Transformacija

Niwemang

Ovaj Sufi film  je pun simbolike i parabola. Osim što kulturom, krajolikom, ljudima, instrumentima i muzikom podseća na prve dve Gurdjijevljeve knjige "Belzebubovi razgovori sa unukom" i "Susreti sa izuzetnim ljudima" u njemu možemo videti elemente Gurdjijevljevog učenja o zakonu sedam i zakonu tri. Na prvi pogled kao što je to slučaj sa  dve gore pomenute knjige, ova priča o legendarnom Kurdskom muzičaru koji DO-nosi odluku da se upusti u tešku avanturu preko planina do Iraka kako bi izveo naizgled običan performans pred oko 500.000 ljudi, nam u stvari daje jasnu  poruku da bez obzira na sve poteškoće koje se dešavaju u njihovim životima , postoji nešto više što ih ujedinjuje, nešto što im donosi slobodu i čemu treba da se okrenu. Ljubavi.

https://www.facebook.com/Gurdjijev

Režiser za običnog gledaoca u filmu naglašava tri  stvari o: Kurdskoj kulturi i posebno njihovoj muzici, granicama koje okrutno i veštački razdvajaju ljude zajedničke kulture, tako i varvarskom i nepravednom načinu pod kojim su potlačene žene u zakonima krutog verovanja u Islam za razliku od Sufista gde su one bile podjednako ravnopravne sa jačim polom. Medjutim iza čitave priče u filmu  se krije nešto više od toga. Isto ono što se krije i u  poglavljima knjiga gde master Gurdjijev na primer govori o zarobljenosti ljudske duše identifikujući se stalno sa mislima, kroz parabolu o vrapcima koje je hvatao konjskom dlakom vezanom za  kavez tj. zamku i prodavao ih onako obojene u kanarince  "Sartima - znamenitim gradjanima" tadašnjeg Novog Samarkanda.

Nakon DO-nešene odluke da se postigne cilj, nastupa niz poteškoća sa kojima se suočava glavni glumac koji svojim jasnim stavom simbolizuje čoveka sa čvrstim ja koga ne mogu sprečiti spoljna i unutrašnja ispoljavanja ili uticaji. On sigurnim korakom grabi napred nastavljajući iz jedne oktave u drugu, treću sve do samog cilja, do smrti. Na samom kraju filma kada i njegov konj posustaje ( a znamo šta konj simbolizuje u učenju četvrtog puta ) i kada se čini da će glavni glumac da podlegne identifikaciji, on ipak nastavlja dalje uz pomoć misteriozne žene koja nije sa ovog sveta. Žena sa andjeoskim glasom koja se zove Niwemang ( polumesec ) predstavlja andjela, tajanstvenu Sufi suštinu ili neku višu silu koja kao neki veći akumulator daje novi život, podstrek i snagu  muzičarima da nastave dalje i dostignu cilj.

U filmu se često spominju brojevi kao što je sedam - meseci vežbanja, 1334 žena što predstavlja broj razrušenih i popaljenih kurdskih sela, broj 14 za koji se ne zna da li je to srećan ili nesrećan broj, a simbolizuje 14 dana lunarnog meseca što predstavlja zlatnu sredinu ili vertikalu. Isto kao i kod klatna, niti suviše desno, niti levo. Ne živeti u ekstremima i identifikaciji.

Interesantno je da u filmu  Polu Mesec, glumi devojka ( Nivemang ) koja je glumila u isto ovako poznatom Sufi filmu koji se zove Bab'Aziz ( Princ koji je razmatrao svoju dušu ) u kome ćete prvom sledećom prilikom jasno shvatiti da se govori o onoj "Praznini" kojoj teže Sufisti a koja je najviši stepen i u  Gurdjijevljevom učenju do Boga. Praznina  do koje se dolazi  kroz meditaciju ili kako se to najčešće zove sitting. O tome možemo najviše naučiti od Jeane de Salzmann  kroz njenu knjigu http://www.realityofbeing.org/

Na kraju se treba  podsetiti teksta iz knjige " U potrazi za čudesnim" gde Uspenski citira Gurdjijeva - da se unutrašnje jedinstvo postiže putem trenja, borbom izmedju Da i Ne u nama. Ako živimo bez unutrašnje borbe, ako se u nama sve dešava bez suprotstavljanja, ako idemo gde god smo zacrtali ili kako nam dune, ostaćemo onakvi kakvi jesmo . Ali ukoliko se u nama začne borba, naročito ukoliko u toj borbi posto­ji određeni pravac, tada se, u nama postepeno oblikuju stalne pretnje, i počinje   'kristalizacija'. Na ovaj način možemo sakupiti ogromnu unutrašnju energiju; možemo podneti mučenja; možemo postići ono što želimo. To znači da u nama postoji nešto čvrsto, nešto postojano. Tada možemo postati besmrtni. Ali,  sada smo daleko od toga. Moramo prvo nešto učiniti.

Ako se ništa ne žrtvuje ništa se i ne dobija. Potrebno je žrtvovati nešto dragoceno, sada, žrtvovati za dugo i žrtvovati mnogo. ALI IPAK NE ZAUVEK. To moramo shvatiti jer tu često postoji nerazumevanje. Kada je kristalizacija postignuta, odricanje, lišavanje i žrtvovanje nisu više potrebni. Tada možemo imati sve što želimo. Za nas tada više ne postoje nikakvi zakoni, mi ćemo biti zakon sami sebi.

Možda je ovo i prilika da  na parčetu papira zabeležimo naše slabosti sa kojima treba da se suočimo i koje treba da nadvladamo. Zapišimo ih deset i izaberimo onu najlakšu. Neka nam  taj cilj, ta odluka  postane Bog. Svakoga dana kada ustanemo treba da je se setimo, ponovimo više puta tokom dana i ne dozvolimo da ona upravlja nama. Nakon što se žrtvujemo i nadvaladamo našu najslabiju slabost, predjimo na sledeću.

Uz Božiju pomoć, jer bez nje se ne može.