JA POSTOJIM U MOM DISANJU

Kada se nalazim više  na površini  sebe ( kada mi je pažnja rasuta ), ja nemam tu lakoću nad tim da samo pustim . Kada sam većim delom  unutar sebe, dolazi trenutak kada nemam slobodu   da delujem dok sam napeta.  Ali ipak, u meni postoji  nivo na kome mogu da vidim stvaranje tenzije i  njihov medjusobni uticaj,  bez da budem potpuno obuzeta njima.  Ostajem svesna nečega što ne može biti uzeto. To direktno zavisi od doživljavanja mog centra gravitacije,  kome uvek moram  da se vraćam.  Ovi nagoveštaji,  napetost i dopuštanje,  su moji odgovori na život, i oni utiču na moje disanje.  Kada vidim da ono nikada nije slobodno, postavlja se pitanje o njegovom značenju i njegovoj vezi sa mojim mislima, osećanjima i organskim životom.

Kada sedim u stabilnom  uspravnom položaju, prave kičme sa nogama koje su ukrštene i stabilnim donjim delom  ledja,  u tišini,  ja se osećam stegnuto  nebrojenim tenzijama  koje me drže kao da sam uhvaćena u neku mrežu.  U odredjenom trenutku osećam kako tenzija popušta i kako opada.  Moj unutrašnji život se lagano pojavljuje kao iza oblaka i postajem protočnija.  Jasno vidim kako držanje mog tela dozvoljava ili ne dozvoljava tu protočnost,  slobodu.  Pre svega, pravilan položaj karlice i nogu omogućuje kičmi tj. ledjima da budu prava.  Kolena ne smeju da budu na istom nivou sa kukovima već u istoj ravni ili niže.

Ovo podupire najvažniju stvar - trup, abdomen, glavu.  Vidim da skriveno osećanje prisutnosti  zavisi od moje tenzije.  Ukoliko je solarni pleksus previše nezaštićen ili previše skučen,  stanje kada sam živa se neće pojaviti.  Energija treba da teče slobodno,  i najmanja prepreka može da spreči tok da bude uspostavljen.  Čim se energija uspostavi,  ja osećam slobodu.  Osećam da postojim, da sam živa. Nešto novo,  živo,  o čemu pre  nisam znala.  I odjednom,  postajem svesna disanja.  Ja znam da dišem.  To je nagoveštaj života koji osećam u sebi.  Ne usredsredjujem se na disanje i ne pokušavam da ga dovedem u vezu sa mislima.  Moram da postanem jedno sa tim osećanjem disanja, raspoznajući  udisanje i izdisanje  kao nešto što je prirodno i spontano,  prihvatajući sve bez da ičemu težim.  Ne pokušavam bilo šta da zadržim,  bilo šta da sprečim,  ničemu se ne protivim, dopuštam sebi da izbacujem, izdišem vazduh do kraja.  Kada ostvarim stanje puštajući dah da teče potpuno i slobodno, ja osećam da energija ispunjava moj abdomen i da ona više nema težnju neprekidno da raste. Tokom disanja, vidim da se misli pojavljuju i razilaze , i vidim da se iza njih nalazi neka energija. Energija razmišljanja.  Ali misli nisu razmišljanje. 

Kada dopuštam na dubljem nivou, osećam da je disanje izvor te energije u meni.  Njegovi sastojci mogu da nahrane tu unutrašnju Prisutnost.  Osećam da su pravci, prelazi kojima se ono kreće važni, i da mogu da uspostavim odnos izmedju izvora jednog centra sa drugim. Prvo moram da uspostavim odnos kroz utisak, te da se naviknem na osećanje prelaska, bez da očekujem bilo šta.

U trenutku ga postajem svesna. Osećam da  moje disanje ima veliki značaj, kao da je ono sam čin života. Osećam to kao jedan živi nagoveštaj, nagoveštaj  jednog izvora u koji sam i ja uključena. Postojim u njemu.  Sebe ne mogu da držim po strani,  promatrajući izvan toga, niti mogu to da popravim ili zaustavim, prisvajajući ga za sebe.  Mogu samo da osetim da sam deo toga i da  bez njega nepostojim,  kao i da to ne može da postigne bilo šta bez mene. Dopuštam, i u gubljenju sebe ja se pronalazim.  Predajem se ovom osećanju, u kojem je poredak formiran i čim se pojavi, tenutno mu se prepuštam .

Jeane de Salzmann - Reality of Being - Stvarnost Bića

When I am very much on the surface of myself, I have no freedom of
action over letting go. When I am much deeper in myself, a moment comes when I  have no freedom of action over tensing. Yet there is a level in me at which  I  can  see  tensions  form  and  respond  to  each  other  without  being completely taken by them. I remain aware of something that cannot be taken. This  is  directly  dependent  on  experiencing  my  center  of  gravity,  to  which  I must  always  return.  These  movements  of  tension  and  letting  go  are  my response to life, and they affect my breathing. When I see that my breathing is never  free,  the  question  arises  as  to  its  significance  and  its  relation  to  my thinking, feeling and organic life.

When I am seated in the quiet, I feel constrained by countless tensions, small tensions that hold me as though in a net. At the very moment I sense this, the net loosens. As the tensions give way, my inner life appears as though emerging from a cloud, and I become freer. I see clearly that the posture of  my  body allows or prevents this freedom. First, the position of the pelvis and  legs  allows  the  spine  to  be  straight.  The  knees  must  not  be  higher  than  the hips.

This  maintains  everything—the  trunk,  the  abdomen,  the  head. I  see that the inner feeling of Presence depends on my tensions. If the solar plexus is too open or too restricted, this life will not appear. The energy needs to pass freely,  and  the  slightest  hindrance  can  prevent  the  current  from  being established. As soon as the energy appears, I feel free. I feel myself existing, a new  existence  I  did  not  know  before.  And  suddenly  I  am  aware  of  the breathing. I know that I breathe. It is the movement of life that I feel in myself. I do not concentrate on the respiration, I do not try to relate the thought  with the breathing. I have to become one with the feeling of breathing, sensing  the inhalation and exhalation as natural and spontaneous, accepting everything so that there is no striving. I hold back nothing, letting myself exhale to the  end. When I succeed in letting the breathing take place more freely and completely, I feel that the energy fills my abdomen and that it no longer has the  tendency constantly to rise. In breathing, I see thoughts appear and disperse, and I see that behind them there is an energy, the energy of the thinking. The  thoughts are not the thinking.

In  letting  go more  deeply,  I  feel  that  the  breathing  is  the  life of  this energy  in me.  Its elements  could  nourish  this  inner Presence.  I  feel  that the routes, the pathways it travels, are important, that they could relate the life of one center to another. I need first to establish a contact through sensation, to become used to feeling the pathways, without expecting anything.

In the moment I become conscious of it, I feel that my breathi ng has great  importance,  as  if  it  were  the  very  act  of  living.  I  feel  it  as  a  living movement, the movement of the one life in which I am included. I exist in this movement. I cannot hold myself apart, observing from the outside, nor fix or stop the  movement, appropriating it for myself. I can only feel that I am part of it. I am nothing without it, and it can do nothing without me. I let go, and in losing myself I find myself. I submit to this movement, in which form is created and immediately swept away as soon as it appears. I live in my breathing.
 

STRAŽAR

Mi ne vidimo naše stanje sna u kome se nalazimo. U njemu mislimo o radu, mislimo "Želim da budem prisutna". Ali napor da budem prisutna je nešto potpuno drugačije od razmišljanja. To je napor koji se odvija u pravcu svesnosti. Moramo saznati da li smo svesni u datom trenutku kao i sve njene nivoe.  Njeno prisustvo ili njena odsutnost može biti utvrdjena unutrašnjim činom posmatranja.

Nalazim se ispred nečega što mi nije poznato. Nalazim se ispred zagonetke, tajanstvenosti mog prisustva. Moram da uvidim da ne mogu da razumem tu misteriju  mojim uobičajenim načinom svesti. Ali moram razumeti, makar intelektualno, šta bi to značilo biti prisutna, to jest, biti prisutna ne samo mojom glavom, mojim osetima ili mojim osećanjima, već sa svim tim delovima moje Prisutnosti zajedno. Možda u tom trenutku ja i dalje neću biti stvarno prisutna, ali ću barem tražiti  zajednički pravac.

Ko je prisutan - ko vidi? I koga? Čitav problem je u tome. Da bi posmatrali sebe potrebna nam je pažnja koja je drukčija od naše uobičajene. Mi prihvatamo napor da budemo budni, da posmatramo napor koji ulaže stražar. Nastojimo da ga održimo u nama trajno.

Onaj ko posmatra je onaj ko je prisutan.  Isključivo on  je taj pravi.

Preostali deo mene je pasivan. Stražar mora da primi utisak unutrašnjeg stanja i da poseduje osećaj celine dok pokušava da vidi sve u isto vreme. Moramo da naučimo da pravimo razliku izmedju stvarnog "Ja", koje se nigde ne vidi, i ličnosti, koja preuzima i veruje da je jedina koja postoji. Jedna ima moć nad drugim. Neophodno je da obrnu uloge. Opasnost je u tome jer mi ne vidimo kada se one ponovo menjaju. Zapravo, znam i treba da pojačam pažnju u trenucima kada vidim i razumem da mi je ona rasuta.

Čin posmatranja same sebe mi pokazuje kako da se bolje usresredim i ojačam pažnju. Ono mi pomaže  da vidim da se ne sećam sebe, da ne vidim stanje uspavanosti u kome se nalazim. Ja sam podeljena, pažnja mi je rasuta i ne postoji snaga koja je na raspolaganju da to primeti. Kada sam budna, činim napor da oslobodim dovoljno pažnje, da se suprostavim rasejanosti i da to vidim. To je stanje koje je više dobrovoljno. Sada je prisutan stražar, on je drugačije stanje svesti.  Moram uvek da se setim da ja ne znam šta sam, da je sav problem u tome ko je prisutan. Samoposmatranje mojim ustaljenim načinom razmišljanja, sa njegovom podelom izmedju posmatrača i onoga što je posmatrano, će samo ojačati iluziju mog uobičajenog "Ja".

U odredjenom trenutku dolazimo k sebi i vidimo dva aspekta, dve naravi u nama - višu povezanu sa jednim svetom i nižu povezanu sa drugim, drugačijim svetom. Šta smo mi? Nismo niti jedno niti drugo - ni Bog ni životinja. U životu učestvujemo sa obe, i božanskom i životinjskom. Čovek je sastavljen od dve, ne samo jedne naravi i kao takav, on je samo biće koje ima mogućnost  da postane čovek samo ako bude u stanju da živi sa obe naravi u sebi, a ne da bude povučen od strane jedne ili druge. Ako se povuče u viši deo, on se udaljava od njegovih ispoljavanja i ne može ih više vrednovati. On više ne poznaje niti doživljava njegovu životinjsku narav. A ukoliko sklizne u drugu narav, on zaboravlja sve što nije životinjsko i nema ničega da tome pruži otpor. On je životinja.....nije čovek. Životinja uvek odbacuje andjela. Andjeo se distancira od životinje.

Svestan čovek je onaj koji je uvek budan, uvek oprezan, onaj koji se seća sebe u obe krajnosti i onaj čije su obe prirode u njemu uvek suočene .


The watchman - Jeanne de Salzmann

We do not see our state of sleep. In this state we think of working; we think, “I wish to be present.” But the effort to be present is something very different  from  thinking.  It  is  an  effort  in  the  direction  of  consciousness.  We must come to know whether we are conscious at a given moment, and all the degrees of  this consciousness. Its presence or absence can thus be proved by an inner act of observing.


I am in front of something I do not know. I am in front of a mystery, the mystery of my Presence. I must recognize that I cannot know this mystery with  my  ordinary  means  of  knowing.  But  I  must  understand,  at  least intellectually,  what  it  would  mean  to  be  present—that  is,  to  be  present  not only with my head,  my sensation or my feeling, but with all these elements of my Presence together. Maybe then I still will not be truly present, but at least I will search for a common direction.


Who  is  present - who  is  seeing?  And  whom?  The  whole  problem is here. In order to observe ourselves we need an attention that is different from our ordinary attention. We undertake the struggle to be vigilant, to watch the  struggle  of  the  watchman.  We  seek  to  have  a  watchman  in  us  who  is ""stable. The one who watches is the one who  is present. Only the watchman is active.


The rest of me is passive. The watchman must take an impression of the  inner  state  while  trying  to  see  everything  at  the  same  time  and  have  a sense of  the whole. We must learn to distinguish between the real “I,”  which is nowhere to be seen, and the personality, which takes over and believes it is the  only  one  who  exists.  One  has  power  over  the  other.  The  necessity  is  to reverse  the  roles.  The  danger  is  that  we  do  not  see  the  roles  change  back again. I  believe I need to pay attention when, in fact, I need to see and know my inattention.


Observation  of  myself  shows  me  how  better  to  concentrate  and strengthens  the  attention.  It  makes  me  see  that  I  do  not  remember  myself, that I do not see my state of sleep. I am fragmented, my attention is dispersed, and there is no force that is available to see. When I awaken, I make an effort to  disengage enough attention to oppose this dispersion, and to see it. This is a state that is more voluntary. Now there is a watchman, and this watchman is
a different state of consciousness. I must always remember that I do not know what I am, that the whole problem is  who is present. Self-observation by my usual thought, with its separation between the observer and what is observed,
will only strengthen the illusion of my ordinary “I.”


At  a  certain  moment  we  come  to  see  two  aspects,  two  natures,  in ourselves a higher nature related to one world and a lower nature related to another, a different world. What are we? We are neither one nor the  other neither God nor animal. We participate in life with both a divine nature and an
animal nature. Man is double; he is not one. And, as such, he is only a promise of man until he can live with both natures present in himself and not withdraw into one or the other. If he withdraws into the higher part, he is distant from his  manifestations  and  can  no  longer evaluate  them;  he  no  longer  knows  or experiences  his  animal  nature.  If  he  slides  into  the  other  nature,  he  forgets everything that is not animal, and  there is nothing to resist it; he is  animal . . .
not man. The animal always refuses the angel. The angel turns away from the animal.


A conscious man is one who is always vigilant, always watchful, who remembers  himself  in  both  directions  and  has  his  two  natures  always confronted.
 

FAZE DISANJA

Jeane de Salzman - Stvarnost Bića - Reality of Being 

Postajući svesni čina disanja, bolje ćemo razumeti zakone koji vladaju životom i kako da služeći im damo smisao našem postojanju.

Stvarno razumevanje čina disanja dolazi uz pomoć praktičnog opažanja različitih faza.

U prvoj fazi se postaje svestan fizičkog disanja bez ikakvog uplitanja. Disanje se samo od sebe odvija. Ukoliko je ono stišnjeno i ukoliko potiče iz grudi više nego iz dijafragme, to pokazuje da sam napeta i skučena u mom uobičajenom "Ja". Ne dopuštam disanju da dolazi i odlazi slobodno. Uzimam vazduh ali ne omogućavam potpun izdisaj, kao da sam se uplašila da ga neću primiti dovoljno. Prva stvar koju treba da naučim jeste da pustim disanje da bude slobodno bez uplitanja mog uobičajenog "Ja". Treba da  dopustitim disanju da se kreće dublje u telo i da mu dopustim da izadje u celosti.

U drugoj fazi disanja se praktikuje ne samo na telu već i na sebi. Više ne stavljam naglasak na izdisaje u potpunosti, već dopuštam sebi da idem sa njim. Pored ramena i grudi ja opuštam celo moje telo tj. sebe u celini. Vidim da moje uobičajeno disanje odražava lažni stav mojeg "Ja". To nije moje telo već "Ja" koje ne diše na pravi način. U procesu rada, otkrivam da sva moja ispoljavanja i misaoni stavovi blokiraju protok disanja. To liči na protivljenje osnovnom ritmu života, strahu od gubljenja sebe, nedostatku poverenja u život.

Treća faza bi bila da doživim da to nisam ja već "To", univerzalno biće koje diše, i da vidim da je disanje jedan osnovni pokret jedne žive celine. Učimo da postanemo svesni života i postojanja utelovljenog u nama, svesni ritmičkog poretka u koji smo uključeni. To ne treba da se posmatra sa strane, držeći se odvojeno, već treba postati jedno sa Tim  bivajući preobraženi od toga. Obično nas to ne može promeniti zato što smo odsečeni od realnosti i izgubljeni u našim uobičajenim "Ja". Prava svesnost je zatrpana i ona igra samo sporednu ulogu. Mi moramo da pustimo sve naše zamisli, predstave i unapred stvorene ideje da nestanu kako bi postali svesni izvora. Moramo dopustiti svesnosti da izbije na površinu i odigra glavnu ulogu. Isključivo tada možemo živeti u skladu sa Postojanjem ( Suštinom ). Ovo aktivno prepoznavanje života iznutra donosi jedno osećanje dužnosti da osluškujemo  "svesnost" , da menjamo i živimo u skladu sa onim što shvatamo.

Konačno, čovek dolazi do poniznosti ( poslušanja - stanja duše koja je otvorena da primi volju drugog. Bezuslovno potčinjavanje svoje volje, ćutanjem i trpljenjem bez uplitanja u cilju i u skladu sa apsolutnim dobrom ) i poverenja u život i sebe. Predaje se kosmičkim dešavanjima uspona i padova, razumevajući čitavim njegovim bićem da su svi kalupi stvoreni u slobodnom prostoru u praznini, u tišini, i da su reabsorbovani nakon što su ispunili svoju svrhu. Tada shvata da se pronalazi gubljenjem sebe. Postaje slobodan od izvesnih jednostranih ograničenja, ali uvidja da je njegovo sopstvo odgovoran učesnik veličanstvenog života univerzuma u kome učestvuje u celini.

In  becoming  conscious  of  the  act  of  breathing,  we  will  understand better  the  laws  governing  life  and  how  serving them  brings  meaning  to  our
existence.

Real  understanding  of  respiration  comes  through  the  experience  of different stages.

The first stage is to become conscious of the physical breathing and to let  it  be.  The  respiration  goes  on  by  itself.  If  it  is  tight  and  originates  in  the chest  rather than the diaphragm, this shows that I am tense and confined in my ordinary “I.” I do not allow the breathing to come and go freely. I take in the air but  do not allow complete exhalation, as though I were afraid of not receiving enough air. The first thing to learn is to let the breathing be without
the  intervention of my ordinary “I.” I have to let the breathing move lower in the body, and let the air go out entirely. 

The  second  stage  in  breathing  is  to  exercise  not  only  the  body  but oneself.  I  no  longer  place  emphasis  on  exhaling  completely,  but  instead  let myself go  with the exhalation. I relax not only my shoulders and chest, I relax the whole of myself. I see that my usual respiration reflects a false attitude of my “I.” It is not my body but “I” who is not breathing in a right way. In working,
I  discover  that  all  my  manifestations  and  mental  attitudes  block  the  flow  of  the breath. It is  like a resistance to the  fundamental rhythm of life, a fear of  losing myself, a lack of trust in life.

The  third  stage  will  be  to  experience  that  it  is  not  I  but  “It,”  the universal Being, which is breathing, and to see that breathing is a fundamental movement  of a living whole. We learn to become conscious of life and of the Being incarnate in us, conscious of a rhythmic order in which we are included. This  is  not  to  observe  from  outside,  holding  ourselves  apart,  but  to  be  one with the experience and be transformed by it. Usually  it cannot transform us because  we  cut  ourselves  off  from  reality,  lost  in  our  ordinary  “I.”  True consciousness is buried and plays only a secondary role. We must let all our images  and  preconceived  ideas  dissolve  in  order  to  become  aware  of  its
source. We have to let consciousness emerge and play the principal role. Then one can live  according to one’s Being. This active recognition of the life within brings  a  sense of  obligation  to  listen  to  “consciousness,”  to  change  and live according to what we understand.

Finally, a man comes to submission and trust in life and the Self. He gives himself up to the cosmic movement of ebb and flow, understanding with his  whole  being  that  all  forms  are  created  in  the  void,  in  silence,  and  are reabsorbed  once  they  have  fulfilled  their  role.  He  understands  that  he  finds himself in  losing himself. He becomes free from certain subjective limits, but
realizes that his Self is a responsible participant in the great life of the universe. He participates in the Whole.

DISANJE

NEPRIMETAN TOK

"Naučila sam da razlikujem dva toka, strujanja  vibracija.  Jedno dolazi od misli i osećanja i zadržava me na nižem nivou. Drugo je suptilnije strujanje koje   može da probudi i oživi druge zone mišljenja i osećanja. Ja ne mogu da dodjem do novog razumevanja sve dok ne doživim tokom dužeg vremena razliku izmedju ta dva toka i njegovih uticaja na moje biće. Njihovo delovanje na mene zavisi od  pasivne prećutne saglasnosti koju dajem prvoj struji , ili, naprotiv, svesnoj budnosti koju dajem drugoj. Pomoću disanja, dobrovoljnim otvaranjem ka misterioznoj sili koja krepi, mogu da postanem svesna one finije struje, koja me otvara ka skrivenim mogućnostima unutar mene."

"Pomoću disanja  učestvujem u životu . Osećam da sam u njemu - mom disanju. Pomoću njega  postojim ali mu ne verujem. Sebi ne dozvoljavam da dišem prirodno. Udišem ali nikada ne izdišem potpuno. Imam potrebu da se uplićem, nemoćna da prihvatim ovo kretanje života kakvo jeste."

Potrebno je da pažljivo posmatram da li dišem gornjim delom grudi ili  donjim delom iz dijafragme, kako bih videla šta nije u redu sa mojim disanjem. Ja ne dozvoljavam da se ono odvija slobodno: kako god,  ja mu se opirem ili ga prisiljavam da bude više ispunjenije. U oba slučaja izvesno je da je to  uplitanje. Iako čak i znam šta je potrebno pa to i pokušam, ja nikada neću  u potpunosti uspeti  da mu dopustim da bude prirodno. Čak i kada verujem da jednostavno posmatram disanje, ipak se uplićem. To je moj način posmatranja koji nije ispravan. Ja ne mogu da sprečim moje "Ja" od verovanja da je ono pametnije od životne sile sadržane u mom disanju.

Ja ne znam šta sam dok dišem.  Ne vidim da je čin disanja stalno modifikovan slikama, idejama i osećanjima koji se pojavljuju iz ega. Moram da naučim kako da pustim moje disanje da se odvija tako da njegov ritam nije izmenjen. Sebe moram dovesti u stanje u kojem se moja uobičajena "ja" ne mešaju. U tome nikada neću uspeti bez osećanja centra gravitacije, sile težnje u mom abdomenu. To je prava prilika da dopustim disanju da se ono odvija  samo od sebe, na svojstven, prirodan način. Učestvujem u nečem većem. Ja sam deo tog iskustva  koje me transformiše.

Dah koji primećujemo nije prirodan dah, drugim rečima, strujanje koje pokreće udisanje i izdisanje. Mi smo svesni vazduha ali ne i strujanja, koje je neprimetno. To je jedna vrsta magnetizma  koji stvara pokret dodirujući suštinske delove našeg bića. Udisanje i izdisanje se ne odvija pravolinijski. Ono je kao krug, točak koji emituje energiju zračenja koja dodiruje sve delove tela. Mi ne vidimo dejstvo daha na telo, ne primećujemo to zračenje. U stvarnosti , taj tok stavlja telo u kontakt sa svim delovima bića. Pošto dolazim da osetim jedinstvo, ja ću osetiti potrebu da dišem svesnije.

 

https://www.youtube.com/watch?v=gh1Nw8iWoGk

"I  learn  to  distinguish  two  currents  of  vibration.  One  comes  from thoughts and emotions, and holds me on a lower level. The other is a more subtle  current  which  can  awaken  and  animate  other  zones  of  thinking  and feeling.  I  cannot  come  to  a  new  understanding  so  long  as  I  have  not experienced over a long  time the difference between these two currents and their  influence  on  my  being.  Their  action  on  me  depends  on  the  passive acquiescence  I  give  to  the  first  current,  or,  on  the  contrary,  the  conscious vigilance I bring  to the second. Through the breathing, by opening voluntarily to a mysterious life-giving  force, I can become conscious of this finer current, which opens me to possibilities latent in myself."

"I participate in life through breathing. I feel I am in my breathing. It is the  way  I  exist.  But  I  do  not  trust  it.  I  do  not  let  myself  breathe  naturally.  I inhale  but  I  never  exhale  fully.  I  want  to  intervene,  unable  to  accept  this movement of life as it is."

"I  need  to  observe  whether  I  breathe  from  the  chest  or  from  lower down, from the diaphragm, and see what is not right with my breathing. I do not let the  breathing take place freely: either I resist or I force it to be more complete.  In  both  cases  it  is  an  intervention.  And  even  if  I  know  what  is needed  and  try,  I  never  succeed  completely  in  letting  it  be.  Even  when  I believe  I  am  simply  watching  the  breathing,  I  intervene.  It  is  my  way  of watching  that  is  not  right.  I  cannot  prevent  my  “I”  from  believing  that  it  is more intelligent than the life force contained in my breathing."

"I do not know what I am when I breathe. I do not see that the act of breathing is always modified by images, ideas and emotions that come from the  ego. I must learn to let my respiration take place so that its rhythm is not modified.  I  have  to  come  to  a  state  in  which  my  habitual  “I”  does  not
intervene. I  will never succeed in this without feeling the center of gravity in my abdomen. It is a real event to let the breathing take place by itself, on its own.  I  participate  in  something  larger.  I  am  part  of  this  experience,  which transforms me."

"The  perceptible  breath  is  not  the  true  breath,  that  is,  the  current which animates inhalation and exhalation. We are aware of the air but not the current,  which  is  imperceptible.  It  is  a  kind  of  magnetism  that  produces  the action and touches the essential parts of our being. Inhaling and exhaling do not  proceed  in  a  straight  line.  It  is  like  a  circle,  a wheel  with  radiations  that
touch all the parts of the body. We do not see the action of the breath on the body, the radiation. In reality, this current puts the body in contact with all the levels  of  being.  As  I  come  to  feel  unity,  I  will  experience  a  need  to  breathe more consciously."

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

Čovek broj 4

Naš suštinski centar

Da bih  probudila u sebi , ono što ja jesam, to bi značilo pronaći centar gravitacije ( težnje ) i izvor mojih energija, koren mog bića. Ja stalno zaboravljam moje poreklo. Zbog toga su svi moji koncepti o tome šta ja jesam iskrivljeni. Prvo što je neophodno je, da vidim da stalno gubim kontakt sa tim izvorom. Sve dok je moja suštinska potreba sve drugo osim da znam i volim taj izvor od bilo čega drugog,  to je moj ego koji upravlja mojim životom i mojom snagom. On to čini na način da  ga čak ni ne primećujem, gde su svi moji pokušaji - šta god  oni bili - uslovljeni njegovim apetitima, čak i onim što ja nazivam moj "rad". 

  

Prema Gurdjijevu pravi rad na sebi počinje  stvaranjem trajnog centra gravitacije. To je ono što razlikuje nivo bića onoga koga on naziva čovekom broj 4.  To je onaj koji se budi i koji se pita, "Ko sam ja?" On vidi da ne zna da postoji, ni kako. Vidi da živi u snu i oseća potrebu da zna svoju realnost. Počinje da razdvaja stvari u sebi , stvarno od nestvarnog i svesno od nesvesnog automatskog.  Za razliku od čoveka broj 1, 2 ili 3 , on vidi sa nesumnjivom jasnoćom i poznaje svoje stanje. Sile u njemu počinju da zauzimaju pravac u smeru centra gravitacije pažnje. Poznavati sebe je postalo najvažniji cilj, centar gravitacije njegovog mišljenja i interesa. On želi da vidi sebe onakvim kakav jeste. Njegov centar gravitacije je pitanje, pitanje koje mu ne dozvoljava da spava. Te, da bi sebe upoznao, on vodi borbu kako bi uspostavio svoju pažnju do tačke gde može da je podeli  izmedju Prisutnosti  koju pokušava da održi i ispoljavanja u kome se izgubio. To zahteva budnost koja može da bude podržana samo ukoliko  svi centri rade jednakim intenzitetom. Mora da oseti, misli i oseća u isto vreme, tako da nijedan od centara nema dominaciju nad drugim . Ukoliko je ta ravnoteža prekinuta, napor koji čini ka svesnosti se zaustavlja. Čovek broj 4 je onaj ko se bori da uspostavi vezu izmedju svoje suštine i svojih funkcija.

Naš cilj je da budemo centrirani. Centrirani podjednako kako u smislu usmerenja naše  energije tako i u smislu pronalaženja centra našeg bića koji je  suštinski centar naše moći. Najpre sakupljamo energiju a zatim razumemo zašto je taj centar preko potreban. Odatle  mogu da održim pravi odnos sa svim delovima sebe i mogu da pratim njihova kretanja a da ne budem izgubljena u njima. 

Kada sam centrirana tada je moguće doživeti susret sa izvorom mog života koji  se neprekidno obnavlja. Ja ne moram da učinim taj kontakt. Moram da dozvolim da mi to bude otkriveno, sa stavom da nikada nisam sigurna u sebe i da  to neprestano stvara  prostor za unutrašnje biće. Ja pravim prostor  doživljavajući osećanje praznine, osećanje zauzimanja drugog prostora.

Da bi bio "nepodeljen", pojedinac mora biti prisutan na samom izvoru, u centru gde sila još nije preuzela vodjstvo, gde nema formu, oblik. Ako bih mogla da dodjem do ove tačke gde mi je pažnja probudjena a pre pripremanja i organizovanja moje energije, novo razumevanje i nova sposobnost bi se možda pojavila.

Sada ja to ne mogu. Moja uobičajena,  pasivna pažnja opaža moju energiju  samo kada je rastavljena  u sitne delove, kada je angažovana u nekoj reakciji ili nečem drugom. Energija je daleko od svog izvora, i nema svrhe naprezati se da je nebi izgubili. Uprkos svemu, mogu da razumem tu situaciju i prihvatim je kao moju  trenutnu realnost.

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

"To awake to myself, to what I am, would mean to find the center of
gravity  and  source of my energies,  the  root of my  being.  I  always  forget  my
origin. And  because of this, all my notions of what I am are distorted. The first
necessity is to see that I am always losing contact with this source. So long as
my  essential  need  is  other  than  to  know  and  to  love  this  source  more  than
anything else, it is my ego that is directing my life and my force. It does this
without  my even noticing, and all my endeavors, whatever they may be, are
conditioned by its appetites, even what I call my “work.”"

"Right work on oneself, according to Gurdjieff, begins with the creation
of a permanent center of gravity. This distinguishes the stage of being that he
called  man  number  four.  This  is  someone  who  awakes  to  himself  and  asks,
“Who am I?” He sees that he does not know he exists, nor how he exists. He
sees he is living in a dream and feels a need to know his own reality. He begins
to separate things in himself, the real from the imaginary, the conscious  from
the automatic. Unlike man number one, two or three, he sees with a certain
clarity, he knows his situation. The forces in him begin to take a direction,  the
direction of a center of gravity of attention. To know himself has become the
most  important  aim,  the  center  of  gravity  of  his  thought  and  interest.  He
wishes to see himself as he is. His center  of gravity is a question, a question
that does not let him sleep. And in order to know himself, he struggles to bring
his attention to the point where he can divide it between a Presence that he
tries to sustain and a manifestation in which he is lost. This requires a vigilance
that can be maintained only if all the centers work with the same intensity. He
must  sense,  think  and  feel  at  the  same  time,  with  no  one  center  having
dominance.  If  the  balance  is  broken,  the  effort  toward  consciousness  stops.
Man number four is one who struggles to be able to establish a link  between
his essence and his functions."

"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"centered,  it  is  possible  to  have  a  contact  with  the  source  of  my  life  that  is
constantly renewed. I do not have to  make this contact. I have to allow it to
be revealed to me, with an attitude that is never sure of itself and that always
makes  room  for  the  inner  being.  I  make  room  in  experiencing  a  sense  of
emptiness, of occupying another space."

"In order to be “individual,” one must be present at the source itself, at
the center where the force has not yet taken a direction, where it has no form.
If  I  could  come  to  this  point  where  my  attention  is  awake  before  the
mobilization  of  my  energy,  a  new  understanding  and  a  new  power  would
perhaps appear."

"Today  I  cannot.  My  ordinary,  passive  attention  only  perceives  my
energy  when  it  is  disintegrated,  engaged  in  some  reaction  or  other.  The
energy  is  far  from  its  source,  and  there  is  no  use  struggling  not  to  lose  it.
Nevertheless,  I  can  understand  this  situation  and  accept  it  as  my  present
reality."
 

Transformacija

Niwemang

Ovaj Sufi film  je pun simbolike i parabola. Osim što kulturom, krajolikom, ljudima, instrumentima i muzikom podseća na prve dve Gurdjijevljeve knjige "Belzebubovi razgovori sa unukom" i "Susreti sa izuzetnim ljudima" u njemu možemo videti elemente Gurdjijevljevog učenja o zakonu sedam i zakonu tri. Na prvi pogled kao što je to slučaj sa  dve gore pomenute knjige, ova priča o legendarnom Kurdskom muzičaru koji DO-nosi odluku da se upusti u tešku avanturu preko planina do Iraka kako bi izveo naizgled običan performans pred oko 500.000 ljudi, nam u stvari daje jasnu  poruku da bez obzira na sve poteškoće koje se dešavaju u njihovim životima , postoji nešto više što ih ujedinjuje, nešto što im donosi slobodu i čemu treba da se okrenu. Ljubavi.

https://www.facebook.com/Gurdjijev

Režiser za običnog gledaoca u filmu naglašava tri  stvari o: Kurdskoj kulturi i posebno njihovoj muzici, granicama koje okrutno i veštački razdvajaju ljude zajedničke kulture, tako i varvarskom i nepravednom načinu pod kojim su potlačene žene u zakonima krutog verovanja u Islam za razliku od Sufista gde su one bile podjednako ravnopravne sa jačim polom. Medjutim iza čitave priče u filmu  se krije nešto više od toga. Isto ono što se krije i u  poglavljima knjiga gde master Gurdjijev na primer govori o zarobljenosti ljudske duše identifikujući se stalno sa mislima, kroz parabolu o vrapcima koje je hvatao konjskom dlakom vezanom za  kavez tj. zamku i prodavao ih onako obojene u kanarince  "Sartima - znamenitim gradjanima" tadašnjeg Novog Samarkanda.

Nakon DO-nešene odluke da se postigne cilj, nastupa niz poteškoća sa kojima se suočava glavni glumac koji svojim jasnim stavom simbolizuje čoveka sa čvrstim ja koga ne mogu sprečiti spoljna i unutrašnja ispoljavanja ili uticaji. On sigurnim korakom grabi napred nastavljajući iz jedne oktave u drugu, treću sve do samog cilja, do smrti. Na samom kraju filma kada i njegov konj posustaje ( a znamo šta konj simbolizuje u učenju četvrtog puta ) i kada se čini da će glavni glumac da podlegne identifikaciji, on ipak nastavlja dalje uz pomoć misteriozne žene koja nije sa ovog sveta. Žena sa andjeoskim glasom koja se zove Niwemang ( polumesec ) predstavlja andjela, tajanstvenu Sufi suštinu ili neku višu silu koja kao neki veći akumulator daje novi život, podstrek i snagu  muzičarima da nastave dalje i dostignu cilj.

U filmu se često spominju brojevi kao što je sedam - meseci vežbanja, 1334 žena što predstavlja broj razrušenih i popaljenih kurdskih sela, broj 14 za koji se ne zna da li je to srećan ili nesrećan broj, a simbolizuje 14 dana lunarnog meseca što predstavlja zlatnu sredinu ili vertikalu. Isto kao i kod klatna, niti suviše desno, niti levo. Ne živeti u ekstremima i identifikaciji.

Interesantno je da u filmu  Polu Mesec, glumi devojka ( Nivemang ) koja je glumila u isto ovako poznatom Sufi filmu koji se zove Bab'Aziz ( Princ koji je razmatrao svoju dušu ) u kome ćete prvom sledećom prilikom jasno shvatiti da se govori o onoj "Praznini" kojoj teže Sufisti a koja je najviši stepen i u  Gurdjijevljevom učenju do Boga. Praznina  do koje se dolazi  kroz meditaciju ili kako se to najčešće zove sitting. O tome možemo najviše naučiti od Jeane de Salzmann  kroz njenu knjigu http://www.realityofbeing.org/

Na kraju se treba  podsetiti teksta iz knjige " U potrazi za čudesnim" gde Uspenski citira Gurdjijeva - da se unutrašnje jedinstvo postiže putem trenja, borbom izmedju Da i Ne u nama. Ako živimo bez unutrašnje borbe, ako se u nama sve dešava bez suprotstavljanja, ako idemo gde god smo zacrtali ili kako nam dune, ostaćemo onakvi kakvi jesmo . Ali ukoliko se u nama začne borba, naročito ukoliko u toj borbi posto­ji određeni pravac, tada se, u nama postepeno oblikuju stalne pretnje, i počinje   'kristalizacija'. Na ovaj način možemo sakupiti ogromnu unutrašnju energiju; možemo podneti mučenja; možemo postići ono što želimo. To znači da u nama postoji nešto čvrsto, nešto postojano. Tada možemo postati besmrtni. Ali,  sada smo daleko od toga. Moramo prvo nešto učiniti.

Ako se ništa ne žrtvuje ništa se i ne dobija. Potrebno je žrtvovati nešto dragoceno, sada, žrtvovati za dugo i žrtvovati mnogo. ALI IPAK NE ZAUVEK. To moramo shvatiti jer tu često postoji nerazumevanje. Kada je kristalizacija postignuta, odricanje, lišavanje i žrtvovanje nisu više potrebni. Tada možemo imati sve što želimo. Za nas tada više ne postoje nikakvi zakoni, mi ćemo biti zakon sami sebi.

Možda je ovo i prilika da  na parčetu papira zabeležimo naše slabosti sa kojima treba da se suočimo i koje treba da nadvladamo. Zapišimo ih deset i izaberimo onu najlakšu. Neka nam  taj cilj, ta odluka  postane Bog. Svakoga dana kada ustanemo treba da je se setimo, ponovimo više puta tokom dana i ne dozvolimo da ona upravlja nama. Nakon što se žrtvujemo i nadvaladamo našu najslabiju slabost, predjimo na sledeću.

Uz Božiju pomoć, jer bez nje se ne može.