti za oslobođenjem „duše“ od ropstva. Kada god čujem ove reči nekako se u mom vidnom polju pojavi kavez sa jadnom ptičicom koja u njemu čami do poslednjeg daha, vršeći veliku nuždu  od muke ceo božiji dan , sa sve osmesima njihovih gazda i gazdarica koji im zauzvrat tobože daju neograničenu ljubav verujući da su tu zbog njih i naravno kako  bi im sve učinili što požele.  Jadna zarobljena dušica.

Ova ideja oslobađanja od ropstva koja je metaforično predstavljena širom sveta u raznim duhovnim tradicijama prikazuje  zarobljenu dušu u kavezu sopstvenog tela, koja tobože čitav život pati za slobodom. A realno niko se nije stavio u poziciju a da se pita šta bi se desilo kada bi bili slobodni!?  Naravno da mu ta ideja ne dolazi na pamet od nesagledive patnje koja ga je snašla i ludila u potrazi za rešenjem konsultujući svoj super sveznajući um od neograničenog "poverenja". I?   Da li  neko ima  odgovor na to pitanje? Šta bi dobili slobodom?!  Da li ste ikada razmišljali o tome? Šta je zapravo sloboda? Hm...

Eh sad, kada smo kod ptičica setih se priče o jednoj isto takoj maloj lepoj šarenoj ptičici u belom kavezu tik do prozora, koja je imala predivne gazde. Hrane je uvek bilo na izvolte. Svi su je voleli. Dok je gledala druge slobodne ptice kako lete oko kuće i po nebu,  pomišljala je da beži u slobodu ali se dugo nije usudjivala da pokrene neku ideju o tome. Bila je zadovoljna. Lepo je pevala. Dobijala je platu, hranu, osmehe.  I jednog trenutka se  desilo čudo.  Pojavio se spasitelj. Magarac! Onako blentav zabio je njušku u staklo da vidi šta ima u kući. Kada je ugledao svoj odraz u staklenom prozoru pomislio je da je drugi magarac i toliko se približio da je lupio glavom i otvorio prozorska okna. Tog trenutka kako je ugledao  jadnu ptičicu sažalio se,  te nekako njuškom otvorio vratašca kaveza i pustio je na slobodu koju je dugo čekala. Ćiju-ćiju sva usplahirena poletela je visoko ka nebu, međutim doživela je šok od ledenog vazduha koji joj je naglom promenom temperature zaledio krila te je ona smrznuta jadna i ukočena pljusnula dole na livadu ne pomerajući se čekala po cičoj zimi da skonča ne osetivši zračak radosti slobode. Naravno priča ide dalje te je tu odmah pored u blizini slučajno pasla travu jedna krava koja se,  polako približivši mestu gde je ptičica pala, dobro olakšala da je toplo govno palo direktno na nju i spaslo joj život. Pouka priče bi  bila da nisu svi oni koji ti pomažu prijatelji kao da nisu ni neprijatelji oni koji seru po tebi.  Priča ide dalje. Naišla je mačka sa kojom nikada nije imala prilike da se sretne, te joj je ponudila da je izbavi i odnese nazad u kavez. Jadna ptica ne znajući  šta ju je opet snašlo  sva radosna dopusti mački da je stavi u usta i prenese kući.

Eto! Imamo ovu priču koju možda svako može da razume. Čovek 1, 2, 3. Isti ti ljudi kada se u njima razvije sumnja o ropstvu u kojem se nalaze,  kreću u potragu za ciljem (slobodom ) te  iz beznadežne situacije  patnju o svom zatočeništvu slikovito prikazuju idejom zarobljene duše u svom telu, kavezu. Čovek br. 1 bi shvatio da je bolje da je ostao u kavezu. Imao bi hranu, toplinu doma. Čovek br. 2 bi se uplašio i nikada mu ta ideja više ne bi pala na pamet, dok bi čovek br. 3 naučio da treba biti oprezan i snalažljiv. To bi bio kao neki viši nivo alegorijskog prikaza stanja u kom se nalaze tragači ne sluteći da postoji učenje viših nivoa. Ovako se sve svodi na nemogućnost izlaza iz patnje dok se ne pojavi neki mudri učitelj ili tajno znanje koje će otvoriti vratašca kaveza i spasiti ih tako ropstva. Ah. Kakva zabluda! Ptičice čuvaj se učitelja koji vapi za učenikom.

Od kako su se ideje i učenje GiG pojavile u pisanom obliku do dan danas nisam nikoga čuo, video ili sreo ko bi mogao da ih protumači i pretoči u svakodnevni život jednog posmatrača sebe. Ok,  ovde bih preskočio svima poznate lekcije o važnosti samoposmatranja ili pamćenja sebe kao šokovima koji se u učenju IV puta zovu svesna patnja ili napor i namerno stradanje,  koje uglavnom i učenici i sa velikim stažom ne razumeju te i dalje češkaju glavu kao da imaju vaške. To je bio jedan dug istraživački period koji je obuhvatao i susrete sa pojedincima koji su što bi se reklo elita u izučavanju te, nama ne dokučive  miz(st)erije.  

Nijedan pokušaj da saznam praktičnu primenu tih zakona nije urodio plodom jer niko od njih se nije usudio da jasno i glasno kaže da kapitulira pred tim pitanjem jer na njega ne zna odgovor. Obično se u tim  situacijama veliki junaci i tumači učenja pretvore u seka perse kojima je maca pojela jezik te, kao što se to i nauči samoposmatranjem i viđenjem te postane sve jasno iz ličnog iskustva,  dobijaju razna automatizovana spasonosna objašnjenja ( kako bi se izvukli iz zamke u koju su sami upali bucajući se u grudi),  da to ne može svako da razume, da kada bude osoba spremna sve će joj se pojasniti, do onih koji čvrsto zastupaju svoje stavove da razumeju sve  i da im nije jasno kako ne razumemo, te kada ih upitaš da daju konkretan životni primer kojim bi  opisali prelazak iz jedne faze note u drugu,  sve svede na pekarske i poslastičarske recepte koje smo svi ne samo pročitali već i lično spremili. Znate već i sami iz knjiga ono ti ...pa...ovaj.... uzmeš brašno, so, malo vode i zapečeš trećom silom u rerni i dobiješ hleb. Još ako ga pitaš šta je tu pomirujuća sila presečeš ga kao noćnog čuvara kome uleti kontrola ili kao kada se ridžovan pojavi u autobusu a ti nemaš kartu. Svakako da je dobro trošiti vreme na hleb kao što nije baš dobro možda "traćiti" vreme na proučavanje zakona 7.

Odavno  imam nameru da objavim dokument koji su možda neki čitali ili se susreli sa njim a za koji kažu da su beleške sa Gurđijevljevih predavanja  ili da je on to lično svojom rukom kucao na mašini docrtavao simbole i prepravljao beleške koje su zapisivali neki od njegovih učenika. Taj isti dokument objavljujemo u izvornom obliku uz koji prilažemo i prevod na Srpski jezik. Sve drugo što je objavljeno do danas putem knjiga, materijala na internetu, su samo tumačenja njegovih učenika kao i drugih koji su to umislili na osnovu onog što su čuli tokom predavanja ili pročitali negde. Ako ne zaboravimo igricu pokvarenih telefona  koju smo igrali kao deca biće nam sve jasno šta možemo da očekujemo.

Od tada pa do sada,  na našu sreću ili još bolje nesreću imamo na desetine i stotine tumačenja njegovog učenja o zakonima prirode, eneagramu, oktavama, svetovima. Ne samo da ih imamo već se oko njih i dan danas razni pojedinci utrkuju u tome ko će ih na najispravniji način rastumačiti. Krenuo je Uspenski a za njim i drugi te pored svega što su objasnili,  učenicima četvrtog puta ništa ne preostaje nego da i dalje balave isplaženih jezika širom otvorenih očiju i zabezeknutih faca, ne znajući šta ih je snašlo i o čemu se tu zapravo radi. Ima i onih pametnijih koji se tu zaustave i energiju isključivo usmere na pamćenje sebe što je sam dragulj nad draguljima u radu , dok oni drugi, treći, nastavljaju da otkrivaju najskriveniju tajnu drevnih zakona ( koja će ih valjda trenutno osloboditi, moš’ misliti )  birajući pogrešne načine ( gde slobodno mogu da im  se pripišu razne dijagnoze )  razotkrivanja tih principa Kosmičkog poretka. Usuđujem se da kažem da se nimalo ne razlikuju od recimo domaćica kojima je neko iz zajebancije rekao da su nesposobne i glupe te da bi dokazale suprotno, čvrsto odlučile da se upuste u rešavanje matematičkog problema Poinkareove hipoteze.  I da bi dokazale da su i dalje u pravu neke od njih to nastave čitav život, dok druge proizvedu niz raznih rešenja i tumačenja od kojih može da nas samo zaboli glava. Kada smo već kod te hipoteze, čovek koji je rešio tu formulu odbio je nagradu od miliun dolara. Kada su ga upitali zašto je to odbio, odgovorio im je sledeće: Meni ne treba taj novac kada sam otkrio tajnu univerzuma.

A zbilja stvari su mnogo jednostavnije! Svakoj ptičici koja se preda Sudbini ( a to mogu samo one koje proniknu u tajnu svesne patnje i namernog stradanja ) vrata kaveza se sama otvaraju.

U svakom slučaju evo Gurđijevljeve lekcije o Simbolizmu. Obećao sam  jednoj Sanji, te  i da se zahvalim Dejanu na pomoći oko prevoda. Oni koji žele mogu da daju svoja tumačenja. Slobodno!

Lecture of Symbolism - Gurdjieff - Englsih

Lekcija o Simbolima - Gurdjijev - Srpski