LEKCIJA O SIMBOLIMA

Jedna od njegovih lekcija o simbolima koja je prvi put data u pisanom obliku nastala je davno  u nekom periodu između  1918  do 1924 god. Nakon toga Gurđijev  iznosi svoje učenje  raznim grupama koje su dolazile na  predavanja i sa velikom pažnjom pratile njegove ideje o mogućnosti za oslobođenjem „duše“ od ropstva. Kada god čujem ove reči nekako se u mom vidnom polju pojavi kavez sa jadnom ptičicom koja u njemu čami do poslednjeg daha, vršeći veliku nuždu  od muke ceo božiji dan , sa sve osmesima njihovih gazda i gazdarica koji im zauzvrat tobože daju neograničenu ljubav verujući da su tu zbog njih i naravno kako  bi im sve učinili što požele.  Jadna zarobljena dušica.

Ova ideja oslobađanja od ropstva koja je metaforično predstavljena širom sveta u raznim duhovnim tradicijama prikazuje  zarobljenu dušu u kavezu sopstvenog tela, koja tobože čitav život pati za slobodom. A realno niko se nije stavio u poziciju a da se pita šta bi se desilo kada bi bili slobodni!?  Naravno da mu ta ideja ne dolazi na pamet od nesagledive patnje koja ga je snašla i ludila u potrazi za rešenjem konsultujući svoj super sveznajući um od neograničenog "poverenja". I?   Da li  neko ima  odgovor na to pitanje? Šta bi dobili slobodom?!  Da li ste ikada razmišljali o tome? Šta je zapravo sloboda? Hm...

Eh sad, kada smo kod ptičica setih se priče o jednoj isto takoj maloj lepoj šarenoj ptičici u belom kavezu tik do prozora, koja je imala predivne gazde. Hrane je uvek bilo na izvolte. Svi su je voleli. Dok je gledala druge slobodne ptice kako lete oko kuće i po nebu,  pomišljala je da beži u slobodu ali se dugo nije usudjivala da pokrene neku ideju o tome. Bila je zadovoljna. Lepo je pevala. Dobijala je platu, hranu, osmehe.  I jednog trenutka se  desilo čudo.  Pojavio se spasitelj. Magarac! Onako blentav zabio je njušku u staklo da vidi šta ima u kući. Kada je ugledao svoj odraz u staklenom prozoru pomislio je da je drugi magarac i toliko se približio da je lupio glavom i otvorio prozorska okna. Tog trenutka kako je ugledao  jadnu ptičicu sažalio se,  te nekako njuškom otvorio vratašca kaveza i pustio je na slobodu koju je dugo čekala. Ćiju-ćiju sva usplahirena poletela je visoko ka nebu, međutim doživela je šok od ledenog vazduha koji joj je naglom promenom temperature zaledio krila te je ona smrznuta jadna i ukočena pljusnula dole na livadu ne pomerajući se čekala po cičoj zimi da skonča ne osetivši zračak radosti slobode. Naravno priča ide dalje te je tu odmah pored u blizini slučajno pasla travu jedna krava koja se,  polako približivši mestu gde je ptičica pala, dobro olakšala da je toplo govno palo direktno na nju i spaslo joj život. Pouka priče bi  bila da nisu svi oni koji ti pomažu prijatelji kao da nisu ni neprijatelji oni koji seru po tebi.  Priča ide dalje. Naišla je mačka sa kojom nikada nije imala prilike da se sretne, te joj je ponudila da je izbavi i odnese nazad u kavez. Jadna ptica ne znajući  šta ju je opet snašlo  sva radosna dopusti mački da je stavi u usta i prenese kući.

Eto! Imamo ovu priču koju možda svako može da razume. Čovek 1, 2, 3. Isti ti ljudi kada se u njima razvije sumnja o ropstvu u kojem se nalaze,  kreću u potragu za ciljem (slobodom ) te  iz beznadežne situacije  patnju o svom zatočeništvu slikovito prikazuju idejom zarobljene duše u svom telu, kavezu. Čovek br. 1 bi shvatio da je bolje da je ostao u kavezu. Imao bi hranu, toplinu doma. Čovek br. 2 bi se uplašio i nikada mu ta ideja više ne bi pala na pamet, dok bi čovek br. 3 naučio da treba biti oprezan i snalažljiv. To bi bio kao neki viši nivo alegorijskog prikaza stanja u kom se nalaze tragači ne sluteći da postoji učenje viših nivoa. Ovako se sve svodi na nemogućnost izlaza iz patnje dok se ne pojavi neki mudri učitelj ili tajno znanje koje će otvoriti vratašca kaveza i spasiti ih tako ropstva. Ah. Kakva zabluda! Ptičice čuvaj se učitelja koji vapi za učenikom.

Od kako su se ideje i učenje GiG pojavile u pisanom obliku do dan danas nisam nikoga čuo, video ili sreo ko bi mogao da ih protumači i pretoči u svakodnevni život jednog posmatrača sebe. Ok,  ovde bih preskočio svima poznate lekcije o važnosti samoposmatranja ili pamćenja sebe kao šokovima koji se u učenju IV puta zovu svesna patnja ili napor i namerno stradanje,  koje uglavnom i učenici i sa velikim stažom ne razumeju te i dalje češkaju glavu kao da imaju vaške. To je bio jedan dug istraživački period koji je obuhvatao i susrete sa pojedincima koji su što bi se reklo elita u izučavanju te, nama ne dokučive  miz(st)erije.  

Nijedan pokušaj da saznam praktičnu primenu tih zakona nije urodio plodom jer niko od njih se nije usudio da jasno i glasno kaže da kapitulira pred tim pitanjem jer na njega ne zna odgovor. Obično se u tim  situacijama veliki junaci i tumači učenja pretvore u seka perse kojima je maca pojela jezik te, kao što se to i nauči samoposmatranjem i viđenjem te postane sve jasno iz ličnog iskustva,  dobijaju razna automatizovana spasonosna objašnjenja ( kako bi se izvukli iz zamke u koju su sami upali bucajući se u grudi),  da to ne može svako da razume, da kada bude osoba spremna sve će joj se pojasniti, do onih koji čvrsto zastupaju svoje stavove da razumeju sve  i da im nije jasno kako ne razumemo, te kada ih upitaš da daju konkretan životni primer kojim bi  opisali prelazak iz jedne faze note u drugu,  sve svede na pekarske i poslastičarske recepte koje smo svi ne samo pročitali već i lično spremili. Znate već i sami iz knjiga ono ti ...pa...ovaj.... uzmeš brašno, so, malo vode i zapečeš trećom silom u rerni i dobiješ hleb. Još ako ga pitaš šta je tu pomirujuća sila presečeš ga kao noćnog čuvara kome uleti kontrola ili kao kada se ridžovan pojavi u autobusu a ti nemaš kartu. Svakako da je dobro trošiti vreme na hleb kao što nije baš dobro možda "traćiti" vreme na proučavanje zakona 7.

Odavno  imam nameru da objavim dokument koji su možda neki čitali ili se susreli sa njim a za koji kažu da su beleške sa Gurđijevljevih predavanja  ili da je on to lično svojom rukom kucao na mašini docrtavao simbole i prepravljao beleške koje su zapisivali neki od njegovih učenika. Taj isti dokument objavljujemo u izvornom obliku uz koji prilažemo i prevod na Srpski jezik. Sve drugo što je objavljeno do danas putem knjiga, materijala na internetu, su samo tumačenja njegovih učenika kao i drugih koji su to umislili na osnovu onog što su čuli tokom predavanja ili pročitali negde. Ako ne zaboravimo igricu pokvarenih telefona  koju smo igrali kao deca biće nam sve jasno šta možemo da očekujemo.

Od tada pa do sada,  na našu sreću ili još bolje nesreću imamo na desetine i stotine tumačenja njegovog učenja o zakonima prirode, eneagramu, oktavama, svetovima. Ne samo da ih imamo već se oko njih i dan danas razni pojedinci utrkuju u tome ko će ih na najispravniji način rastumačiti. Krenuo je Uspenski a za njim i drugi te pored svega što su objasnili,  učenicima četvrtog puta ništa ne preostaje nego da i dalje balave isplaženih jezika širom otvorenih očiju i zabezeknutih faca, ne znajući šta ih je snašlo i o čemu se tu zapravo radi. Ima i onih pametnijih koji se tu zaustave i energiju isključivo usmere na pamćenje sebe što je sam dragulj nad draguljima u radu , dok oni drugi, treći, nastavljaju da otkrivaju najskriveniju tajnu drevnih zakona ( koja će ih valjda trenutno osloboditi, moš’ misliti )  birajući pogrešne načine ( gde slobodno mogu da im  se pripišu razne dijagnoze )  razotkrivanja tih principa Kosmičkog poretka. Usuđujem se da kažem da se nimalo ne razlikuju od recimo domaćica kojima je neko iz zajebancije rekao da su nesposobne i glupe te da bi dokazale suprotno, čvrsto odlučile da se upuste u rešavanje matematičkog problema Poinkareove hipoteze.  I da bi dokazale da su i dalje u pravu neke od njih to nastave čitav život, dok druge proizvedu niz raznih rešenja i tumačenja od kojih može da nas samo zaboli glava. Kada smo već kod te hipoteze, čovek koji je rešio tu formulu odbio je nagradu od miliun dolara. Kada su ga upitali zašto je to odbio, odgovorio im je sledeće: Meni ne treba taj novac kada sam otkrio tajnu univerzuma.

A zbilja stvari su mnogo jednostavnije! Svakoj ptičici koja se preda Sudbini ( a to mogu samo one koje proniknu u tajnu svesne patnje i namernog stradanja ) vrata kaveza se sama otvaraju.

U svakom slučaju evo Gurđijevljeve lekcije o Simbolizmu. Obećao sam  jednoj Sanji, te  i da se zahvalim Dejanu na pomoći oko prevoda. Oni koji žele mogu da daju svoja tumačenja. Slobodno!

Lecture of Symbolism - Gurdjieff - Englsih

Lekcija o Simbolima - Gurdjijev - Srpski

26. Not Knowing

Da bih videla sebe kakva jesam potrebno je da razumem šta je stvarna, direktna moć opažanja ,koja je jedino moguća u stanju oslobodjenosti od svih uslovljavanja. Verujem mom nastojanju, mojoj potrazi.

Ali,  ja ne mogu da vidim da je moja prava potraga paralisana onim čime je motivisana. Tražim način da ne budem ograničena uslovljavanjem mojih misli, moje memorije, onim što ja verujem da znam. U potrazi sam za onim iznad toga. Ja pokušavam: činim napore da radim , da budem prisutna. Ali sam u tome  zarobljena - ja sam zarobljena čitavo vreme, tokom celog trajanja mog pokušaja. Prva misao koja me sprečava je " Ja radim ". Ja ne vidim ko radi, ja ne vidim da je um smetnja, prepreka. Upotrebljavam reč ili ideju na ono što tražim i na taj način projektujem predstavu i pokušavam da povežem emocije koje bi mi pomogle da ostvarim svoj cilj. Verujem da je potrebno da znam  šta tražim.  Mentalna predstava postaje važnija od potrage za istinom.

Moj odnos sa  mehaničkim umom mora de se promeni. Ja moram da vidim njegovo uslovljavanje i da izgubim sve iluzije njegovog kapaciteta kako bih shvatila ono što se nalazi izvan takvog funkcionisanja. Istina jednostavno ne može biti razmišljanje. To ne može biti posmatrano samo razmišljanjem,  željom da to postignem ili postanem. Istina ne postaje - ona jeste. Moram da vidim da je moja misao zaustavljena tvrdoglavošću neke ideje ili vezanosti za odredjenu formu.  U trenutku to vidim, um je oslobodjen ideje i oblika, i tada nova moć zapažanja može zauzeti mesto.  Imati direktnu moć zapažanja znači otkriti nešto potpuno novo, nešto nepoznato što moj um nikada ne može izneti.

Zašto je to tako da moj um nikad ne otkriva nešto novo? Ja sam zarobljenik svih utisaka koji su pohranjeni u meni. Uslovljena sam  mojom uskladištenom memorijom,  koja je isklesana unutar mene pod uticajima koji su me  dotakli. To je sve čime ja raspolažem kao odgovor tokom života. Korak po korak, bez da sam svesna,  ja prihvatam to stanje uslovljenosti, gde se energija mog uma izopačuje. Moj um je iscrpljen te gubi životnu snagu i vitalnost. On jednostavno sakuplja sve više i više podataka. Ja mogu da ga disciplinujem , usavršavanjem mog znanja.  On čak može postati briljantan. Ali ja i dalje ostajem u području onog što je poznato. Na koji način ja mogu prevazići ovakav način razmišljanja kako bi se ukazalo nešto novo?

Moram biti dovoljno slobodna da sve odbacim  te da osluškujem bez da očekujem odgovor. Shvatam da  kada ne znam - odbacujući sve automatske uskladištene odgovore - zadobijam najviši oblik razumevanja, i da ako odgovor dodje, biće lažan. Moram da ostanem  bez odgovora i da naučim da vidim, da vidim bez prosudjivanja, bez misli, bez reči. Videti je jedan izvanredan čin koji zahteva izvesnu pažnju koja mi je nepoznata. To je čin koji oslobadja, koji uspostavlja nov koncept, nov razum. Opažanje je suštinska energija u čoveku i ona se može pojaviti samo kada je osoba neprestano u vidjenju, osluškivanju, ispitivanju - a da se ni malo ne oslanja na um sklon razmišljanju. Mi moramo pružiti potpunu pažnju pitanju koje je pred nama. Ona neće biti potpuna ukoliko tražimo odgovor. Potpuna pažnja je proces posmatranja ( osluškivanja bez da očekujemo neki odgovor ), meditacije.

Kroz budnost i meditaciju, priroda misli i način kako ona deluje mi se može razotkriti. Ako uvidim sa celim mojim bićem da " Ne Znam ", više se ne oslanjam na moju memoriju kako bih pronašla odgovor. U tom trenutku, i samo u njemu,  ja postajem slobodna mog uslovljavanja, oslobodjena zatvora moje memorije, i  mogu imati  potpuno opažanje onoga što je izvan toga. Ja sada  znam ulogu misli kao faktor za pamćenje ( skladištenje ), samo faktora za prisećanje.

To  see  myself  as  I  am  would  be  to  perceive  what  is  real,  a  direct perception that is possible only in a state free of all conditioning. I believe that I search.

But I do not  see that my very search is paralyzed by what motivates it.  I am seeking a way not to be confined by the conditioning of my thought, of  my  memory,  of  what  I  believe  I  know.  I  seek  to  go  beyond  it.  I  try:  I  make efforts  to  work,  to  be  present.  But  in  this  I  am  taken—I  am  taken  all  along, during  the  entire  course  of  my  effort.  The  first  thought  that  impedes  me  is that “I work.”  I  do  not  see who  is working,  I  do  not  see that the  mind  is  an obstacle. I put a  word or idea on what I am seeking, and so I project an image and  set  out  from  a  feeling  of  lack  to  go  toward  the  objective.  I  believe  it  is necessary to know  what I am looking for. The representation becomes more important than the search for the truth.

My  relation  with  my  thinking  mind  must  change.  I  have  to  see  its conditioning  and  lose  all  illusion  of  its  capacity  to  perceive  directly  what  is beyond  its  functioning.  Truth  simply cannot  be  thought.  It cannot  be  looked for by the thinking alone, or by the wish to acquire or to become. Truth does not  become—  it  is.  I  need  to  see  that  my  thought  is  held  back  by  the stubbornness  of  an  idea  or  the  attachment  to  a  form.  In  the very moment  I see this, the mind is freed  from the idea or form, and a new perception can take  place.  To  have  a  direct  perception  would  mean  to  discover  something entirely new, something unknown that my mind can never bring.

Why is it that my mind never discovers anything new? I am a prisoner of all the impressions deposited in me. I am conditioned by the reservoir of mymemory, the result engraved in me of the influences that have touched me. It is all that I have to answer with in life. Little by little, I unconsciously accept this  state of conditioning, and the energy of my mind deteriorates. My mind is sapped  in  its  vitality  and  strength.  It  simply  accumulates  more  and  more information.  I  can  discipline  my  mind,  polish  my  knowledge.  It  can  even become  brilliant.  But  I  remain  in  the  realm  of  the  known.  How  could  I  go beyond this way of thinking so that something new could appear?

I  need  to  be  free  enough  to  discard  everything  and  to  question without  expecting  an  answer.  I  understand  that  not  knowing,  discarding everything, is the  highest form of thinking, and that if an answer comes, it will be  false.  I  have  to  stay  without  answering  and  learn  to  see,  to  see  without judging,  without  a  thought,  without  a  word.  To  see  is  an  extraordinary  act which  requires  an  attention  that  is  unknown  to  me.  This  is  the  factor  that liberates,  that  brings  a  new  thought,  a  new  mind.  Attention  is  the  essential energy  in  man.  And  this  energy  can  only  appear  when  one  is  constantly occupied  in  seeing,  in  listening,  in  questioning—never  in  knowing  with  my thinking mind. We must give our complete attention to the question in front of us. The attention will not be total if we  seek an answer. Total attention is the process of meditation.

 

SVETI PLESOVI

Svaka forma, svaki pokret, svako kretanje u njima,  ima odredjen značaj koji sa sobom nosi posebnu emociju koja nije deo ovog sveta već nečeg drugog. Pomoću njih  se uspostavlja odnos sa Onim odozgo, sa onim što je za nas Sveto, a koje ne poznajemo jer mu se nismo dovoljno otvorili. 

Pokreti u Gurdjijevljevom učenju su  nešto uzvišeno. Oni nisu samo vežba za uspostavljanje svesnosti već jedan uzvišen čin sa svim elementima drame kroz molitvu sve do razrešenja iskonske potrebe za spoznajom i smislom života. Da, takav je Ples. Sveta Molitva i odnos sa Bogom, Božanskom Majkom.

Sličan odnos ponekad može da se doživi u sjedinjenju muškarca i žene. U odnosu  bez požude, i bez ijedne mrvice strasti. U odnosu kroz čistu ljubav, davanje bez očekivanja, nežne dodire, bezbrižnost, saosećanje i razumevanje, ostvaruje se smisao, služenje  i radost života. U njemu se gube granice i dvoje postaju jedno, sjedinjeni u Veličanstvu. Sjedinjeni kroz predaju.

Oni koji rade pokrete znaju da postoji mogućnost da se ta veza ostvari, ali je za to potrebno  nešto više.

Iako plesač/ica ulaže ogroman napor da poveže sve centre i misli da je sve u njenim/govim rukama treba da zna da ne zavisi sve samo od nje/ga.

Jedina prepreka koja stoji na putu izmedju plesačice/ča i te druge dimenzije je um koji treba da se ostavi po strani, i da sve ono što je u plesaču, umre.

Izabrali ste da učestvujete u njima! Da li znate koliko ste spremni da predate toj višoj Sili sve što posedujete u tom trenutku? Koliko ste spremni da predate sebe celu/celog? Da li ste spremni da sve ono što ste vi u jednom trenutku umre, zarad Njega/Nje? Da li ste voljni da pustite da On/Ona upravlja svime umesto vas?

Oni koji su to doživeli ZNAJU ZAUVEK!

FILM

Za sve druge koji ne učestvuju u pokretima na Kosmaju omogućeno je da  pogledaju  film.

 

 PRIČA:

Nekada davno živele su tri ribe u bazenu. To su bile: pametna, polu pametna i priglupa riba.  Njihov život se odvijao veoma dobro kao za sve ribe baš svuda, dok se jednog dana nije pojavio čovek. Taj čovek je sa sobom nosio mrežu a pametna riba ga je ugledala kroz vodu. Oslanjajući se na svoje iskustvo, na priče koje je čula, i na svoju pamet, odlučila je da preduzme nešto. ' U bazenu postoji nekoliko mesta za skrivanje.' razmišljala je, 'Ali najbolje od svega je da se pravim mrtva.'  Iskočila je iz bazena svom snagom predajući se potpuno, pala je na noge ribaru, koji je bio poprilično iznenadjen. Ali pošto je mudra riba svo vreme držala svoj dah, ribar je pretpostavio da je mrtva te ju je bacio nazad u bazen.

Ta mudra riba je zatim fino i polako otišla u jednu malu rupu ispod hridi. U tom trenutku  drugoj, polu pametnoj ribi nije bilo baš jasno šta se dogodilo. Tako da je otplivala do pametne ribe i upitala je o svemu. ' Jednostvano' reče pametna riba, ' Pravila sam se mrtva, tako da me je ribar bacio nazad u vodu.' Tako da se polu pametna riba odmah baci i iskoči iz vode, na ribareva stopala. ' Čudno, ' mislio je ribar, ' one iskaču svuda okolo.'  Ali, desilo se da je polu pametna riba zaboravila da zadrži svoj dah i ribar je zaključio da je živa te je uzeo i stavio u svoju torbu. Okrenuo se nazad kako bi  piljio u vodu ali pošto je bio pomalo zbunjen zbog riba koje su iskakale na suvo ispred njega, zaboravio je da zatvori poklopac svoje torbe.

Polu pametna riba, kada je to shvatila, bila joj je omogućeno da se lagano baci van i, koprcajući  se tamo vamo, vrati se u vodu. Potraži ona prvu ribu i sakri se teško i ubrzano dišući pokraj nje. U tom trenutku, treća riba, ona priglupa, nije bila u stanju da napravi bilo šta od svega, čak i pošto je čula obe verzije prve i druge ribe. Dakle one su obe izvele svoje tačke pred ribarom, naglašavajući važnost ne disanja kako bi se pravile mrtve pred njim. 'Hvala vam puno, sada mi je sve jasno.' reče “glupava“ riba. Kako je to izgovorila, bacila se izvan vode, aterirajući odmah pored ribara.

Sada ribar, pošto je već izgubio dve ribe, bez pardona je stavi u torbu a da nije ni pogledao  diše li ili ne. Baci svoju mrežu u vodu,  i opet,  i opet , ali prve dve ribe su bile stišnjeno uplašene u ulegnuću ispod grebena.  Na kraju je odustao, i kada je otvorio  poklopac na njegovoj torbi koji je bio potpuno zatvoren, ugledao je da riba ne diše, te je poneo kući mačoru.

O čemu nam govori ova priča? 

U pitanju je samo jedna reč, malim slovima. Odgovor je lozinka za gledanje filma.