AGONIJA

Dragi Milane pažljivo sam te slušao i osećam svu nemoć koju iskazuješ povodom onog što ti se dešava u životu i tvoje snažne želje da izadješ iz te situacije i kreneš putem oslobodjenja. Iako se to golim okom ne primećuje, patnja i bol koju osećaš jednostavno prožimaju ovaj bezvremeni trenutak u kome se nalazimo. Glupo je da ti ponovo iskazujem bilo kakvo žaljenje,  stoga ću pokušati da ti dam odredjeni odgovor, koji će možda pronaći mesto kako u tebi tako i u drugima koji treba da ga pročitaju.

Patnja se nastavlja i ona traje, traje i traje dok nas ne pojede i baci u ponor najmračnijih  dubina postojanja. Sve što joj se više protivimo i sve što više želimo da živimo drugačije, ona će se produbljivati ali , ono što je u tom „lošem“ dobro a tako treba gledati na sve neprijatne stvari u životu koje nam se dešavaju,  jeste sledeće:  da nje nema ne bi započela naša potraga za Istinom, Suštinom, Skrivenim Blagom.  Na kolena padamo  kada bivamo potpuno slomljeni i kada uvidimo koliko smo slabi i nejaki da se suprostavimo toj višoj sili, snazi prirode, neprijatnim dešavanjima, životu. U  trenucima očaja,  kada izgubimo i poslednje atome snage dešava se preokret i to samo tada kada odustanemo od sebe, kada odustanemo od nametanja svoje volje, od insistiranja onog što smo i kako mi zamislili.  Tada, neka druga,  tebi za sada nepoznata sila,  kreće polako da nas okreće i uzdiže naviše na putu ka njoj.   Ne zato što ona želi da bude nadmoćna, krvavo surova, osvetnička, itd,  već iz prostog razloga,   ( koji mi sada ne možemo da vidimo jer vodimo potpuno besmislene automatizovane živote ,  koji su sasvim prožeti željama i strastima radi zadovoljenja nižih tela sa kojima smo poistovećeni)  što  želi da nas izvede na ispravan put i probudi iz dubokog sna u kome se nalazimo, u kome smo zaglavljeni.

Ukoliko bi nam se dešavale samo lepe i ugodne stvari,  nikada ne bi osetili potrebu za nečim što je iznad toga i što je Uzvišeno. Stoga, na patnju i neprijatne situacije u životu ne  treba gledati kao na nešto loše , već kao  na orudje viših sila koje nam se nameću radi našeg spasenja. One nam šalju dogadjaje, situacije i ljude taman onoliko koliko mi možemo u tom trenutku da podnesemo kako bi naučili odredjene lekcije koje su nam potrebne. Na žalost,  te lekcije će se stalno ponavljati dok snažnije ne zavapimo za pomoć koja nam jedino može doći odozgo. Ona dolazi  posredstvom nevidljivih uticaja, uvida kao i susreta sa odredjenim školama koje vode isključivo probudjeni učitelji (mudraci), koji poseduju decenijska, viševekovna, milenijumska učenja i znanja o potpunom oslobodjenju iz ropstva u kojem se nalazimo. Učenja o načinu i smislu života, postojanju od kojeg se mi sada daleko nalazimo.

Da bi izašli  iz mizerije i agonije života u kojoj se nalazimo, potrebno je  pre svega da potpuno  odustanemo od  ideje i večite želje o „sreći“  jer su jedna i druga nevidljivo povezani u svetu dualizma u kom živimo. Sa jedne strane postoji ideja o sreći koju zadobijamo kroz materijalne vrednosti i lažne predstave o ljubavi, dok se sa druge strane nalazi mizerija i začarani krug iz koga ne možemo da izadjemo. Na jednoj strani ideja o životu, a na drugoj je smrt. Jedini način da se iz te mizerije i smrti izadje i uzdigne , je da odustanemo od ustaljene ideje sreće i ljubavi života kakvu očekujemo. Život i smrt su naizgled različite stvari, ali gledajući sa druge strane van sveta dualnosti, one su deo istog štapa samo na suprotnim stranama, tako da ideja o sreći bez mizerije ili života bez smrti, nije moguća.

Stoga  treba potpuno da odustanemo od naših ideja i želja,  i da se predamo toj Višoj volji. Ukoliko joj se ne predamo nećemo moći da izadjemo iz začaranog kruga nagrada i kazni kao ih mi pogrešno doživljavamo. Svi mi želimo srećan život. Želimo i očekujemo nagrade za naša dobra dela, trud. Ali zakon je takav da ukoliko želimo da budemo nagradjeni, a ne budemo onako kako smo to očekivali imaćemo, bol, tugu, depresiju, bes – kaznu. Stoga, ne tražimo pohvale, ne tražimo nagrade, za ono što činimo.  Nemojmo unapred za nešto što planiramo da osećamo da treba da dobijemo neki kredit u vezi toga. Nemojmo davati milostinju, očekivajući unapred da će nas Bog nagraditi. Svaka unapred očekivana nagrada za ono što učinimo u nama će izazvati mizeriju.

Nemoj misliti da su takve stvari nemoguće jer  su to mogli samo Buda ili Hrist. Postoje ljudi na ovoj planeti, na različitim kontinentima koji to mogu,  tako možeš i ti. Oni žive povučeno, tiho a da mi ne znamo da  postoje. Žive u miru, jedinstvu, skladu  i tako odu sa ovog sveta, ali vremenom nam se njihove  ideje, misli, učenja,  koja su inspirisana učenjima Bude ili Hrista, pojave u nekom odredjenom obliku jer postanemo spremni da ih vidimo a možda i primimo. Oni su poznati kako na našem podneblju tako i u drugim. Poslednji primer takvih svetih ljudi kojih ja mogu da se setim a koji su stalno živeli satvičnim životom, u molitvi i ljubavi, su Patrijarh Pavle, otac Tadej, recimo.  Pored njih tu su još i drugi: otac Pajsije Svetogorac, starac porfirije Kavsokalivit, Nektarije Eginski, Starac Siluan, Nikodim Agiorit, Serafim Rouz, Šemsi Tabrizi, Rumi, sveti Jovan Kroštanski, Dobrotoljublje, Isak Sirijski, Teofan Zatvornik, Optinski starci, otac Jefrem Filotejski, Arhimandrit Tihon, Sai Baba, Meister Eckhart, Sveta Terezija od Deteta, Sveta terezija Avilska, Sveti Toma Akvinski, Omram Mihail Aivanhov, Meher Baba, Hafiz, Llewellyn Vaughan Lee, Paramahamsa Hariharananda, Ramakrishna, Svami Vivekananda, Jogananda, Lahiri Mahasaja, Ramana Maharishi i mnogi drugi.

Takvi velikani su ostvarili ono čemu mi težimo. Oni su istinski nosioci Satve ( sile pomirenja ) koji nemaju kao mi nikakva komešanja dualnog sveta, već se nalaze u stanju  potpune predaje Bogu istopljeni u njegovoj veličanstvenoj Ljubavi. Istopljeni kao sveća koja gori, puštajući svoje kapi. Puštajući suzu po suzu dok se ne sjedini sa svojim plamenom u nestajanju. Njihove misli koje ostavljaju za sobom dubok trag, imaju snažnu moć da nas koji živimo u stalnom Radžasu i Tamasu, preobrate u Satvu.  One će duboko ostaviti trag u našim  srcima, uzdignuti nas i približiti Satvi uz koju je jedino moguće doživeti viša iskustva Boga i dati  pravi smisao života.

Ono što je svima njima zajedničko bez obzira kojoj veri ili religiji pripadali  je Ljubav koju su dostigli disciplinom u meditacijama, molitvama, isihazmu, kriyi, mantrama koje su im omogućile da spoznaju,  da je jedini način da mu se približe, potpuna predaja. Pa i sam Gurdjijev o njoj govori kroz svete plesove, kroz njegovu knjigu Belzebubove priče unuku ili kroz savet koji daje na kraju svoje knjige da je jedini lek i rešenje da,  čovek izadje iz očajnog stanja u kom se nalazi, da se stalno seća svoje smrti,  koja jedna od viševekovnih tradicija, učenja u Sufizmu i Pravoslavlju. Pričajući sada o ovome, sećam se jednog trenutka kada nas je na okupu bilo negde oko 50. Medju nama se nalazio sin Gurdjijeva i Jean de Salzmann. Potpuno sam slučajno ušao u to stanje svesti. Krenulo je prvo sa veličanstvenim osećajem, nalazim se u prisustvi nekoga ko je ostavio trag i učestvovao u stvaranju istorije, ali jednog trenutko došlo mi je u svest da Gurdjijeva više nema. Nema gospodje de Salzmann. Uskoro će da nas napusti i on, njihov sin. Neće biti mog učitelja, neće biti više ovih starijih ljudi u radu, ostalih,  mene. Odjednom sam se setio njegovog saveta da se sećamo smrti i postalo mi je jasno da ćemo svi umreti. Neće biti ni onih posle nas. Šta je to što preostaje?! Doživeo sam snažan šok. Osetio sam opet nešto što se ne može rečima opisati. Tog dana se na mene spustio blaženi mir. Kao da se čitav teret skinuo sa mene. Istovremeno je bila praznina a ja sam bio potpuno ispunjen i večan.

Ako uzmemo za primer Svete pokrete i učestovanje u njima videćemo koja zavrzlama nastaje kada se centri potpuno zbune ne znajući koji od njih šta treba da radi. Jedina prepreka u njima je naš um koji stalno pokušava da se meša u tudji rad. Kada nastane totalni kolaps, ukoliko nastavimo u istrajnosti da se uskladimo sa grupom tokom plesa, u jednom trenutku će se desiti nakon sloma, potpuna predaja i nemešanje uma, gde će telo i centri početi sami od sebe da rade ono što im je dato. Ukoliko se pokreti kroz ples nastave bez njegovog mešanja,  nastaje novo stanje svesti potpune prisutnosti i predaje u kojem počinje da nas dodiruje nešto više od onoga što poznajemo u običnom životu. Taj osećaj,  prvo kreće tu negde u grlu ili ispod, u delu u kom osećamo da se nalazi naša duša, pa nastavlja zatim dalje da se širi čitavim bićem. On nam govori da u nama postoji nešto što zna koja je naša svrha i čemu služimo. Ukoliko prepoznamo taj osećaj i potpuno mu se predamo,  nastaje erupcija Ljubavi i jedinstva sa Voljenim.  Tada potpuno postajemo svesni da je sva moć u njegovim rukama, da je sve pod njegovom upravom. Da svaka travka, svaki listić na grani, svaki pokret, sva živa bića, svaki leptir, ptica, svaki naš udah i izdah, dašak vetra,   su pod Njegovom kontrolom i  sve što postoji je njegovo je ispoljenje. On sam u svojoj Veličanstvenosti.

Stanje  u kome se ti i svi mi nalazimo a o kome mi  danas pričaš, je samo posledica naših želja, ideja, strasti, neskromnosti, grehova, besa, gneva, požude, pohlepe, ljubomore, vezanosti.

U prethodnom poglavlju sam napisao da postoje tri sile koje se manifestuju u svemu što postoji u univerzumu. Te tri sile se u raznim tradicijama različito zovu. Satva, Radžas, Tamas. Višnu, Brama, Šiva. Aktivna, Pasivna, Pomirujuća sila. Otac, Sin, Sveti duh.

Svoje živote najvišim delom živimo u dualnosti zbog samih želja a ne potreba. Te dve sile Radžas i Tamas, Aktivna i Pasivna sila,  neću ponovo objašnjavati kako se  manifestuju, su sile koje su smisleni deo celine i ispoljavanja Boga. Svaka od sila ima svoju ulogu u njegovoj manifestaciji stvaranja, uništenja ( radi stvaranja novog ) i održanja. Nijedna od njih se ne može definisati kao nešto što je dobro ili loše. Svaka ima odredjenu ulogu na različitim nivoima ispoljavanja tako i u našim životima. U nama postoji nešto što može kako da se uzdigne iznad te dve sile, tako i da ih koristi u odredjene svrhe. Kada nešto želimo da stvorimo koristimo Radžas ili aktivnu silu, a kada nešto želimo da uklonimo koristimo njenu suprostnost ili Tamas. Medjutim! Problem je što mi tih sila u našim životima nismo svesni niti ih primećujemo. Ne postoje zvanične, svetovne škole,  znanja ili metode  koja  na nekom obrazovnom nivou podučavaju ljude od najranijeg uzrasta o tome.

Klasičan primer pogrešnih delovanja tih triju sila se manifestuje na različite načine u našoj svakodnevnici. Bilo koju oblast života da uzmemo možemo navesti primere pogrešnih delovanja sila u nama.

Hajde recimo da uzmemo kuvanje! Nalazimo se u kuhinji jer smo doneli odluku ( želja ) da priuštimo sebi ili nekom drugom neko ukusno zadovoljstvo. Sama ta želja nas uvodi u aktivnu silu ili Radžas i mi započinjemo da spremamo pikanterije. Medjutim u jednom trenutku našom nepažnjom ( odsustvom ) se dešava  da smo zaboravili da smanjimo ringlu sa najačeg na nešto slabije i sastojci počnu da se puše. To primećujemo,  i u nama počinje da se pojavljuje Tamas, bes, nemoć. Šta sad? Umesto da budemo smireni, prisutni ( Satva ) ili kreativni ( Radžas ) mi ostajemo u Tamasu i osećamo bes, gnev i nastavljamo da kuvamo ručak drljajući kuhinjskim priborom ( recimo varljačom ) po hrani. Ta energija nas obuzima i u žurbi da bi postigli sve,  postajemo sve nespretniji te nam se slomi činija za salatu. Nastaje još veći bes, ali mi i dalje nastavljamo u žurbi, te ako se pojavi neko od ukućana da vidi šta se to prosulo ili razbilo ( samo kako bi nam pomogao ) mi krećemo da ispaljujemo salve besa na tu osobu KOJOJ ŽELIMO DA NAPRAVIMO DELIKATES VEČERU. Znači krenuli smo od ljubavi te se to završilo besom i nerviranjem. Naravno sve to ostavlja posledice i automatski se prenosi na druge ukućane koji su takodje mašine pa to u njima automatski izaziva stanje iz radoznalosti ( radžas ) u negodovanje, gundjanje, mržnju pa i sukob.

Sledeći primer su recimo moja deca. Igraju se u savršenom skladu. Lepo im je, zabavno. U odredjenom trenutku jedno od  dece primećuje da je neko drugi uzeo njenu omiljenu igračku i želi u najčistijem skladu da joj bude vraćena ( satva i radžas ). Medjutim! Drugo dete to odbija. Prvo dete odjednom oseća da se kroz taj akt ne vraćanja lutke oseća manje voljenom i želi da ona i njena želja da joj se to vrati,  bude prihvaćene i uzvraćene. I,  zbog tog,  ne prihvatanja ( želi ljubav – Satva ) ona mehanički zauzima stav agresivne osobe ( tamas ) koja otima ( rušilačka sila ) svoju lutku od drugog deteta. I umesto da koristi Ljubav ( satvu ), njena želja ( radžas ) da dobije lutku nazad izgara, pravi eksplozivnu reakciju gde joj kao i svima nama kada nismo prisutni proključa krv, i napada drugo dete otimajući joj lutku i počinje fajt.

Zatim imamo  situacije u kojoj se svi vozači nalaze. Doneli su odluku da krenu kolima do nekog odredišta ( radjas ili aktivna sila ). Medjutim u odredjenom trenutku pojavi se neka budala koja koja mu preseče put i zamalo ne izazove saobraćajnu nesreću. U sekundi nastaje pomračenje uma ( tamas ) i počinje da juri za ovom budalom ( samo se ne zna ko je od njih veća ) kako bi je naučio pameti. Naravno znamo ishod. Ali pošto on želi da ukaže drugom da pravi grešku, zar nije bolje da umesto besa ( tamas ), agresije upotrebi smirenost i pokuša da mu prijateljski skrene pažnju kako se oseća jer je moglo doći do nezgode. U smirenom tonu rezultat bi sigurno bio pozitivniji ( naravno ponekad ne vredi bilo šta ). Osoba koja je prisutna i koja poznaje svoju suštinu, koja nije vezana za svoje misli, koja sve to može da vidi odozgo iz vertikale kao svedok, sigurno ne bi tako planula već bi iz tog mira donela ispravnu odluku i nastavila da koristi adekvatnu gunu ( silu ).

Isto tako kada želimo da nam deca uče ili drugi rade nešto kako smo mi zamislili a nismo dobili, mi se ljutimo, durimo, deremo na njih i koristimo pasivnu silu ( tamas ) da bi šta?! Kapiraš? Ratovi počinju iz Ljubavi, u ime Hrista ( čitaj nedostatka ljubavi ).

Odrastamo u takvim sredinama gde živimo od samog rodjenja sa ljudima mašinama i šta drugo nego učimo da budemo isto takve mašine i radimo često uglavnom pogrešno. O ovome je govorio Gurdjijev kroz trijade.

O korišćenju pogrešnih guna nam govore i priče  Nasrudin Hodže:

Jednog dana Nasrudin Hodži su došli nenajavljeno gosti. Bili su to ženini rodjaci. Primili su ih kao i uvek širom otvorenih vrata i punog srca. Brže bolje žena je spremila zakusku i poslužila goste. Medjutim u jednom trenutku  je shvatila da neće moći da ih obraduje  kafom i ratlukom jer ih nije imala u kući. Baš danas prosikta u sebi te pozva Nasrudina. Daj  hodi do komšije te posudi malo kafe i urmi da zasladimo goste kako dolikuje. Ma šta ti je ženo gde danas i gde kod njega da idem kad znaš kakav je. Hajde idi molim te, probaj, ništa nećemo izgubiti. Nikad se ne zna. Što da ne,  reče u sebi Nasrudin,  te obuje cipele i krenu do susedne kuće. Na samu pomisao da mu neće pozajmiti to što mu treba počeo je već da se nervira. Svašta je razmišljao u sebi te je počeo da mu se diže pritisak. Samo što je došao do njegovih vrata i zakucao, komšija se pojavio. Ni dva ni tri Nasrudin mu je sasuo svašta u lice. Te da je bezobrazan, te da je sebična cicija i na kraju mu glasno i jasno  stavi do znanja da ni ne očekuje od njega da mu ovaj izadje u susret i posudi malo kafe  i hurmi. Naglo se okrenu i ode.

Problem je kao što sam i rekao da mi stalno boravimo u te dve sile i da, dok god se nalazimo u njima, dok god imamo želje, dok god imamo odredjena očekivanja mi se ne možemo otvoriti za nešto više u čemu je naš izlaz. Mi ne možemo i ne znamo kako da prizovemo pomirujuću silu ( satvu ) i boravimo u njoj. O tome nas niko nije učio. 

Postavlja se sad pitanje,  kako? Da.   Nije jednostavno.  Potrebna je odredjena disciplina. Potrebno je da koristimo ispravno Radžas, da ulažemo stalne napore kako bi vodili ispravan život. Za to nam služi rad i sve ono što nas Gurdjijev uči, počev od samoposmatranja, čuvanja i skladištenja energije koju nemilice trošimo praznim pričama, vodjenjem unutrašnjih dijaloga sa samim sobom, identifikacijama, spoljnjim i unutrašnjim uvažavanjem, hranjenje finim utiscima, energijama, vodonicima.

Pa odakle početi?! Od nekud se mora početi i to je napisano u prethodnom poglavlju ili članku. Završiti sve nedovršene stvari koje nismo uradili, započeli ili smo ih završili na pola i odložili, kako bi prikupili odredjenu energiju za dalje. Sledeća stvar koju treba uvesti kao svakodnevni deo života je meditacija ili sitting, smirenje, ulazak u tišinu. O tome sam ranije govorio i nema potrebe da ponavljam osim da kažem da meditacijom ulazimo tišinu i vršimo balans centara u nama koji dovodi do smirenja počev od našeg uma do regeneracije ćelija u telu, molekula, atoma. Svako ko ulaže napor i dodje do tog stanja zna da iz njega ne može tek tako da se prešaltuje u neke želje ili protivljenja. U tom stanju u koje udjemo u tišini osećaćemo se potpuno zadovoljno samim time što samo jesmo, što postojimo. Postavlja se pitanje kako da održimo to stanje satve, smirenosti, balansa, zadovoljstva? Kako da taj osećaj jedinstva, celine, prenesemo u svet tokom dana. Da! Moguće je preneti ga tako i zadržati, održavati stalnim prisustvom za koje je potrebna višegodišnja vežba, pažnja.

Gurdjijev kaže i to prenose njegovi učenici, i mnogi  da je važno pamtiti sebe! Ali svi zanemaruju činjenicu i niko se od većine nije pitao niti je iko ikoga naučio šta da pamti!  KOJEG TO SEBE!? Kojeg sebe kada smo poistovećeni sa stotine nekih naših ja o kojima se piše u knjigama. Kako doći do toga? Pravog sebe?!

To, vas niko neće naučiti, jer,  ne samo da ne zna, već se takve stvari ne mogu preneti usmeno. Do njih se dolazi postepeno, vremenom,  jedino kroz meditaciju, prisustvo i samoposmatranje.  Na kraju kada uznapredovana osoba tj. učenik dostigne to saznanje o suštini svog bića, duši, atmi, tada joj preostaje velika borba da održava i vraća to stanje svesti i pamti sebe, ono što ona jeste, boreći se danonoćno sa spoljnjim uticajima drugih sila koje su neodoljivo privlačne našem umu pod uticajima čula koje posedujemo u ovom telu.

Gurdjijev govori  sledeće:

Ako čovek nauči da 'izdvaja fino od grubog', to jest, ako počne da proizvodi fine 'vodonike' do njihovog maksimuma, pomoću njih će biti u stanju da sebi stvori mogućnost unutrašnjeg rasta do koga se ne može doći na bilo koji drugi način. Unutrašnji rast, rast unutrašnjih tela u čoveku, astralnog, mentalnog, i tako dalje, je materijalni proces sasvim analogan rastu fizičkog tela. Da bi raslo, dete mora dobro da jede, njegov organizam mora biti u zdravom stanju da bi iz te hrane mogao pripremiti potreban materijal za rast tkiva. Ista stvar je potrebna za rast 'astralnog tela'; od razne hrane koja ulazi u njega, organizam mora proizvesti potrebne supstance za rast 'astralnog tela'. Štaviše, 'astralno telo' zahteva rast istih supstanci koje su potrebne i za održavanje fizičkog tela, samo u većim količinama. Ako fizički organizam počne da proizvodi dovoljnu količinu tih finih supstanci a 'astralno telo' unutar njega biva oblikovano, taj astralni organizam će za svoje održavanje zahtevati manje tih supstanci nego što mu je bilo potrebno u toku rasta. Višak tih supstanci može se upotrebiti za oblikovanje i rast 'mentalnog tela' koje će se razvijati uz pomoć istih supstanci koje hrane 'astralno telo', ali rast 'mentalnog tela' će naravno zahtevati više ovih supstanci od količine koja je potrebna za rast 'astralnog tela'. Višak preostalih supstanci koje su služile rastu 'mentalnog tela' ići će na razvoj četvrtog tela. Međutim, u svim ovim slučajevima, višak bi morao biti veoma veliki. Sve fine supstance koje su potrebne za rast i hranjenje viših tela moraju biti proizvedene u fizičkom organizmu, a on je sposoban da ih proizvede pod uslovom da ljudska fabrika radi pravilno i ekonomično.

Sve potrebne supstance za održavanje života organizma, za psiho rad, za više funkcije svesnosti i rast viših tela bivaju proizvedene od strane organizma a kao rezultat hrane koja se unosi u njega spolja.

Ljudski organizam prima 3 vrste hrane:

1. Obična hrana koju jedemo

2. Vazduh koji dišemo

3. Naši utisci.

Pored meditacije koja nas uvodi  u stanje satve, važno je naučiti kako se hranimo, šta unosimo u naše telo, šta jedemo. Ukoliko se hranimo junk food-om, mesom mučenih, zaklanih životinja koje pored toga što u sebi sadrže adrenalin iz stanja šoka, patnje, mučenja,  koji je impregniran u njihovu krv, meso, tkivo koje jedemo, meso koje je izgradjeno od hibridnih dodataka, genetski modifikovano, gde se pored toga  životinje hrane ostacima samlevenih leševa drugih životinja pomešanih sa  ribljim brašnom i genetski modifikovanom žitaricama nećemo se dobro hraniti. Unosom te vrste hrane u naša tela kroz neki tamo dobar roštilj neće nam doneti ništa dobro sem privremenog zasićenja, zadovoljstva koje ćemo zaliti tamo nekom rakijom, dobrim pivom. Obično u takvim stanjima svesti možemo samo da osetimo tamas, pasivnu silu koja će nam usporiti krvotok do mozga jer će biti potrebno da se ona upotrebi za 3-dnevno varenje te vrste hrane. Pasivnu silu koja će u nama proizvesti bahatost, prejedanje, agresivnost, pospanost, lenjost, bolesti. O pravilnom načinu ishrane, tačnije o finijoj hrani koja neće biti ni radžastična ni tamastična već umerena, koja  neće biti previše slana, začinjena, masna, prepečena, prekuvana, mrtva,  razmislite sami ili se samo malo okrenite oko sebe i pogledajte kako se hrane Monasi po manastirima, ašramima, skitovima. Svi oni dobro znaju i govore po knjigama šta je potrebno jednom aspirantu, istinskom tragaocu, da bi mogao da održi balans i satvu u svom umu.

Sledeća stvar koja se spominje je kakav vazduh udišemo i kako ga unosimo u organizam preko pluća do krvi koja napaje sve ćelije tela. Vazduhu koji je potreban da se svesno unosi u prisutnosti. Vazduhu u kome se krije postojanje onoga za čime težimo a ostvaruje se kroz svesno disanje. Ovde imamo jedan paradoks da u raznim duhovnim grupama ne samo da ljudi ne znaju koja je važnost kvalitetnog i svesnog disanja, već imamo jednu po njima ne tako ozbiljnu stvar, a to je da oni veruju da je normalno pušiti i biti rob ( to su oni koji skakuću na pauzama da bi što pre zapalili pljugu, oni koji stoje ispred ulaza kuća, zgrada, kancelarija kao pokisli miševi ) , potpuno zavistan  uticaja tela, iako su prihvatili učenja da svaki praktikant koji želi da uznapreduje na duhovnoj stazi mora prvo da prepozna i oslobodi se unutrašnjih uticaja, pa zatim onih spoljašnjih koji dolaze pod uticajem prirode i planeta koje nas okružuju u sunčevom sistemu. Gurdjijev je o tome više puta govorio da se svi mi koji smo podležni njima  ne razlikujemo od običnog psa na lancu koji će ostati takav i umreti vezan na njemu. " Sve što diše neka slavi Tvorca". 

Ovde potpuno važi isto i za sve one koji se pre podne bave raznim duhovnim veštinama  kao što su razni tečajevi samoprosvetljenja, zvučnih kupki, šamanizma, Ahayuasca, tantre, kundalini yoge, drugih yoga itd, a posle podne krenu u provod, pijančenja, izlazaka, žurki, druženja, koja su prožeta svim drugim a ne samo onim što treba. Satvom! Oni čak ni ne razmišljaju o tome. Interesantnije im je da opaljuju selfije koje će postavljati po društvenim mrežama ne bi li ubedili sebe da su duhovni tragaoci na pravom putu, sve sa onim slatkim osmesima blaženstva koji tobože odražavaju njihovo unutrašnje stanje svesti. Ali koje i kakve svesti!?  Identifikacije, vezanosti za svoja ja i dostignuća! Ne samo da misle da su upotpunili svoj život interesantnim sadržajima već stalno uvode nove kako bi u njima porastao osećaj zadovoljstva, samopouzdanja,  pa izmišljaju razne nove veštine kao što su lebdeća yoga kačeći se kao neki slepi miševi po plafonima, zatim onih koji će obavezno da uvijaju svoja joga tela oko okvira vrata po raznim sobama, do onih koje će pomoći svim mladim majkama kako da nahrane svoje bebe a da to bude u skladu sa feng šuijem ili zvukom prirode koje su im otkrili tamo neki šamani, do menadžerki ( moš’ zamisliti samo ) koje će vas naučiti kako da pravilno nosite vašu decu u kengur nosiljkama. Ovo se odnosi konkretno na odredjene osobe koje umišljaju da se mogu mešati babe i žabe. Tome i služi iluzija da ispoljimo i iskusimo sva stanja radosti i bede.

Idemo dalje. Finiji utisci i vodonici se ne mogu dobiti iz Radžasa i Tamasa da se razumemo. Jedini način da ih unesemo u sebe je da to radimo iz Satve. Tu se postavlja opet pitanje kako?

Već smo spomenuli meditacije. Pored njih tu su molitve, liturgije, kirtani. Pored molitvi treba da se okružimo ljudima koji su smireni. Pored njih treba činiti dobra dela i pomagati koliko možemo drugima. Na taj način mi u stvari pomažemo sebi. Još jedan od najpristupačnijih načina su dobre knjige istinskih otaca, mudraca, jogina, mistika koji su se ostvarili potpunom predajom i koji su stopljeni u Ljubavi sa Voljenim i večnim.

U jednom trenutku si mi spomenuo da ti se desilo da je neki monah slučajno prolazio dok si bio na poslu  i da ti je bez tvoje ikakve želje poklonio knjigu o novom zavetu. Pričam o knjizi koja ti je stajala na polici nekoliko meseci i koju si jednom prilikom slučajno poneo sa sobom u noćnu smenu i počeo da čitaš gde ti se desilo nešto neobjašnjivo da si u odredjenom trenutku osetio samo svetlost i blaženstvo koje te je nateralo na plač. Plač koji je bio drugačiji i prožet osećajem neke vrste spoznaje veličine toga što dolazi odozgo. O suzama koje su tekle kao da nisu tekle tvojom voljom. Koje su bile čistije od bilo čega na ovom svetu. Koje su bile odraz same istine i postojanja. Da! To su načini kako da se vratiš u to stanje za koje si rekao da si jedva čekao da što pre odeš na posao kako bi mogao da uživaš u blagodati. Knjige! Ima ih puno, puno njih koje mogu da održavaju stanje satve i blagodati koja može da se spusti na tebe. Treba ih svakodnevno čitati. One su nepresušni izvor satve. Čitajući ih ti ćeš stalno boraviti u nekoj vrsti umiljenja i bogatstva što si došao do njih. Doći će trenutak kada ćeš preko nje ( satve ) doživeti i druga intenzivnija iskustva jedinstva svega, ljubavi, zadovoljstva postojanja, da će biti mnogo lakše da se izboriš sa svakodnevnim iskušenjima koja nas okružuju. Prave vrednosti i smisao života će dobiti jednu novu dimenziju koja će ti dati odredjenu snagu da istraješ na tom putu.