16 October 2017

SIMPLE MINDS



Da bih ti objasnio vežbu disanja, prvo moram da napravim mali uvod kako bi razumela manifestaciju sila ( guna ) kroz odredjene zakone akcije, reakcije i pomirenja te dve sile. Inače taj zakon se kod Gurdjijeva zove zakon tri.  Kasnije ću ti dati objašnjenje porekla tog učenja.

Legenda  kaže da je Bog ono što jeste, što je bio i što će zauvek biti.  On je jedno, a u tom jednom se nalaze te tri balansirane sile u savršenoj ravnoteži. Jednog dana došlo je do disbalansa te tri sile tako što Mu ( nemanifestovanog Boga ) se javila želja za spoznajom ( aktivna sila ) ,  koji je ujedno i muški i ženski princip, pa se On ispoljio kroz ženski princip ( Prakriti ) te je krenulo stvaranje. Stvaranje ili Kreacija  je njegov ženski princip iz koga je nastao kosmos,  priroda, sve ono što  je stvoreno, život.  Ispoljenje ili Zaštitnik tog principa je Majka Božija ( tj ženski princip Boga ), koja je  u hrišćanstvu prikazana kroz lik Bogorodice ( u drugim kulturama je to predstavljeno na isti način samo kroz drugi lik žene - npr Šakti ili recimo u Vinčanskoj kulturi ona mala statuica koja simbolizuje plodnost, a kako se zvala zaista ne znam).

Samim tim,  kada je ta sila kreacije ( radžas ) manifestovana, narušila se i druga sila reakcije tj. destrukcije (tamas ) protiv teže.. Kada se poremeti ravnoteža ovih guna ( sila ), one se kombinuju na mnoštvo različitih načina i stvaraju različite oblike života s različitim nivoima inteligencije, ega i tatve ( vatra, zemlja, voda, vazduh, etar ), zavisno od tipa kombinacija. Različiti oblici tako stvoreni su univerzumi, sunčevi sistemi, sunca, planete, drveće, biljke, gmizavci i životinjska vrsta kod koje dominira čulo mirisa, te naravno ljudska bića, andjeli, demoni, Deve, Asure i Bogovi.  

Dakle, mi ono što jesmo Purusha( atman ili duša ) se rađamo sa tri ( sile ) gune - Satva, Radžas i Tamas. Jedino plodovi naših dela određuju nivo gune koju posedujemo u ovom ili sledećim životima. Prema tome, Gospod se manifestuje duboko u nama u vidu Atme - svesnog Jastva, i kao posledicu delovanja triju guna unutar nas, mi posedujemo um, koji je posledica delovanja Prakriti ( ženski princip delovanja ili manifestacija Boga ). Naš um je taj koji biva privučen ovim materijalnim svetom (Maja - iluzija) i ta želja nas vuče da stalno delujemo u području karme u kojoj pak deluju još grublji zakoni o kojima ću kasnije govoriti a imaju veze sa zakonom sedam koji  se manifestuje putem uticaja planeta u našem,  sunčevom, sistemu.

Sve to vreme, Atman ( duša ) je nemi posmatrač, budući da Atma ima jedan cilj a to je da se stopi sa svojim izvorom ili Paramatmom ( Neispoljeni Bog –princip koji se sastoji od muškog neispoljenog  i ženskog dela koji se ispoljio ) , odakle je i potekla. Međutim, karma uma je odgovorna za stalne cikluse rođenja i smrti kroz koje Atman ( duša ) prolazi. Samo kontrolom uma – njegovih guna ( sila ) (Satva, Radžas i Tamas), Atman biva u stanju da se izdigne iznad nivoa triju guna i dostigne potpunu sreću u jedinstvu s Paramatmom ( Bogom ) . Satva guna ili pomirujuća sila označava vrata ka samospoznaji i konačnom dostizanju jedinstva sa Bogom. Radžas i Tamas guna kontinuirano aktiviraju snagu karme i vezuju Atmu za materijatni svet.


Duša je rođena sa jednim jedinim ciljem, da se vrati u svoj dom i dostigne Boga. Zbog toga će osoba, koja živi satvičnim životom, dostići pravac koji vodi ka slobodi i prosvetljenju. Začeće, faza embriona, rođenje, mladost, sredovečnost, starost i konačno smrt, su faze kroz koje prolazi telo. Sve to vreme, Atma ostaje ista. Ona jedino napušta telo kada telo ostari, i preuzima drugo telo da bi se očistila od posledica svojih dela (karme) kako bi konačno dostigla svoj cilj - prosvetljenje i slobodu (jedinstvo sa Dušom ili Bogom). Atma to može da postigne samo preko Satva gune, budući da Satva kontroliše Radžas i Tamas. Samo pomoću Satve osoba može da se uzdigne na viši nivo života i da evenutalno u sledećim životima, automatski dostigne put slobode. Na ovaj način upoznajemo princip uzastopnog rođenja i umiranja.

Da bi mogli ovo da ostvarimo potrebno je da shvatimo delovanje triju guna, i da vodimo Satvičan način života. Priroda triju guna i dužnosti u skladu sa zastupljenošću guna u nama je sledeća:


  • Satva Guna ( Pomirujuća sila ): Osoba ima samokontrolu, dostojanstvo, trpeljivost, ne diskriminaciju, obavlja dužnosti bez da očekuje plodove rada, istinoljubivost, saosećanje, razumevanje, zadovoljstvo, čistotu, velikodušnost, kontrolu strasti, veru, opraštanje, poštovanje, milostivost, pokajanje - osećaj krivice za loše učinjena dela, zadovoljstvo u religiji i poštovanje Boga, Savest, saosećajnost za druge, poniznost, odsustvo svoje volje, prestanak uzdanja u sebe, smirenje, mir.

  • Radžas Guna ( Aktivna sila ): Požuda, želja, pohlepa, strasti, ljubomora, ponos, svadljivost, molitve sa sebičnim motivima, egoizam, dominacija, želja za slavom, ismevanje drugih, agresivnost itd.

  • Tamas Guna ( Pasivna sila ): Mržnja, pohlepa, okrutnost, gnev, niske strasti, nezadovoljstvo, laž, lenjost, tupost, strah, ogovaranje, kritikovanje, zakeranje, jaka vezanost za prošlost, stalno žaljenje za nečim ili na nešto, nepoštovanje Boga itd.



Osećaji "ja i moje" su odraz ega i ponosa i dolaze od neznanja, što je posledica nedostatka pravog znanja

Dakle, da bi mogli da spoznamo Boga, mi se moramo  uzdići iznad Radžasa i Tamasa, do Satva gune.

Konačno, pomoću neprekidne prakse i strogosti, samoposmatranja, discipline u izvršavanju molitvi i meditacije tišine , nadilazimo i Satva gunu i sklanjamo iluziju Maje i krećemo se putem spoznaje.

Uprkos tome što živimo u ovom materijalnom svetu, naš um treba da se izdigne iznad telesne pojavnosti i treba stalno da teži spoznaji Gospoda, što je jedino moguće zahvaljujući satvičnim aktivnostima i uz pomoć satvičnog stava.

Ovo postaje moguće zahvaljujući redovnom meditacijom - molitvom, koja nam pomaže da uživamo u mislima i u prisustvu Boga. Ovo je najbolji put za spoznaju Boga koja dolazi već  preporučenim tihovanjem, meditacijom, sitting-om.



Ovim uvodom želim da naglasim da nikakve meditacije, duhovne discipline ne mogu pomoći niti jednom ljudskom biću da stekne smirenje i smirenjem oslobodjenje i radost života, ljubav, ukoliko se ne nakloni principu Satve. Za to je potrebna velika borba i stalno podsećanje putem pažnje, stražarenja nad sobom. Uostalom, život će nas vremenom naučiti kako da počnemo da prepoznajemo, šta se dešava kada se naklonimo nekoj od dve sile – radžas i tamas, i kako sami sebi stvaramo život teškim a kako će izgledati period kada se budemo okrenuli Satvi i kada po prvi put osetimo rezultat našeg truda,  kada se na nas spusti osećaj blagodati, kada u nama usplamti osećaj da smo voljeni, da je sve jednostavno, da volimo sebe i sve što nas okružuje. Da je Bog sve.

Da bi se u nama iskorenio bes, nezadovoljstvo potrebno je znači okrenuti se Satvičnom načinu življenja, kao i redovnim svakodnevnim duhovnim tehnikama tihovanja, molitve, sitting-a. Svako ko nauči da se iskreno moli za Satvu i jedinstvo sa Bogom, On će mu izaći u susret. Kako On sam, tako i uz pomoć njegovih pomoćnika ( savetnika, andjela ).

Nastavljam dalje u vezi teme i pitanja. Svako (valjda)  primećuje da kada su nam misli uzburkane u nama nešto proključa što izaziva razna osećanja poput, tuge, besa, nezadovoljstva, očaja, nervoze itd. Svaka emocija, osećanje sa sobom nosi i odredjenu vrstu plitkog ili dubokog disanja tj. te emocije se reflektuju na naše telo gde ono diše različitim ritmovima. Uobičajeno je da kada smo besni da nam se nozdrve šire i da nam je potrebno više vazduha. Da kada smo tužni vapimo u jednom dahu i izgovaramo "AAH" jer smo povredjeni. Ili na primer, jako, jako dubokog udisaja kada smo u nekom očaju, i kada se  pitamo dokle više.

To su  prirodni procesi u svakom živom biću, ali ono na šta mi treba da obratimo pažnju je i kako dišemo kada smo i balansirani, smireni, nežni, zadovoljni. Naravno  disanje je tu prirodnije i  bliže Satvi nego radžasu i tamasu.

Ali pre nego što naučiš tihovanje i svesno disanje, moraš naučiti vežbe disanja koje će ti olakšati dalji rad a ujedno i ojačati kapacitet pluća. 

Disanje je jako važno zbog prane kojom se hranimo osim utisaka a koja se nalazi  ponajviše  vazduhu. Prana nam je stalno na izdisaju jer je stalno trošimo kako nam je Gurdjijev objasnio kroz negativne emocije, a ja bih na to dodao kroz sve moguće oblike misli jer se ona ( prana ) vezuje za svaku misao, pa da li je misao izgovorena ili ne prana se troši. Svako od nas može da oseti koliko smo iscrpljeni nakon nekog razgovora ili je samo bilo dovoljno da nam je glava prepuna različitih misli te osetimo da smo iscedjeni kao krpa.  

Dovoljno je da svako od nas napravi tabelu sa nekoliko pitanja kako bi otkrio koliko mu je energije ( prane ) zablokirano. Recimo spisak stvari koje želimo da uradimo. Stvari koje smo započeli a nismo dovršili. Stvari koje odlažemo iz nekog razloga. Kada ispod svakog pitanja pogledamo koliko tu ima blokirane energije biće nam jasno zašto smo stalno lenji i u tamasu ( pasivnoj sili ). Jedini način da oslobodimo tu energiju je da izaberemo najlakšu stvar koju možemo da završimo kako bi započeli oslobadjanje energije ( prane ). Zatim preći na sleduću nedovršenu stvar. 

I sama znaš koje oslobodjenje i olakšanje osećaš kada završiš odredjene obaveze. Ovim načinom koji sam opisao gore otvoriće ti se prostor i energija za radžas tj aktivnu silu. Da završavaš i druge stvari i ostvaruješ svoje želje. Naravno! Želje treba da poseduješ ti, a ne one tebe.  

Da bi se početna vežba izvela sedi se u uspravnom položaju gde je brada malo savijena ka dole da bi nam kičma bila prava od korena do vrha glave. Prvih 7 dana se diše sledećim ritmom: 

Udisaj 5 sekundi.
Zadržavanje udaha 5 sekundi.
Izbacivanje vazduha ili izdisaj 5 sekundi.
4 sekunde zadržavanje bez disanja.

Gde se nakon sedam dana broj udisaja, zadržaja, izdisaja povećao za po jedan sekund, s tim da se ostanak bez vazduha uvek koristi kratko 4 sekunde. Prve nedelje bi to bilo ovako: 7/7/7/4. Druge nedelje 8/8/8/4. Treće 9/9/9/4 i tako dalje.

Vežba se u tom ritmu radi 10 minuta. Nakon čega se kontrolisano disanje zaustavlja te nastavljamo da dišemo sasvim prirodno ne mešajući se na bilo koji  način u tok našeg disanja. Tada ga je potrebno samo posmatrati bez uplitanja i želje da bilo šta promenimo. Osim disanja ovo ne uplitanje važi za misli koje dolaze u polje svesti, uma. Treba ih samo posmatrati bez želje da ih proširujemo u neke dalje priče, već ih posmatramo na sledeći način. Misli su kao oblaci. Kako dodju tako i odu. Ja nisam misli koje mi se javljaju u svesti.

Naravno to se postiže   ne mešanjem, ne uplitanjem, bez ijedne želje da učestvujemo u tom procesu vezivanja i dalje rasprave oko niti jedne misli. U tome nam pomaže svestan prirodan dah (on nas centrira u sadašnji trenutak)  koji će se ujednačiti, nakon nekog vremena koncentrisanog disanja koje će u telu proizvesti ravnotežu sila i podići nas ka satvi ili pomirujućoj sili. Dolazi do balansa i disanje postaje plitko i  skoro neprimetno dok se u našem umu dogodi  preokret te misli prestanu da se pojavljuju.  Nastupa tišina, mir,  dok se svesnost pojačava u prisustvu. Tada dejstvom Satve granice našeg tela gube dimenziju jer ono što mi jesmo dobija sasvim novu dimenziju postojanja.

Nakon tih deset minuta koncentrisanog disanja , nastavlja se Svesno disanje i izvodi za početak nekih 20 minuta ili onoliko koliko je potrebno ili koliko želiš da ostaneš u tom stanju - Satvi.  Tačnije kada telo zatraži veću dozu kiseonika primetićeš kako se disanje postepeno ubrzava i kako pod uticajem želja, obaveza, moranja, utisaka svakodnevnog života,   postepeno vraća u druge dve sile koje se stalno naizmenično smenjuju. Važno je da  izdvojiš ukupno  30 minuta svaki dan.

Najčešće prepreke u samom početku će biti sedenje u ispravnom položaju. Stoga pogledaj sledeći link koji ti to može olakšati. Jedino pripazi na ovaj prirodan osmeh u video snimku kako te ne bi zaslepeo.

Nakon odredjenog vremena ćeš  pronaći kako da uskladiš položaj tela kako bi se dovela u balans i primila Božansku energiju odozgo putem svesnog disanja. Ta Svebrižna sila, energija, inteligencija,  će polako pronaći prolaz na dole kako bi ispunila tvoje telo. Osetićeš  veliko olakšanje, smirenost.

Šta se dalje dešava i šta se dalje radi u stanju Satve ostavljam za drugi put. 


04 September 2017

LEKCIJA O SIMBOLIMA



Jedna od njegovih lekcija o simbolima koja je prvi put data u pisanom obliku nastala je davno  u nekom periodu između  1918  do 1924 god. Nakon toga Gurđijev  iznosi svoje učenje  raznim grupama koje su dolazile na  predavanja i sa velikom pažnjom pratile njegove ideje o mogućnosti za oslobođenjem „duše“ od ropstva. Kada god čujem ove reči nekako se u mom vidnom polju pojavi kavez sa jadnom ptičicom koja u njemu čami do poslednjeg daha, vršeći veliku nuždu  od muke ceo božiji dan , sa sve osmesima njihovih gazda i gazdarica koji im zauzvrat tobože daju neograničenu ljubav verujući da su tu zbog njih i naravno kako  bi im sve učinili što požele.  Jadna zarobljena dušica.

Ova ideja oslobađanja od ropstva koja je metaforično predstavljena širom sveta u raznim duhovnim tradicijama prikazuje  zarobljenu dušu u kavezu sopstvenog tela, koja tobože čitav život pati za slobodom. A realno niko se nije stavio u poziciju a da se pita šta bi se desilo kada bi bili slobodni!?  Naravno da mu ta ideja ne dolazi na pamet od nesagledive patnje koja ga je snašla i ludila u potrazi za rešenjem konsultujući svoj super sveznajući um od neograničenog "poverenja". I?   Da li  neko ima  odgovor na to pitanje? Šta bi dobili slobodom?!  Da li ste ikada razmišljali o tome? Šta je zapravo sloboda? Hm...




Eh sad, kada smo kod ptičica setih se priče o jednoj isto takoj maloj lepoj šarenoj ptičici u belom kavezu tik do prozora, koja je imala predivne gazde. Hrane je uvek bilo na izvolte. Svi su je voleli. Dok je gledala druge slobodne ptice kako lete oko kuće i po nebu,  pomišljala je da beži u slobodu ali se dugo nije usudjivala da pokrene neku ideju o tome. Bila je zadovoljna. Lepo je pevala. Dobijala je platu, hranu, osmehe.  I jednog trenutka se  desilo čudo.  Pojavio se spasitelj. Magarac! Onako blentav zabio je njušku u staklo da vidi šta ima u kući. Kada je ugledao svoj odraz u staklenom prozoru pomislio je da je drugi magarac i toliko se približio da je lupio glavom i otvorio prozorska okna. Tog trenutka kako je ugledao  jadnu ptičicu sažalio se,  te nekako njuškom otvorio vratašca kaveza i pustio je na slobodu koju je dugo čekala. Ćiju-ćiju sva usplahirena poletela je visoko ka nebu, međutim doživela je šok od ledenog vazduha koji joj je naglom promenom temperature zaledio krila te je ona smrznuta jadna i ukočena pljusnula dole na livadu ne pomerajući se čekala po cičoj zimi da skonča ne osetivši zračak radosti slobode. Naravno priča ide dalje te je tu odmah pored u blizini slučajno pasla travu jedna krava koja se,  polako približivši mestu gde je ptičica pala, dobro olakšala da je toplo govno palo direktno na nju i spaslo joj život. Pouka priče bi  bila da nisu svi oni koji ti pomažu prijatelji kao da nisu ni neprijatelji oni koji seru po tebi.  Priča ide dalje. Naišla je mačka sa kojom nikada nije imala prilike da se sretne, te joj je ponudila da je izbavi i odnese nazad u kavez. Jadna ptica ne znajući  šta ju je opet snašlo  sva radosna dopusti mački da je stavi u usta i prenese kući.

Eto! Imamo ovu priču koju možda svako može da razume. Čovek 1, 2, 3. Isti ti ljudi kada se u njima razvije sumnja o ropstvu u kojem se nalaze,  kreću u potragu za ciljem (slobodom ) te  iz beznadežne situacije  patnju o svom zatočeništvu slikovito prikazuju idejom zarobljene duše u svom telu, kavezu. Čovek br. 1 bi shvatio da je bolje da je ostao u kavezu. Imao bi hranu, toplinu doma. Čovek br. 2 bi se uplašio i nikada mu ta ideja više ne bi pala na pamet, dok bi čovek br. 3 naučio da treba biti oprezan i snalažljiv. To bi bio kao neki viši nivo alegorijskog prikaza stanja u kom se nalaze tragači ne sluteći da postoji učenje viših nivoa. Ovako se sve svodi na nemogućnost izlaza iz patnje dok se ne pojavi neki mudri učitelj ili tajno znanje koje će otvoriti vratašca kaveza i spasiti ih tako ropstva. Ah. Kakva zabluda! Ptičice čuvaj se učitelja koji vapi za učenikom.




Od kako su se ideje i učenje GiG pojavile u pisanom obliku do dan danas nisam nikoga čuo, video ili sreo ko bi mogao da ih protumači i pretoči u svakodnevni život jednog posmatrača sebe. Ok,  ovde bih preskočio svima poznate lekcije o važnosti samoposmatranja ili pamćenja sebe kao šokovima koji se u učenju IV puta zovu svesna patnja ili napor i namerno stradanje,  koje uglavnom i učenici i sa velikim stažom ne razumeju te i dalje češkaju glavu kao da imaju vaške. To je bio jedan dug istraživački period koji je obuhvatao i susrete sa pojedincima koji su što bi se reklo elita u izučavanju te, nama ne dokučive  miz(st)erije.  

Nijedan pokušaj da saznam praktičnu primenu tih zakona nije urodio plodom jer niko od njih se nije usudio da jasno i glasno kaže da kapitulira pred tim pitanjem jer na njega ne zna odgovor. Obično se u tim  situacijama veliki junaci i tumači učenja pretvore u seka perse kojima je maca pojela jezik te, kao što se to i nauči samoposmatranjem i viđenjem te postane sve jasno iz ličnog iskustva,  dobijaju razna automatizovana spasonosna objašnjenja ( kako bi se izvukli iz zamke u koju su sami upali bucajući se u grudi),  da to ne može svako da razume, da kada bude osoba spremna sve će joj se pojasniti, do onih koji čvrsto zastupaju svoje stavove da razumeju sve  i da im nije jasno kako ne razumemo, te kada ih upitaš da daju konkretan životni primer kojim bi  opisali prelazak iz jedne faze note u drugu,  sve svede na pekarske i poslastičarske recepte koje smo svi ne samo pročitali već i lično spremili. Znate već i sami iz knjiga ono ti ...pa...ovaj.... uzmeš brašno, so, malo vode i zapečeš trećom silom u rerni i dobiješ hleb. Još ako ga pitaš šta je tu pomirujuća sila presečeš ga kao noćnog čuvara kome uleti kontrola ili kao kada se ridžovan pojavi u autobusu a ti nemaš kartu. Svakako da je dobro trošiti vreme na hleb kao što nije baš dobro možda "traćiti" vreme na proučavanje zakona 7.

Odavno  imam nameru da objavim dokument koji su možda neki čitali ili se susreli sa njim a za koji kažu da su beleške sa Gurđijevljevih predavanja  ili da je on to lično svojom rukom kucao na mašini docrtavao simbole i prepravljao beleške koje su zapisivali neki od njegovih učenika. Taj isti dokument objavljujemo u izvornom obliku uz koji prilažemo i prevod na Srpski jezik. Sve drugo što je objavljeno do danas putem knjiga, materijala na internetu, su samo tumačenja njegovih učenika kao i drugih koji su to umislili na osnovu onog što su čuli tokom predavanja ili pročitali negde. Ako ne zaboravimo igricu pokvarenih telefona  koju smo igrali kao deca biće nam sve jasno šta možemo da očekujemo.

Od tada pa do sada,  na našu sreću ili još bolje nesreću imamo na desetine i stotine tumačenja njegovog učenja o zakonima prirode, eneagramu, oktavama, svetovima. Ne samo da ih imamo već se oko njih i dan danas razni pojedinci utrkuju u tome ko će ih na najispravniji način rastumačiti. Krenuo je Uspenski a za njim i drugi te pored svega što su objasnili,  učenicima četvrtog puta ništa ne preostaje nego da i dalje balave isplaženih jezika širom otvorenih očiju i zabezeknutih faca, ne znajući šta ih je snašlo i o čemu se tu zapravo radi. Ima i onih pametnijih koji se tu zaustave i energiju isključivo usmere na pamćenje sebe što je sam dragulj nad draguljima u radu , dok oni drugi, treći, nastavljaju da otkrivaju najskriveniju tajnu drevnih zakona ( koja će ih valjda trenutno osloboditi, moš’ misliti )  birajući pogrešne načine ( gde slobodno mogu da im  se pripišu razne dijagnoze )  razotkrivanja tih principa Kosmičkog poretka. Usuđujem se da kažem da se nimalo ne razlikuju od recimo domaćica kojima je neko iz zajebancije rekao da su nesposobne i glupe te da bi dokazale suprotno, čvrsto odlučile da se upuste u rešavanje matematičkog problema Poinkareove hipoteze.  I da bi dokazale da su i dalje u pravu neke od njih to nastave čitav život, dok druge proizvedu niz raznih rešenja i tumačenja od kojih može da nas samo zaboli glava. Kada smo već kod te hipoteze, čovek koji je rešio tu formulu odbio je nagradu od miliun dolara. Kada su ga upitali zašto je to odbio, odgovorio im je sledeće: Meni ne treba taj novac kada sam otkrio tajnu univerzuma.

A zbilja stvari su mnogo jednostavnije! Svakoj ptičici koja se preda Sudbini ( a to mogu samo one koje proniknu u tajnu svesne patnje i namernog stradanja ) vrata kaveza se sama otvaraju.

U svakom slučaju evo Gurđijevljeve lekcije o Simbolizmu. Obećao sam  jednoj Sanji, te  i da se zahvalim Dejanu na pomoći oko prevoda. Oni koji žele mogu da daju svoja tumačenja. Slobodno!






22 February 2017

26. Not Knowing





Da bih videla sebe kakva jesam potrebno je da razumem šta je stvarna, direktna moć opažanja ,koja je jedino moguća u stanju oslobodjenosti od svih uslovljavanja. Verujem mom nastojanju, mojoj potrazi.



Ali,  ja ne mogu da vidim da je moja prava potraga paralisana onim čime je motivisana. Tražim način da ne budem ograničena uslovljavanjem mojih misli, moje memorije, onim što ja verujem da znam. U potrazi sam za onim iznad toga. Ja pokušavam: činim napore da radim , da budem prisutna. Ali sam u tome  zarobljena - ja sam zarobljena čitavo vreme, tokom celog trajanja mog pokušaja. Prva misao koja me sprečava je " Ja radim ". Ja ne vidim ko radi, ja ne vidim da je um smetnja, prepreka. Upotrebljavam reč ili ideju na ono što tražim i na taj način projektujem predstavu i pokušavam da povežem emocije koje bi mi pomogle da ostvarim svoj cilj. Verujem da je potrebno da znam  šta tražim.  Mentalna predstava postaje važnija od potrage za istinom.



Moj odnos sa  mehaničkim umom mora de se promeni. Ja moram da vidim njegovo uslovljavanje i da izgubim sve iluzije njegovog kapaciteta kako bih shvatila ono što se nalazi izvan takvog funkcionisanja. Istina jednostavno ne može biti razmišljanje. To ne može biti posmatrano samo razmišljanjem,  željom da to postignem ili postanem. Istina ne postaje - ona jeste. Moram da vidim da je moja misao zaustavljena tvrdoglavošću neke ideje ili vezanosti za odredjenu formu.  U trenutku to vidim, um je oslobodjen ideje i oblika, i tada nova moć zapažanja može zauzeti mesto.  Imati direktnu moć zapažanja znači otkriti nešto potpuno novo, nešto nepoznato što moj um nikada ne može izneti.



Zašto je to tako da moj um nikad ne otkriva nešto novo? Ja sam zarobljenik svih utisaka koji su pohranjeni u meni. Uslovljena sam  mojom uskladištenom memorijom,  koja je isklesana unutar mene pod uticajima koji su me  dotakli. To je sve čime ja raspolažem kao odgovor tokom života. Korak po korak, bez da sam svesna,  ja prihvatam to stanje uslovljenosti, gde se energija mog uma izopačuje. Moj um je iscrpljen te gubi životnu snagu i vitalnost. On jednostavno sakuplja sve više i više podataka. Ja mogu da ga disciplinujem , usavršavanjem mog znanja.  On čak može postati briljantan. Ali ja i dalje ostajem u području onog što je poznato. Na koji način ja mogu prevazići ovakav način razmišljanja kako bi se ukazalo nešto novo?



Moram biti dovoljno slobodna da sve odbacim  te da osluškujem bez da očekujem odgovor. Shvatam da  kada ne znam - odbacujući sve automatske uskladištene odgovore - zadobijam najviši oblik razumevanja, i da ako odgovor dodje, biće lažan. Moram da ostanem  bez odgovora i da naučim da vidim, da vidim bez prosudjivanja, bez misli, bez reči. Videti je jedan izvanredan čin koji zahteva izvesnu pažnju koja mi je nepoznata. To je čin koji oslobadja, koji uspostavlja nov koncept, nov razum. Opažanje je suštinska energija u čoveku i ona se može pojaviti samo kada je osoba neprestano u vidjenju, osluškivanju, ispitivanju - a da se ni malo ne oslanja na um sklon razmišljanju. Mi moramo pružiti potpunu pažnju pitanju koje je pred nama. Ona neće biti potpuna ukoliko tražimo odgovor. Potpuna pažnja je proces posmatranja ( osluškivanja bez da očekujemo neki odgovor ), meditacije.



Kroz budnost i meditaciju, priroda misli i način kako ona deluje mi se može razotkriti. Ako uvidim sa celim mojim bićem da " Ne Znam ", više se ne oslanjam na moju memoriju kako bih pronašla odgovor. U tom trenutku, i samo u njemu,  ja postajem slobodna mog uslovljavanja, oslobodjena zatvora moje memorije, i  mogu imati  potpuno opažanje onoga što je izvan toga. Ja sada  znam ulogu misli kao faktor za pamćenje ( skladištenje ), samo faktora za prisećanje.




To  see  myself  as  I  am  would  be  to  perceive  what  is  real,  a  direct perception that is possible only in a state free of all conditioning. I believe that I search.


But I do not  see that my very search is paralyzed by what motivates it.  I am seeking a way not to be confined by the conditioning of my thought, of  my  memory,  of  what  I  believe  I  know.  I  seek  to  go  beyond  it.  I  try:  I  make efforts  to  work,  to  be  present.  But  in  this  I  am  taken—I  am  taken  all  along, during  the  entire  course  of  my  effort.  The  first  thought  that  impedes  me  is that “I work.”  I  do  not  see who  is working,  I  do  not  see that the  mind  is  an obstacle. I put a  word or idea on what I am seeking, and so I project an image and  set  out  from  a  feeling  of  lack  to  go  toward  the  objective.  I  believe  it  is necessary to know  what I am looking for. The representation becomes more important than the search for the truth.


My  relation  with  my  thinking  mind  must  change.  I  have  to  see  its conditioning  and  lose  all  illusion  of  its  capacity  to  perceive  directly  what  is beyond  its  functioning.  Truth  simply cannot  be  thought.  It cannot  be  looked for by the thinking alone, or by the wish to acquire or to become. Truth does not  become—  it  is.  I  need  to  see  that  my  thought  is  held  back  by  the stubbornness  of  an  idea  or  the  attachment  to  a  form.  In  the very moment  I see this, the mind is freed  from the idea or form, and a new perception can take  place.  To  have  a  direct  perception  would  mean  to  discover  something entirely new, something unknown that my mind can never bring.


Why is it that my mind never discovers anything new? I am a prisoner of all the impressions deposited in me. I am conditioned by the reservoir of mymemory, the result engraved in me of the influences that have touched me. It is all that I have to answer with in life. Little by little, I unconsciously accept this  state of conditioning, and the energy of my mind deteriorates. My mind is sapped  in  its  vitality  and  strength.  It  simply  accumulates  more  and  more information.  I  can  discipline  my  mind,  polish  my  knowledge.  It  can  even become  brilliant.  But  I  remain  in  the  realm  of  the  known.  How  could  I  go beyond this way of thinking so that something new could appear?


I  need  to  be  free  enough  to  discard  everything  and  to  question without  expecting  an  answer.  I  understand  that  not  knowing,  discarding everything, is the  highest form of thinking, and that if an answer comes, it will be  false.  I  have  to  stay  without  answering  and  learn  to  see,  to  see  without judging,  without  a  thought,  without  a  word.  To  see  is  an  extraordinary  act which  requires  an  attention  that  is  unknown  to  me.  This  is  the  factor  that liberates,  that  brings  a  new  thought,  a  new  mind.  Attention  is  the  essential energy  in  man.  And  this  energy  can  only  appear  when  one  is  constantly occupied  in  seeing,  in  listening,  in  questioning—never  in  knowing  with  my thinking mind. We must give our complete attention to the question in front of us. The attention will not be total if we  seek an answer. Total attention is the process of meditation.