Šta je to, što nam dolazi odnekud i što nam daje potpuni smisao u životu? Šta je to što se skriva u moru tišine i što nas direktno povezuje sa Njim? Šta je to što kao i sve u životu ima dvostruku prirodu, pozitivnu i onu drugu stranu koja je negativna? Mušku koja se ispoljava kroz osećaj "Volim Te" i drugu koja vapi kroz osećanje " Čekam te i žudim za tobom ", koja kao i čaša vina iščekuje da bude ispunjena i koja čežnjivo traži i biva zauvek opijena od samo jednog malog gutljaja najsladjeg vina. Što je više opijena to više vina se toči. Što više je opijena manje je ima, jer samo tako bivajući manja, ona pravi više mesta za Onog koji ju je stvorio.
Kao što i voljena čeka svog ljubavnika, tako i duša iščekuje Boga. Misterija i priroda njena, jedna je od najskrivenih tajni ljubavi. Njeni poznavaoci su retki, ali kroz istoriju mi ih možemo prepoznati kao u priči u kojoj je nekada davno živela jedna princeza koja se zvala Mirabaj. Jednoga dana Mirabaj je krenula u hram da se pomoli Krišni, ali ju je na ulazu u hram zaustavio poznati teolog i asketa. Kritikujući je, zabrani joj da udje u unutra. Potpuno sigurna u sebe, posramila ga je jednim jednostavnim pitanjem. Pitanjem koje otvora vrata te tajne : " Zar sve duše nisu ženskog roda pred Bogom? " Tog trenutka on je pognuo glavu i praveći naklon uhvati je nežno za ruku i ponizno uvede u hram.
Kulturi savremnog sveta koji traga za skrivenim blagom tako što stiče materijalna dobra i odaje se prolaznim zadovoljstvima, strasti i bludu, je skoro nepoznato da je u bliskoj istoriji čovečanstva nastala jedna pesma nad pesmama, koja otkriva i proslavlja Ljubav duše sa Bogom, kroz mističan odnos ispunjen sladošću. Izdvojiću samo jedan deo a ostalo možete pročitati ovde.
Ja spavam ali moje srce bdi: Čuje se glas mog Voljenog koji kuca i govori, " Otvori mi, sestro slatka, ljubavi moja, moja golubice, prečista moja: jer glava mi je puna rose a uvojci natopljenim kapljicama noći...."
"Kao ruža sam se uspravila da otvorim mom Voljenom; mojim grančicama kao rukama natopljenim mirom, sve sa mojim laticama, kao nežnim prstima koji odišu tim miomirisom, dodirujući nježno tvoje pramenove. ."
Naša duša čeka i pokazuje se Voljenom, kao i što srce čeka i otvara se nežnošću Njegovog dodira, natopljenog ljubavlju. Ljubavlju Kralja, Gospodara svega što postoji.
Pesma jedne duše sa najlepšim prizivanjem mistične ljubavi prema Bogu, je ipak, kao i mnogi aspekti ženskog pricipa bila pogrešno shvaćena i potisnuta od strane naše patrijahalne kulture i besmislenog načina života u kome živimo. Sveštenici koji se razlikuju od svetih otaca i mistika, kao što se i ličnost razlikuje od suštine, nikako nisu mogli da opovrgnu da Pesma nad pesmama dominira u Bibliji, te su protumačili tu "erotično" mističnu žudnju kao odnos izmedju majke crkve i Isusa Hrista, stavljajući vodenicu na svoju stranu. Ali oni koji su se samo na trenutak nasladili tim unutrašnjim spojem sa Kraljem svega što je postojalo, što postoji i što će zauvek postojati, mogu donekle razumeti dubine i strasti ganute duše koja bolno čeka opojni zagrljaj svog nebeskog Cara.
Vremenom postajemo svesni patrijahalne nepravde i našeg odnosa prema ženama, ali nastavljamo da poričemo unutrašnji aspekt ženstvenosti čije su sposobnosti od suštinskog značaja za jednog bogotražitelja, kome je potrebno da otkrije prirodan put do sjedinjenja sa Bogom tako što pre svega treba da nauči da sluša Njegov nemi govor tišine, praveći time prostor, dopuštajući mu da se useli u njegovo srce i njegov život. Uslov za jedan takav mistični sastanak je upravo onaj koji je najteži od svih, a to je da se odreknemo sami sebe.
Duhovna staza kojom koračamo je na kraju u suštini ženski put predaje i odanosti ( Poslušanje ), a koji možemo prepoznati u ličnoj molitvi jednog bogotražitelja:
"Ooooh Voljeni Gospodaru, nudim Ti jedinu stvar koju imam, a to je rešenost da zauvek budem ispunjen Tobom."
Bogotražitelj se predaje svom Voljenom i na taj način Mu dozvoljava da On udje u njega i da mu kroz Ljubav koja ga opija, rastopi sve tragove dualnosti. Čežnja je dinamično uzbudjeno stanje čekanja, u kojem duša samu sebe nudi Gospodaru i TO JE SAMA SRŽ mističnog putovanja ka Bogu.
Jedan nepoznat pisac iz 14 veka, koji je autor knjige Oblak neznanja i knjige poverljivih saveta, ( prevela Mandica Horvat -Martinović ) izdavača Karmelska Izdanja, koju obavezno savetujem da pročitate, je rekao da " Jedino sredstvo na našem putu ka Bogu je čežnja, i čitav život čežnja za Njim." Do takvog saznanja nije lako doći jer je potrebno mnogo napora ulagati u pamćenje sebe, isto kao što je i čarobnoj lampi potrebno ulje da bi ona svetlela.
Ljudska bića odavno imaju jedan nagonski bol i tugu u duši, ali je ne prepoznaju. Umesto toga oni tumače takvo osećanje kao nešto što je slabost, nedostatak, nemogućnost da budu srećni ili jednostavno imaju nekakav osećaj da je to nešto što im je život nametnuo. Čežnja ( tuga, bol, žal ) vrlo lako može biti protumačena kao neki psihološki problem ili kao neka neprijatnost, depresija, čamotinja, neizdrž. Oni koji su to pretvorili u patnju mogu biti odbačeni i izolovani, ne shvatajući da je ona u stvari najveći dar koji posedujemo, dar koji nam omogućava da ne zaboravimo Onoga za kim duša zaista pati.
Potrebno je sačuvati njen potencijal kako bi obnovili duhovnu moć. Umesto da je negiramo, treba da joj poželimo dobrodošlicu i da se molimo za nju kako bi se ona uvećala. Čežnja kao sećanje srca ( glačanje srca ) je istovremeno vodič i hrana sa višim vodonicima koja nasladjuje tragača. Oni koji poznaju tajnu ove čežnje "boluju" moleći Jedinog da ih nahrani ali ne samom ljubavlju, već žudnjom za njom, jer žudnja za Njim je njihova molitva.
Upravo je molitva direktna spona srca bogotražitelja sa Bogom. Ta vrsta bola i tuge kroz čežnju za Voljenim nije nikako povezana sa našom psihom i nije deo našeg uma koji ih olako odbacuje kao nešto što je nepoželjno. Čežnja za Bogom je živa molitva Ljubavi. Ona je stanje uzbudjenja u srcu koje iščekuje susret sa Voljenim, sa Kraljem. Njena dubina je srazmerna ljubavlju onoga koji služi Bogu, onoga koji je Bogougodan, što je i zapravo i drugi deo rada.
Koliko je nas u ovom trenutku spremno da se odrekne svojih želja kojima smo vezani za ovaj svet a time i da se odrekne samoga sebe i da li uopšte postoji način da se uradi ono o čemu Gurdjijev govori u svojim knjigama - "Da se umre pre smrti." - a što je poznato svim duhovnim tradicijama koje imaju daleko veće iskustvo i znanje od samo jednog dela koje je Gurdjijev preneo kroz svoje učenje. Mistični redovi i učenja u Hrišćanstvu i Islamu koji su nam ovde najbliskiji imaju potpuno iste pristupe radu kojim dolaze do ovog cilja. Ni ne slutimo koliko su moćna njihova učenja i metode , ali o tome sledeći put.
uključi prevod ( subtitle )
