HLEB NAŠ NASUŠNI

Istočni vijetre u zoru zapuši, milujući Lejline uvojke na uho joj reci:

Jedan, koji je za tebe sve dao, leži u prašini na putu ka tebi.
On traži tvoj dah u pirkanju zraka i svoju bol za tobom zemlji povjerava.
Pošalji mu jedan dašak vjetra, kao znak da se i ti njega sjećaš!

O Voljena, da nisam moju dušu tebi posvetio i drhtao poput vjetra iz čežnje za tobom,
prašina na kojoj sada ležim ne bi imala nikakve vrijednosti
i takvu dušu bi bolje bilo izgubiti.

Pogledaj, izgaram u vatri moje Ljubavi i istovremeno se utapam u suzama boli.

Čak i samo Sunce, koje svijet osvetljava, sprženo je od mojih vatrenih uzdaha!

Ti, nevidljiva svijećo u kući moje duše, ne muči noćnog leptira koji oko tebe kruži!

Tvoje su oči moje oči opčinile, tako da mi san i danju i noću izmiče.

Tuga za tobom je utjeha mog srca, njegova rana, a takodjer i Njegova mast ljekovita.
Ah, kad bih od slatkoće tvojih usana makar sasvim malo meni poslala!

Moj mjeseče, ti koji si iznenada od mene odvojen urokljivim pogledom,
daleko od sočnog ploda neprijatelj me je žednog ostavio,
nakon što mi je prvo ovaj plod iz ruke uzeo, a potom na moju smrtnu ranu prstom pokazao.

Došao je  trenutak da ostvarim davnu želju i napišem nešto o priči nad pričama. Uvek na vreme, s razlogom i kada treba, a ne kada sam ja to želeo.

Da li   uopšte  znate da je ona odavno napisana i da u ovom trenutku ne postoji nijedna koja će je ikada nadmašiti. To je najljubavnija priča od svih. Najljubavnija svih vremena. Iako na prvi pogled deluje kao da je obična, ona to nikako nije. Iako se reklamira i prodaje pod kategorijom romantika, morali bi da znaju da se u njoj krije nešto mnogo vrednije.  Mora se reći da je sam dragulj i ne  može se uporediti ni sa jednim koji trenutno postoji. Onog trena kada ga otkrijete, sve vaše želje i sve što posedujete postaće vam potpuno beznačajno. Stoga ako niste znali, znajte!

Da se to Blago ne zadobija lako. Čak šta više, da bi ga stekli, potrebno je da se odreknete svega osim Jednog.  Sigurno se sada pitate šta je to i o čemu se radi? 

Pa, da li ste spremni da žrtvujete sve, pa čak i sebe, ne očekujući ništa, nikakvu dobit, korist. A zauzvrat kao nagradu da  vam se vrati nešto sasvim neočekivano: patnja, bol, kidanje u grudima, rascep duše, osećaj  ravan nestajanju. Ali kome  još  to treba u životu? 

Kada Ga otkrijete napraviće vam dar mar, onako isto,  kada i Uran udje u vašu kuću rodjenja i napravi pretumbačinu u vašem životu. U svoj toj zbrci izgledaće vam kao da se sve ruši, da se sve  menja i ništa ne valja, a onda neočekivano  na kraju tunela, njegovim izlaskom bićete počašćeni nečim dobrim.

Ovo je priča o najuzvišenijoj Ljubavi!  To nikako nije ona obična koja ima i svoju drugu stranu! Ne, to je Ljubav potpune i nesebične predaje!
 
Čemu nas ona uči? Da li je treba preboleti?  Ima li leka za nju i može li se u njoj  biti, a volji Božijoj opirati?

Ono čemu me je ovaj rad naučio jeste nešto potpuno neočekivano od onoga zbog čega sam i ušao u njega. Zato mu opet i opet iznova, neizmerno hvala. Hvala svim učiteljima koji su se nesebično predali u vrlo teškim uslovima zajedničkih i kratkih perioda rada,  znajući ili ne znajući možda, svo to vreme šta se krije iza i iznad onoga što su nam prenosili. Sada tek vidim, i postaje mi potpuno jasno, da me je jedan čovek, idejni stvaralac objektivnog učenja, u stvari sve vreme usmeravao i vodio tim odredjenim putem. Putem do nepoznatog cilja. Putem kojim sam postajao sve manji i manji a, paradoksalno, od samog početka sam želeo da bivam sve veći i veći, spoznavajući svoju veličinu i stvarajući moćnog upravitelja koji će pod svojom kontrolom kao krotitelj držati u šaci svu tu armiju nekontrolisanih mojih  "ja", s ciljem da upravljam svojim životom i činim sve onako po mojoj volji. Onako kao pravi Mag, kako sam doživljavao to učenje na početku. Oh... Bože, oprosti mi, na tom grehu.
 

Na današnji dan pre 66 godina, svoje smrtno telo napustio je Georgij Ivanovič Gurdjijev. Ne postoji reč zahvalnosti koju mogu sada da mu  iskažem, a i reč nije ni potrebna jer postoji nešto drugo. Drugo, što ne pripada ni umu ni telu, ni ovom svetu, neiskazivo je. Znam da bi me sigurno razumeo,  nesebično kao i uvek, možda nasmešio  brk, pogledao preko oka. Tvoj cilj je više nego ostvaren. Naučio si me koji su to utisci i hrana kojom treba da se hranim.  Dragi učitelju zbogom. Molitvama svih nas blagosloven budi.  Došao je trenutak da se rastanemo jer sada ovako opijen znam šta se sve skriva iza tvojih tajnih namera i drevnog učenja o postojanju i svrsi bića.

Da li u ovom trenutku možete da se setite neke vaše neostvarene ljubavi? One koju ste nekada žarko želeli ili je sada želite , ali ne možete ili nije mogla da vam se ostvari. One koja je bila obostrana i koja je zapalila vatru, gde ste jedno drugom ogledalo bili. One gde vam se grlo stezalo, a usne podrhtavale. One koja vam je razdirala grudi i koja vas je činila takvim da danima niste bili u stanju da spavate, da ne jedete ništa, pa čak ni usta da otvarate. One zbog koje(g) su vam suze koje ste skrivali, lile u potocima.  One gde u vašem svetu  nije postojalo ništa osim Nje ( Njega ). Ništa vam nije bilo važno. Mislili ste samo na jedno.  Kako da dospete u nečiji zagrljaj,  da bi vam se duše spojile.

Da li vam je u tim trenucima kada ste zaljubljeni bilo važno da nešto kažete?  Da li  bilo šta na ovom svetu tada za vas ima bilo kakav značaj osim tog susreta, jedinstva?  Ne, nema!  Za vas ništa više nije bitno. Pažnja vam je usmerena samo ka tome. Ni strah od smrti ne postoji. Nema gladi. Brige za budućnošću. Prošli dogadjaji postaju potpuno nevažni. Vaše oči oslikavaju dušu koja tuguje. U mislima vam je samo jedno. Svet oko vas,  apsolutno vas ne interesuje. Samo Ljubav, Ljubav, Ljubav i Ljubav. Ta Ljubav je praćena čežnjom, bolom. Bolom koji je strahovit, a ujedno i toliko lep, veličanstven, da ste kao zaljubljeni ( zaljubljena ) u trenucima te ljubavi i zarad Nje ( Njega ) potpuno spremni ( spremna )  na bilo kakvu žrtvu. Pa makar ona bila i odsecanje udova. Čeznuti za draguljem koji ne posedujete, kao što i školjka čezne za svojim biserom. Zaljubljeni ( zaljubljena ) očajno ište jedinstvo sa Voljenom ( Voljenim ), da je čak spreman ( spremna ) zbog nje i u vatru da skoči, u samu smrt ( da otvori svoju školjku ) i da je više nema. Ta Ljubav je toliko čista da ste potpuno spremni celog ( celu ) sebe da predate. I dušu. I telo. I sve što posedujete. Sa ogromnim poverenjem, bezbrižnošću. Stapanje sa Voljenom ( Voljenim ).


Potpuno opijeni od takvog Vina pijansto je najteže. Ono je ravno ludilu. U njemu skoro da nema spavanja, kao što ni Monasi na Svetoj Gori Atonskoj ne spavaju, već se danonoćno mole za spasenje duša svih nas. O toj ljubavi je i Rumi pripovedao kroz priču o tri leptira:


Ljudi ovog svijeta su kao tri leptira ispred plamena svijeće.

Prvi je prišao bliže i rekao:"znam o ljubavi".

Drugi dotaknuo plamen,opržio svoja krila i rekao:"znam da je ljubav vatra koja može opeći".

Treći se bacio u srce plamena da bi ga okusio...samo on zna šta je istinska Ljubav.

U jednom veličanstvenom, književnom, alegorično spiritualnom delu, koje u sebi krije mistično učenje, koje je isprepleteno skrivenim simbolima počev od uvojaka kose koja predstavlja Boga, Apsolut, Svet,  ili polumeseca koji označava silu pomirenja, zatim pastirske frule Naj ili kavala koji para čežnjom za povratkom domu svome..itd, Priča ta započinje tako što su:

Lejla i Medžnun zajedno, miris jednog cvijeta omirisali. Ime tog cvijeta niko ne zna, a uz to ga niko vidio nije, a draž mu je toliko velika. Njih dvoje su se danju pojili najsladjim vinom i miomirisom, a beskrajne noći provodili u priči i u mašti, a što su se, sve više opijali, i jedno u drugo dublje utapali, sve manje su obraćali pažnju na svet koji ih je okruživao. 

Živeli su sami na pustom ostrvu njihovih zanosa i snova. Pronašli su jedno drugo i ništa im više potrebno bilo nije. Dragoceno vreme su noćima provodili, dok su drugi tek slova sricali i pisali. Očima u tišini, naučili su govoriti, da im je to bilo sasvim dovoljno da čak ni prvi sočan poljubac pao nije. 

Odjednom kao preko noći dogodilo se nešto. Nešto što nije bila njihova želja, niti njihova volja.  Iako je  ta ljubav bila obostrana nemoguće ju je bilo ostvariti. Medžnunova bol postaje sve veća i veća, a nepodnošljiva od onog trenutka  čuvši da je Lejla o tome ćutala i tajno dvostruku bol trpela. 

Da li se takva bol, takav požar mogao ugasiti bilo čim? Naravno da nije, jer  vatra koja plamti je isti onaj plameni oganj u žbunu kupine koji gori a ne sagoreva, i kojim je Bog  u ognjenim kočijama Iliju uzdigao na nebesa. Ta vatra jednom kada se upali, ugasiti se više ne može.

U ovom trenutku  ništa ne posedujemo, ni ti ni ja.
Ništa nije ni moje ni tvoje, i nije isto kao i pre.
Stoga stanimo kao sluge pod  krunu ovu, sluškinji i slugi,  je mesto ispod nje.

Neka nas Voljeni, prigrli ogrtačem istine i stavi pod okrilje svoje.

U tišini ljubavi  večne, mesta ima za sve,
Tako i za nas dvoje.

Daj ispraznimo sada čaše, nek' se to Fino u nas toči.

Oh, Dragi naš i mili Bože okupaj nas  Ljubavlju tvojom,
da opijeni u Tebi jedinom koji postojiš,
nestanemo i pre nego što zaista sklopimo oči.

Ti si sazdo ova ja i ti, kao krunu stvaranja,

Da bi se samim Sobom poigrao igre obožavanja.

Na kraju svake igre zvane ti i ja, jedna će duša postati,

i na kraju te priče u Voljenom nestati.

Ma potroših život, srce, potroših oči svoje,

Jer mišljah da ludo zaljubljen i Voljeni su neko dvoje.

No sad saznah, nešto suhog zlata vredno.
Gde ja videh dvoje, beše samo jedno.

 

Ветре, моринянино
я вей ми,
вей ми вей ми
ветре

Далек ми гласа да носиш
я вей ми,
вей ми вей ми
ветре

Ветре, моринянино
я вей ми,
вей ми вей ми
ветре

гласа да носиш
я вей ми,
вей ми вей ми
ветре

download knjige