GOSPODAR KOČIJA

Ovde gde živim, gde obitava  moje fizičko telo, upravo je započeo vaskršnji post za pravoslavne hriščane. Poslednjih godina svaki put kada se priključim malom broju onih koji istinski izgladnjuju svoje telo pokušavajući da ga stave pod kontrolu viših, praveći time žarište i trenje za ostala tela, započinjajući borbu kojom se uspostavlja viša volja i pravi put za uspostavljanje vlasti Gospodara kojem treba da se povinuju telo, emocije i um, ne mogu a da se ne setim jednog prijatelja, koji kao i ja godinama ima ista interesovanja, želi da bude slobodan, da uspostavi svoju volju, a koji se svaki put u čudu pita zašto se podvrgavam raznim oblicima postova i izgladnjivanja, naravno iz samo meni znanih razloga, i koji mi stalno govori da njemu to ne može da padne na pamet, jer tobože zašto bi on to radio i mučio sebe. Eh, da mu je samo znati – koje sebe?! 

Ponekada mi u takvim situacijama  dodje da mu "nešto" kažem, ali vrlo brzo uvidim ko je taj ili to što želi svašta da mu saspe u lice i samo pustim da se taj osećaj ili misao  rastvore kao oblak u visinama, ili sačekam jednostavno da odu. Takvi trenuci su dar sa neba uz pomoću kojih dobijam još veći podstrek da istrajem u onome što radim, a ima za cilj uspostavljanje gospodara, koji se sa zadovoljstvom svim silama trudi kako bi se pretvorio u  slugu čiju bi dušu slikovito mogli da opišemo ovako: onaj koji ničice pada na zemlju gubeći i poništavajući sebe pred Glavnim.

Rad nas uči da čovek ima 4 tela i da niža treba da stavimo pod kontrolu. Kako to da izvedemo a da ne krenemo u borbu i ne udjemo u vatru?! Nemoguće! Parabola o ta četiri tela potiče iz drevne Indije i u njoj se pravi paralela naših tela sa kočijom, konjem, kočijašem i gospodarom. Upravo za svaki od tih elemenata ili viših tela predvidjena je neka vrsta borbe, ne bi li se ona stavila pod kontrolu tj vrhovnu vlast.  Nije slučajno što je u skoro  svim duhovnim učenjima zastupljen post, molitva, isihija u pravoslavlju( molitveno tihovanje ), Muraqaba u sufizmu, bezmolvje, sitting tj. meditacija u učenju Gurdjijeva, bdenje,  a i ne  kažu bez razloga mudraci da je kesten ukusniji i sladji samo onda kada prodje kroz vatru.

Pre nego što pročitate šta o tome kaže Gurdjijev sa jednog predavanja iz njegove knjige Belzebubovi razgovori sa unukom, pogledajmo film koji su učenici Michel De Salzmann-a ( sin Gurdjijeva i Jean de Salzmann ) napravili na njegovu inicijativu, a koji može slikovito da nas nauči o toj paraboli, stanju u kome se nalazimo i kakve mogućnosti imamo.

Password za gledanje filma: ko sam ja?

 
https://vimeo.com/120450693 

Čovek kao celina, sa svim svojim različitim lokalizacijama koje samostalno funkcionišu, to jest sa svojim nezavisno formiranim i obrazovanim "ličnostima", može da se uporedi sa kočijom za prevoz putnika, koja se sastoji iz kola, konja i fijakeriste.

Najpre treba naglasiti da razliku između pravog čoveka i pseudočoveka, to jest između čoveka koji ima sopstveno "Ja" i čoveka koji ga nema, u ovoj analogiji označava putnik koji sedi u kolima. U prvom slučaju, slučaju pravog čoveka, putnik je vlasnik kola; u drugom slučaju, to je naprosto neko od slučajnih prolaznika koji se, poput putnika u iznajmljenom kabrioletu, neprestano smenjuju.

Čovekovo telo, sa svim svojim motornoreflektornim manifestacijama, odgovara naprosto samim kolima, sve funkcije i manifestacije čovekovih čula, odgovaraju konju, koji je upregnut u kola i vuče ih; fijakerista, na kočijaškom sedištu, koji upravlja konjem, odgovara u čoveku onome što se obično naziva "svešću" ili "mišljenjem"; najzad, putnik koji sedi u kolima i izdaje naloge fijakeristi, jeste zapravo ono što se zove "Ja".

Osnovno zlo kod savremenih ljudi predstavlja to što, zahvaljujući ukorenjenim i široko rasprostranjenim anomalnim metodama obrazovanja mlade generacije, ona četvrta ličnost, koju treba da ima svako ko je stupio u odgovoran uzrast, kod njih potpuno izostaje; skoro svi se sastoje samo od tri navedena dela koji se, osim toga, formiraju proizvoljno. Drugim rečima, skoro svaki savremeni čovek u odgovornom uzrastu se sastoji, ni manje ni više, nego iz "iznajmljenog fijakera" koji čine slomljena kola, umoran konj, koga goni odrpan, poluslep i polupijan fijakerista, čije je vreme za samousavršavanje, koje mu je odredila Majka Priroda, prošlo u fantastičnim snovima dok je po ćoškovima čekao slučajne putnike. Prvi ko naiđe, iznajmljuje ga i otpušta kada to zaželi, i ne samo njega, već i sve delove koji su mu potčinjeni.

Ako sledimo tu analogiju između tipičnog savremenog čoveka sa njegovim mislima, osećanjima i telom, i najamnog fijakera sa konjem i fijakeristom, jasno možemo da vidimo da u svakom od delova koji čine dva sistema, moraju da budu formirane i da postoje sopstvene, posebne potrebe, navike, ukusi, i tako dalje, svojstveni samo njemu, zato što se u skladu sa različitom prirodom svog porekla i različitim uslovima formiranja, kao i različitim mogućnostima koje su im date, u svakom od tih delova neizbežno formiraju svoja sopstvena psiha, svoja sopstvena mišljenja, sopstveni subjektivni oslonci, sopstveni pogledi, i tako dalje. Celokupan zbir ispoljavanja ljudske misli, sa svim naslednim osobinama funkcionisanja i specifičnim karakteristikama, odgovara svim aspektima suštine i ispoljavanja tipičnog najamnog fijakeriste.

Poput svih najamnih fijakerista uopšte, on predstavlja određen tip "kočijaša". On nije sasvim nepismen, zato što je, zahvaljujući postojećim zakonima o "opštem obaveznom trogodišnjem obrazovanju", morao u detinjstvu da završi takozvanu crkvenoparohijsku školu.

Iako je, u stvari, seoski momak koji je ostao ista onakva neznalica kakvi su i njegovi seoski drugovi, zahvaljujući svojoj profesiji on ipak opšti s ljudima različitog položaja i obrazovanja i, pošto je odasvud ponešto pokupio, on sada s prezirom gleda na sve što je seosko i to s negodovanjem odbacuje kao "neznalačko". Ukratko, to je tip koji se može opisati sledećim rečima:

"Suviše je dobar za krave, ali paunovi ne žele s njim da imaju posla."

On sebe smatra kompetentnim čak i u pitanjima religije, politike i sociologije; njemu se sviđa da osporava one koje smatra nižima od sebe, on voli da podučava druge; s onima iznad sebe - on je servilni laskavac i pred njima, što bi se reklo, stoji "mirno". Jedna od njegovih najvećih slabosti jeste da se vuče s komšijskim kuvaricama i sobaricama; ipak, više od svega na svetu, on voli dobro da pojede, da iskapi čašicudve i da zatim, potpuno zadovoljan, utone u snove. Da bi zadovoljio te svoje slabosti, on redovno krade novac koji mu gazda daje da hrani konja.

Kao i svaki "kočijaš", on radi samo "pod bičem" i ako ponekad radi svoj posao bez prinude, čini to jedino u nadi da će dobiti napojnicu.
Želja za napojnicom postepeno ga je naučila da uočava slabosti kod ljudi s kojima ima posla i da ih koristi; on je automatski naučio da bude lukav, da laska, da "takne u osetljive žice" i, uopšte, da laže. U svakoj zgodnoj prilici, kad god ima slobodan trenutak, on zbriše u bircuz ili u bar, gde sedeći sa kriglom piva satima mašta ili razgovara s ljudima istog tipa, ili naprosto čita novine.

On nastoji da izgleda impresivno, nosi bradu i, ako je mršav, nosi nešto ispod odeće, da bi izgledao važniji.

Što se tiče čulne lokalizacije kod čoveka, sveukupnost njenog ispoljavanja i celokupan sistem funkcionisanja potpuno odgovaraju konjima "najamnog fijakera" u našoj analogiji.

Između ostalog, poređenje konja sa sistemom ljudskih čula pomoći će nam da posebno jasno pokažemo pogrešnost i jednostranost savremenog obrazovanja, nametnutog mladoj generaciji. Konj, zbog nemara okoline dok je bio mlad i zbog svog stalnog usamljeništva, kao da je utonuo u samoga sebe; drugim rečima, njegov "unutrašnji život" ide unutra i za spoljno izražavanje mu ne preostaje ništa drugo, osim inercije.

Zbog anomalnih uslova okoline, konj nikada nije dobio nikakvu specijalnu pripremu, već je formiran isključivo pod uticajem batina i užasnih grdnji.

On je uvek umoran; a za hranu, umesto ovsa i sena, daju mu jedino slamu koja nimalo ne odgovara njegovim stvarnim potrebama. Pošto mu se nikada ne ukazuju izrazi ljubavi i prijateljstva, konj je spreman da se prepusti svakome ko mu ukaže makar najmanju pažnju.

Usled toga, sklonosti konja, lišenog na taj način svakog interesovanja i želje, neizbežno moraju da se koncentrišu na jelo, piće i automatsku želju prema suprotnom polu, zato što on uvek stremi tamo gde može dobiti bilo šta od toga i, ukoliko, na primer, ugleda mesto gde je jednom ili dva puta zadovoljio neku od tih potreba, jedva čeka priliku da otrči tamo. Treba dodati da, iako fijakerista slabo shvata svoje obaveze, svejedno, makar malo može da razmišlja logički; i, razmišljajući o sutrašnjem danu, povremeno, makar iz straha da će izgubiti posao ili u želji da bude nagrađen - on pokazuje interesovanje da učini ovo ili ono za svog poslodavca bez prinude. Ali konj, zbog nedostatka specijalne pripreme, prilagođene njegovoj prirodi, u potrebno vreme uopšte nije dobio bilo kakve podatke za izražavanje težnji neophodnih za odgovornu egzistenciju; naravno, on ne može da shvati, čak i ne želi da shvati - zašto treba bilo šta da radi. Zato on izvršava svoje obaveze potpuno ravnodušno, iz straha od mogućih batina.

Što se tiče kola, koja u našoj analogiji zamenjuju telo i tretiraju se odvojeno od ostalih samostalno formiranih delova čovekovog organizma, tu stvari stoje još gore. Ta kola su, kao i svaka druga, napravljena od raznih materijala i, prema tome, imaju veoma složenu građu.

Ona su napravljena, što je jasno svakom razumnom čoveku, kako bi nosila sve vrste tereta, a ne u cilju, u kome ih koriste savremeni ljudi, to jest samo za prevoz putnika.

Osnovni uzrok mnogih nesporazuma povezanih s tim ciljem, proističe iz činjenice da su ih oni koji su smislili sistem tih kola, predvideli za neutabane puteve i neki delovi njihove unutrašnje strukture su stvarani upravo sa te pozicije. Na primer, princip podmazivanja, koji je izuzetno važan za fijaker napravljen od veoma različitih materijala, jeste takav da se prilikom drmusanja, neizbežnog na takvim drumovima vrši podmazivanje svih metalnih delova; međutim, ta kola,načinjena za putovanja neravnim putevima, obično se koriste u gradovima i ona idu glatkim, ravnim, popločanim ulicama.

U odsustvu bilo kakvih udaraca, pošto idu takvim ulicama, mazivo se u njima ne raspoređuje ravnomerno na sve delove i zato neke od njih pokriva rđa, te oni više ne mogu da izvršavaju funkcije za koje su bili predviđeni. Kola se, po pravilu, kreću lako ukoliko su njihovi pokretni delovi valjano podmazani. Sa suviše malo maziva ti delovi se pregrevaju i, na kraju krajeva, usijavaju, te na taj način, i drugi delovi mogu biti oštećeni; ukoliko je, međutim, u nekom delu suviše maziva, opšte funkcionisanje kola se pogoršava; u svakom slučaju, konju je teže da ih vuče.

Savremeni fijakerista, naš kočijaš, i ne sluti da kola treba da podmazuje; ukoliko ih čak i podmazuje, čini to bez odgovarajućeg znanja, onako kako je čuo, slepo sledeći uputstva slučajnih ljudi. Dakle kada ta kola, više ili manje prilagođena za putovanja ravnim putevima, iz nekog razloga moraju da idu po rupčagama, uvek im se nešto dogodi: ili im odleti matica, ili se iskrivi zavrtanj, ili nešto propadne; zato se takve ekspedicije retko završavaju bez više ili manje ozbiljnih popravki.

U svakom slučaju, sve je rizičnije korišćenje tih kola za predviđene ciljeve, a kada počne popravka, kola morate da rasklopite na delove, da pregledate deo po deo i, kao što se radi u takvim slučajevima, da svaki deo "nauljite", očistite, a zatim ponovo sklopite; često biva očigledno da odmah morate zameniti neki deo. Još je dobro ako se ispostavi da taj deo nije skup, ali se može desiti da opravka košta skuplje od novih kola.

Dakle, sve što je bilo rečeno o pojedinim delovima tog prevoznog sredstva, koji uzeti svi zajedno predstavljaju "najamni fijaker", može se u potpunosti primeniti i na opštu organizaciju čovekove prirode.

Zbog toga što su ljudi izgubili znanja ili mogućnosti da na odgovarajući način pripreme mladu generaciju za odgovornu egzistenciju, trenirajući sve posebne delove koji čine njihovo biće, u naše vreme je svaka ličnost zamršeno i neverovatno smešno "nešto" koje, ako se vratimo našoj analogiji, predstavlja ovakvu sliku:  Najnoviji model kola, pravo ispod čekića, koja je lakirao pravi nemački majstor iz grada Bremena, u koja je upregnut konj kakvog u Zakavkazju zovu "dgolzidži". "Dži" - je konj; "dgolz" je ime jednog jermenskog stručnjaka za umetnost kupovine i dranja kože sa isluženih konja.

Na sedištu tog pomodnog fijakera sedi neobrijan, neuredan, pospan fijakerista, odeven u iznošeni kaput, koji je našao u kanti za smeće, gde ga je kao nepotrebnog bacila kuvarica. Na njegovoj glavi se cakli novi, tek kupljeni cilindar, tačna kopija Rokfelerovog, na rever mu je zakačena ogromna hrizantema.

Savremeni čovek neizbežno predstavlja takvu smešnu sliku zato što od dana njegovog rođenja ona 3 dela koja se u njemu formiraju - a oni, iako različitog porekla i mada imaju osobine različitih kvaliteta, radi izvršenja jedinstvenog cilja tokom njegove odgovorne egzistencije, čine "jedinstvenu celinu" - počinju, da tako kažemo, da "žive" i fiksiraju se u svojim specifičnim manifestacijama odvojeno jedan od drugoga, i nikada se ne obučavaju da pruže traženu automatsku uzajamnu podršku, da pomažu ili razumeju jedni druge, čak ni približno. Na taj način, kasnije, kada postanu neophodne njihove usaglašene manifestacije, do tih usklađenih manifestacija ne dolazi.

Uzgred rečeno, zahvaljujući takozvanom "sistemu obrazovanja mlade generacije", koji je u naše vreme sasvim fiksiran u životu ljudi, a koji se sastoji isključivo u tome da se deci putem stalnog ponavljanja, dok ne otupe, utuvljuju mnogobrojne skoro prazne reči i izrazi, kao i treniranju i prepoznavanju značenja tih reči i izraza naprosto prema njihovim glasovima, fijakerista još i može nekako da objasni neke želje koje oseća (mada, jedino ljudima svoga tipa) i ponekad je u stanju da makar i približno razume druge.

Taj naš fijakeristakočijaš, brbljajući s drugim fijakeristima u iščekivanju putnika i, što bi se reklo, "flertujući" kraj kapija s poslugom, ponekad nauči neke oblike takozvane "učtivosti". U skladu sa spoljnim uslovima života fijakerista uopšte, on se postepeno automatizuje toliko da može da razlikuje jednu ulicu od druge i da, na primer, izračuna kako da, ukoliko je neka ulica zbog popravke zatvorena, drugim putem dođe do odredišnog mesta.

Ali što se tiče konja, iako kobna savremena izmišljotina pod nazivom "obrazovanje" ne učestvuje u njegovom formiranju i usled toga njegove nasledne osobine nisu atrofirale, zbog mnogih faktora, formiranih u anomalnim uslovima, uspostavljenim u procesu svakodnevnog života, on je rastao od svih zaboravljen, poput siročeta s kojim se rđavo postupalo, on ne dobija ništa što odgovara psihi fijakeriste i neće saznati ništa što ovaj zna, zbog čega će oni ostati u odnosu potpunog međusobnog nepoznavanja, na koji je fijakerista navikao; kontakt i međusobno razumevanje njima ne polaze za rukom.

Može se dogoditi, međutim, da konj u svom ograničenom životu nauči neke oblike uzajamnog odnosa sa fijakeristom i čak, neku vrstu "jezika"; ipak, nesrećaje u tome što fijakerista ne zna i čak i ne sluti da je to moguće.

Osim toga, činjenica da u tim anomalnim uslovima između konja i fijakeriste ne dolazi ni do kakvog kontakta, koji bi omogućio da jedan drugoga automatski, makar malo razumeju, postoji mnogo spoljnih uzroka koji od njih ne zavise, a koji ih lišavaju mogućnosti da zajedno slede jedini cilj za koji su obojica predodređeni. Isto kao što su povezani pojedini samostalni delovi "najamnog fijakera", to jest kola s konjem preko rude, a konj sa fijakeristom preko dizgina, tako su i pojedini delovi opšte organizacije čoveka povezani jedan s drugim: telo je sjedinjeno s čulima preko krvi, a čula s mišljenjem ili svešću preko takozvanog "hanbledzojna", to jest supstance koju u čoveku stvaraju svi životni napori koje on namerno čini. Žalosni sistem obrazovanja koji sada postoji, vodi u to da fijakerista ne može da izazove nikakav efekat kod svog konja; u najboljem slučaju, pomoću dizgina on može u njegovoj svesti da izazove tri ideje - desno, levo i stoj.

Ista stvar se događa i u opštoj organizaciji običnog čoveka, kada se usled bilo kojeg utiska "gustina i tempo hanbledzojna" u njemu promene i njegovo mišljenje izgubi svaku mogućnost da utiče na njegovu sopstvenu čulnu organizaciju. Dakle, da rezimiramo sve što je rečeno, hteli ne hteli, mi moramo priznati da svaki čovek mora težiti da ima svoje sopstveno "Ja"; inače, nikada neće predstavljati ništa drugo do "iznajmljeni fijaker" u koji može da sedne bilo koji putnik i da zahteva da bude odvezen bilo kuda. Neće biti na odmet ako ovde primetimo da Institut za harmoničan razvoj čoveka ima, kao jedan od svojih osnovnih zadataka, cilj da, s jedne strane, pravilno obrazuje samostalnu ličnost kod svojih učenika, pri čemu, najpre posebno, a zatim u njihovom sistemu prema potrebama svog subjektivnog života u budućnosti; s druge strane, da proizvede i vaspita kod svakog učenika ono što mora imati svako ko nosi naziv "čovek bez navodnika" - svoje sopstveno Ja.