GOSPODAR KOČIJA

Ovde gde živim, gde obitava  moje fizičko telo, upravo je započeo vaskršnji post za pravoslavne hriščane. Poslednjih godina svaki put kada se priključim malom broju onih koji istinski izgladnjuju svoje telo pokušavajući da ga stave pod kontrolu viših, praveći time žarište i trenje za ostala tela, započinjajući borbu kojom se uspostavlja viša volja i pravi put za uspostavljanje vlasti Gospodara kojem treba da se povinuju telo, emocije i um, ne mogu a da se ne setim jednog prijatelja, koji kao i ja godinama ima ista interesovanja, želi da bude slobodan, da uspostavi svoju volju, a koji se svaki put u čudu pita zašto se podvrgavam raznim oblicima postova i izgladnjivanja, naravno iz samo meni znanih razloga, i koji mi stalno govori da njemu to ne može da padne na pamet, jer tobože zašto bi on to radio i mučio sebe. Eh, da mu je samo znati – koje sebe?! 

Ponekada mi u takvim situacijama  dodje da mu "nešto" kažem, ali vrlo brzo uvidim ko je taj ili to što želi svašta da mu saspe u lice i samo pustim da se taj osećaj ili misao  rastvore kao oblak u visinama, ili sačekam jednostavno da odu. Takvi trenuci su dar sa neba uz pomoću kojih dobijam još veći podstrek da istrajem u onome što radim, a ima za cilj uspostavljanje gospodara, koji se sa zadovoljstvom svim silama trudi kako bi se pretvorio u  slugu čiju bi dušu slikovito mogli da opišemo ovako: onaj koji ničice pada na zemlju gubeći i poništavajući sebe pred Glavnim.

Rad nas uči da čovek ima 4 tela i da niža treba da stavimo pod kontrolu. Kako to da izvedemo a da ne krenemo u borbu i ne udjemo u vatru?! Nemoguće! Parabola o ta četiri tela potiče iz drevne Indije i u njoj se pravi paralela naših tela sa kočijom, konjem, kočijašem i gospodarom. Upravo za svaki od tih elemenata ili viših tela predvidjena je neka vrsta borbe, ne bi li se ona stavila pod kontrolu tj vrhovnu vlast.  Nije slučajno što je u skoro  svim duhovnim učenjima zastupljen post, molitva, isihija u pravoslavlju( molitveno tihovanje ), Muraqaba u sufizmu, bezmolvje, sitting tj. meditacija u učenju Gurdjijeva, bdenje,  a i ne  kažu bez razloga mudraci da je kesten ukusniji i sladji samo onda kada prodje kroz vatru.

Pre nego što pročitate šta o tome kaže Gurdjijev sa jednog predavanja iz njegove knjige Belzebubovi razgovori sa unukom, pogledajmo film koji su učenici Michel De Salzmann-a ( sin Gurdjijeva i Jean de Salzmann ) napravili na njegovu inicijativu, a koji može slikovito da nas nauči o toj paraboli, stanju u kome se nalazimo i kakve mogućnosti imamo.

Password za gledanje filma: ko sam ja?

 
https://vimeo.com/120450693 

Čovek kao celina, sa svim svojim različitim lokalizacijama koje samostalno funkcionišu, to jest sa svojim nezavisno formiranim i obrazovanim "ličnostima", može da se uporedi sa kočijom za prevoz putnika, koja se sastoji iz kola, konja i fijakeriste.

Najpre treba naglasiti da razliku između pravog čoveka i pseudočoveka, to jest između čoveka koji ima sopstveno "Ja" i čoveka koji ga nema, u ovoj analogiji označava putnik koji sedi u kolima. U prvom slučaju, slučaju pravog čoveka, putnik je vlasnik kola; u drugom slučaju, to je naprosto neko od slučajnih prolaznika koji se, poput putnika u iznajmljenom kabrioletu, neprestano smenjuju.

Čovekovo telo, sa svim svojim motornoreflektornim manifestacijama, odgovara naprosto samim kolima, sve funkcije i manifestacije čovekovih čula, odgovaraju konju, koji je upregnut u kola i vuče ih; fijakerista, na kočijaškom sedištu, koji upravlja konjem, odgovara u čoveku onome što se obično naziva "svešću" ili "mišljenjem"; najzad, putnik koji sedi u kolima i izdaje naloge fijakeristi, jeste zapravo ono što se zove "Ja".

Osnovno zlo kod savremenih ljudi predstavlja to što, zahvaljujući ukorenjenim i široko rasprostranjenim anomalnim metodama obrazovanja mlade generacije, ona četvrta ličnost, koju treba da ima svako ko je stupio u odgovoran uzrast, kod njih potpuno izostaje; skoro svi se sastoje samo od tri navedena dela koji se, osim toga, formiraju proizvoljno. Drugim rečima, skoro svaki savremeni čovek u odgovornom uzrastu se sastoji, ni manje ni više, nego iz "iznajmljenog fijakera" koji čine slomljena kola, umoran konj, koga goni odrpan, poluslep i polupijan fijakerista, čije je vreme za samousavršavanje, koje mu je odredila Majka Priroda, prošlo u fantastičnim snovima dok je po ćoškovima čekao slučajne putnike. Prvi ko naiđe, iznajmljuje ga i otpušta kada to zaželi, i ne samo njega, već i sve delove koji su mu potčinjeni.

Ako sledimo tu analogiju između tipičnog savremenog čoveka sa njegovim mislima, osećanjima i telom, i najamnog fijakera sa konjem i fijakeristom, jasno možemo da vidimo da u svakom od delova koji čine dva sistema, moraju da budu formirane i da postoje sopstvene, posebne potrebe, navike, ukusi, i tako dalje, svojstveni samo njemu, zato što se u skladu sa različitom prirodom svog porekla i različitim uslovima formiranja, kao i različitim mogućnostima koje su im date, u svakom od tih delova neizbežno formiraju svoja sopstvena psiha, svoja sopstvena mišljenja, sopstveni subjektivni oslonci, sopstveni pogledi, i tako dalje. Celokupan zbir ispoljavanja ljudske misli, sa svim naslednim osobinama funkcionisanja i specifičnim karakteristikama, odgovara svim aspektima suštine i ispoljavanja tipičnog najamnog fijakeriste.

Poput svih najamnih fijakerista uopšte, on predstavlja određen tip "kočijaša". On nije sasvim nepismen, zato što je, zahvaljujući postojećim zakonima o "opštem obaveznom trogodišnjem obrazovanju", morao u detinjstvu da završi takozvanu crkvenoparohijsku školu.

Iako je, u stvari, seoski momak koji je ostao ista onakva neznalica kakvi su i njegovi seoski drugovi, zahvaljujući svojoj profesiji on ipak opšti s ljudima različitog položaja i obrazovanja i, pošto je odasvud ponešto pokupio, on sada s prezirom gleda na sve što je seosko i to s negodovanjem odbacuje kao "neznalačko". Ukratko, to je tip koji se može opisati sledećim rečima:

"Suviše je dobar za krave, ali paunovi ne žele s njim da imaju posla."

On sebe smatra kompetentnim čak i u pitanjima religije, politike i sociologije; njemu se sviđa da osporava one koje smatra nižima od sebe, on voli da podučava druge; s onima iznad sebe - on je servilni laskavac i pred njima, što bi se reklo, stoji "mirno". Jedna od njegovih najvećih slabosti jeste da se vuče s komšijskim kuvaricama i sobaricama; ipak, više od svega na svetu, on voli dobro da pojede, da iskapi čašicudve i da zatim, potpuno zadovoljan, utone u snove. Da bi zadovoljio te svoje slabosti, on redovno krade novac koji mu gazda daje da hrani konja.

Kao i svaki "kočijaš", on radi samo "pod bičem" i ako ponekad radi svoj posao bez prinude, čini to jedino u nadi da će dobiti napojnicu.
Želja za napojnicom postepeno ga je naučila da uočava slabosti kod ljudi s kojima ima posla i da ih koristi; on je automatski naučio da bude lukav, da laska, da "takne u osetljive žice" i, uopšte, da laže. U svakoj zgodnoj prilici, kad god ima slobodan trenutak, on zbriše u bircuz ili u bar, gde sedeći sa kriglom piva satima mašta ili razgovara s ljudima istog tipa, ili naprosto čita novine.

On nastoji da izgleda impresivno, nosi bradu i, ako je mršav, nosi nešto ispod odeće, da bi izgledao važniji.

Što se tiče čulne lokalizacije kod čoveka, sveukupnost njenog ispoljavanja i celokupan sistem funkcionisanja potpuno odgovaraju konjima "najamnog fijakera" u našoj analogiji.

Između ostalog, poređenje konja sa sistemom ljudskih čula pomoći će nam da posebno jasno pokažemo pogrešnost i jednostranost savremenog obrazovanja, nametnutog mladoj generaciji. Konj, zbog nemara okoline dok je bio mlad i zbog svog stalnog usamljeništva, kao da je utonuo u samoga sebe; drugim rečima, njegov "unutrašnji život" ide unutra i za spoljno izražavanje mu ne preostaje ništa drugo, osim inercije.

Zbog anomalnih uslova okoline, konj nikada nije dobio nikakvu specijalnu pripremu, već je formiran isključivo pod uticajem batina i užasnih grdnji.

On je uvek umoran; a za hranu, umesto ovsa i sena, daju mu jedino slamu koja nimalo ne odgovara njegovim stvarnim potrebama. Pošto mu se nikada ne ukazuju izrazi ljubavi i prijateljstva, konj je spreman da se prepusti svakome ko mu ukaže makar najmanju pažnju.

Usled toga, sklonosti konja, lišenog na taj način svakog interesovanja i želje, neizbežno moraju da se koncentrišu na jelo, piće i automatsku želju prema suprotnom polu, zato što on uvek stremi tamo gde može dobiti bilo šta od toga i, ukoliko, na primer, ugleda mesto gde je jednom ili dva puta zadovoljio neku od tih potreba, jedva čeka priliku da otrči tamo. Treba dodati da, iako fijakerista slabo shvata svoje obaveze, svejedno, makar malo može da razmišlja logički; i, razmišljajući o sutrašnjem danu, povremeno, makar iz straha da će izgubiti posao ili u želji da bude nagrađen - on pokazuje interesovanje da učini ovo ili ono za svog poslodavca bez prinude. Ali konj, zbog nedostatka specijalne pripreme, prilagođene njegovoj prirodi, u potrebno vreme uopšte nije dobio bilo kakve podatke za izražavanje težnji neophodnih za odgovornu egzistenciju; naravno, on ne može da shvati, čak i ne želi da shvati - zašto treba bilo šta da radi. Zato on izvršava svoje obaveze potpuno ravnodušno, iz straha od mogućih batina.

Što se tiče kola, koja u našoj analogiji zamenjuju telo i tretiraju se odvojeno od ostalih samostalno formiranih delova čovekovog organizma, tu stvari stoje još gore. Ta kola su, kao i svaka druga, napravljena od raznih materijala i, prema tome, imaju veoma složenu građu.

Ona su napravljena, što je jasno svakom razumnom čoveku, kako bi nosila sve vrste tereta, a ne u cilju, u kome ih koriste savremeni ljudi, to jest samo za prevoz putnika.

Osnovni uzrok mnogih nesporazuma povezanih s tim ciljem, proističe iz činjenice da su ih oni koji su smislili sistem tih kola, predvideli za neutabane puteve i neki delovi njihove unutrašnje strukture su stvarani upravo sa te pozicije. Na primer, princip podmazivanja, koji je izuzetno važan za fijaker napravljen od veoma različitih materijala, jeste takav da se prilikom drmusanja, neizbežnog na takvim drumovima vrši podmazivanje svih metalnih delova; međutim, ta kola,načinjena za putovanja neravnim putevima, obično se koriste u gradovima i ona idu glatkim, ravnim, popločanim ulicama.

U odsustvu bilo kakvih udaraca, pošto idu takvim ulicama, mazivo se u njima ne raspoređuje ravnomerno na sve delove i zato neke od njih pokriva rđa, te oni više ne mogu da izvršavaju funkcije za koje su bili predviđeni. Kola se, po pravilu, kreću lako ukoliko su njihovi pokretni delovi valjano podmazani. Sa suviše malo maziva ti delovi se pregrevaju i, na kraju krajeva, usijavaju, te na taj način, i drugi delovi mogu biti oštećeni; ukoliko je, međutim, u nekom delu suviše maziva, opšte funkcionisanje kola se pogoršava; u svakom slučaju, konju je teže da ih vuče.

Savremeni fijakerista, naš kočijaš, i ne sluti da kola treba da podmazuje; ukoliko ih čak i podmazuje, čini to bez odgovarajućeg znanja, onako kako je čuo, slepo sledeći uputstva slučajnih ljudi. Dakle kada ta kola, više ili manje prilagođena za putovanja ravnim putevima, iz nekog razloga moraju da idu po rupčagama, uvek im se nešto dogodi: ili im odleti matica, ili se iskrivi zavrtanj, ili nešto propadne; zato se takve ekspedicije retko završavaju bez više ili manje ozbiljnih popravki.

U svakom slučaju, sve je rizičnije korišćenje tih kola za predviđene ciljeve, a kada počne popravka, kola morate da rasklopite na delove, da pregledate deo po deo i, kao što se radi u takvim slučajevima, da svaki deo "nauljite", očistite, a zatim ponovo sklopite; često biva očigledno da odmah morate zameniti neki deo. Još je dobro ako se ispostavi da taj deo nije skup, ali se može desiti da opravka košta skuplje od novih kola.

Dakle, sve što je bilo rečeno o pojedinim delovima tog prevoznog sredstva, koji uzeti svi zajedno predstavljaju "najamni fijaker", može se u potpunosti primeniti i na opštu organizaciju čovekove prirode.

Zbog toga što su ljudi izgubili znanja ili mogućnosti da na odgovarajući način pripreme mladu generaciju za odgovornu egzistenciju, trenirajući sve posebne delove koji čine njihovo biće, u naše vreme je svaka ličnost zamršeno i neverovatno smešno "nešto" koje, ako se vratimo našoj analogiji, predstavlja ovakvu sliku:  Najnoviji model kola, pravo ispod čekića, koja je lakirao pravi nemački majstor iz grada Bremena, u koja je upregnut konj kakvog u Zakavkazju zovu "dgolzidži". "Dži" - je konj; "dgolz" je ime jednog jermenskog stručnjaka za umetnost kupovine i dranja kože sa isluženih konja.

Na sedištu tog pomodnog fijakera sedi neobrijan, neuredan, pospan fijakerista, odeven u iznošeni kaput, koji je našao u kanti za smeće, gde ga je kao nepotrebnog bacila kuvarica. Na njegovoj glavi se cakli novi, tek kupljeni cilindar, tačna kopija Rokfelerovog, na rever mu je zakačena ogromna hrizantema.

Savremeni čovek neizbežno predstavlja takvu smešnu sliku zato što od dana njegovog rođenja ona 3 dela koja se u njemu formiraju - a oni, iako različitog porekla i mada imaju osobine različitih kvaliteta, radi izvršenja jedinstvenog cilja tokom njegove odgovorne egzistencije, čine "jedinstvenu celinu" - počinju, da tako kažemo, da "žive" i fiksiraju se u svojim specifičnim manifestacijama odvojeno jedan od drugoga, i nikada se ne obučavaju da pruže traženu automatsku uzajamnu podršku, da pomažu ili razumeju jedni druge, čak ni približno. Na taj način, kasnije, kada postanu neophodne njihove usaglašene manifestacije, do tih usklađenih manifestacija ne dolazi.

Uzgred rečeno, zahvaljujući takozvanom "sistemu obrazovanja mlade generacije", koji je u naše vreme sasvim fiksiran u životu ljudi, a koji se sastoji isključivo u tome da se deci putem stalnog ponavljanja, dok ne otupe, utuvljuju mnogobrojne skoro prazne reči i izrazi, kao i treniranju i prepoznavanju značenja tih reči i izraza naprosto prema njihovim glasovima, fijakerista još i može nekako da objasni neke želje koje oseća (mada, jedino ljudima svoga tipa) i ponekad je u stanju da makar i približno razume druge.

Taj naš fijakeristakočijaš, brbljajući s drugim fijakeristima u iščekivanju putnika i, što bi se reklo, "flertujući" kraj kapija s poslugom, ponekad nauči neke oblike takozvane "učtivosti". U skladu sa spoljnim uslovima života fijakerista uopšte, on se postepeno automatizuje toliko da može da razlikuje jednu ulicu od druge i da, na primer, izračuna kako da, ukoliko je neka ulica zbog popravke zatvorena, drugim putem dođe do odredišnog mesta.

Ali što se tiče konja, iako kobna savremena izmišljotina pod nazivom "obrazovanje" ne učestvuje u njegovom formiranju i usled toga njegove nasledne osobine nisu atrofirale, zbog mnogih faktora, formiranih u anomalnim uslovima, uspostavljenim u procesu svakodnevnog života, on je rastao od svih zaboravljen, poput siročeta s kojim se rđavo postupalo, on ne dobija ništa što odgovara psihi fijakeriste i neće saznati ništa što ovaj zna, zbog čega će oni ostati u odnosu potpunog međusobnog nepoznavanja, na koji je fijakerista navikao; kontakt i međusobno razumevanje njima ne polaze za rukom.

Može se dogoditi, međutim, da konj u svom ograničenom životu nauči neke oblike uzajamnog odnosa sa fijakeristom i čak, neku vrstu "jezika"; ipak, nesrećaje u tome što fijakerista ne zna i čak i ne sluti da je to moguće.

Osim toga, činjenica da u tim anomalnim uslovima između konja i fijakeriste ne dolazi ni do kakvog kontakta, koji bi omogućio da jedan drugoga automatski, makar malo razumeju, postoji mnogo spoljnih uzroka koji od njih ne zavise, a koji ih lišavaju mogućnosti da zajedno slede jedini cilj za koji su obojica predodređeni. Isto kao što su povezani pojedini samostalni delovi "najamnog fijakera", to jest kola s konjem preko rude, a konj sa fijakeristom preko dizgina, tako su i pojedini delovi opšte organizacije čoveka povezani jedan s drugim: telo je sjedinjeno s čulima preko krvi, a čula s mišljenjem ili svešću preko takozvanog "hanbledzojna", to jest supstance koju u čoveku stvaraju svi životni napori koje on namerno čini. Žalosni sistem obrazovanja koji sada postoji, vodi u to da fijakerista ne može da izazove nikakav efekat kod svog konja; u najboljem slučaju, pomoću dizgina on može u njegovoj svesti da izazove tri ideje - desno, levo i stoj.

Ista stvar se događa i u opštoj organizaciji običnog čoveka, kada se usled bilo kojeg utiska "gustina i tempo hanbledzojna" u njemu promene i njegovo mišljenje izgubi svaku mogućnost da utiče na njegovu sopstvenu čulnu organizaciju. Dakle, da rezimiramo sve što je rečeno, hteli ne hteli, mi moramo priznati da svaki čovek mora težiti da ima svoje sopstveno "Ja"; inače, nikada neće predstavljati ništa drugo do "iznajmljeni fijaker" u koji može da sedne bilo koji putnik i da zahteva da bude odvezen bilo kuda. Neće biti na odmet ako ovde primetimo da Institut za harmoničan razvoj čoveka ima, kao jedan od svojih osnovnih zadataka, cilj da, s jedne strane, pravilno obrazuje samostalnu ličnost kod svojih učenika, pri čemu, najpre posebno, a zatim u njihovom sistemu prema potrebama svog subjektivnog života u budućnosti; s druge strane, da proizvede i vaspita kod svakog učenika ono što mora imati svako ko nosi naziv "čovek bez navodnika" - svoje sopstveno Ja.

BOGOTRAŽITELJI

Šta je to, što nam dolazi odnekud i što nam daje potpuni smisao u životu? Šta je to što se skriva u moru tišine i što nas direktno povezuje sa Njim?  Šta je to što kao i sve u životu ima dvostruku prirodu, pozitivnu i onu drugu stranu koja je negativna? Mušku koja se ispoljava kroz osećaj "Volim Te" i drugu koja vapi kroz osećanje " Čekam te i žudim za tobom ", koja kao i čaša vina iščekuje da bude ispunjena i koja čežnjivo traži i biva zauvek opijena od samo jednog malog gutljaja najsladjeg vina. Što je više opijena to više vina se toči. Što više je opijena manje je ima, jer samo tako bivajući manja, ona pravi više mesta za Onog koji ju je stvorio.

Kao što i voljena  čeka svog ljubavnika, tako i duša iščekuje Boga. Misterija i priroda njena,  jedna je od najskrivenih tajni ljubavi. Njeni poznavaoci su retki, ali kroz istoriju mi ih možemo prepoznati kao u priči u kojoj je nekada davno živela jedna princeza koja se zvala Mirabaj. Jednoga dana Mirabaj je krenula u hram da se pomoli Krišni, ali ju je na ulazu u hram zaustavio poznati teolog i asketa. Kritikujući je, zabrani joj da udje u unutra. Potpuno sigurna u sebe, posramila ga je jednim jednostavnim pitanjem. Pitanjem koje otvora vrata te tajne : " Zar sve duše nisu ženskog roda pred Bogom? " Tog trenutka on je pognuo glavu i praveći naklon  uhvati je nežno za ruku i ponizno uvede u hram.

Kulturi savremnog sveta koji traga za skrivenim blagom tako što stiče materijalna dobra i odaje se prolaznim zadovoljstvima, strasti i bludu,  je skoro nepoznato da je u bliskoj istoriji  čovečanstva nastala jedna pesma nad pesmama, koja otkriva i proslavlja Ljubav duše sa Bogom, kroz mističan odnos ispunjen sladošću. Izdvojiću samo jedan deo a ostalo možete pročitati ovde.

Ja spavam ali moje srce bdi: Čuje se glas mog Voljenog koji kuca i govori, " Otvori mi, sestro slatka, ljubavi moja, moja golubice, prečista moja:  jer glava mi je puna rose a uvojci natopljenim kapljicama noći...."

"Kao ruža sam se uspravila da otvorim mom Voljenom; mojim grančicama kao rukama natopljenim mirom, sve sa mojim laticama, kao nežnim prstima koji odišu tim miomirisom, dodirujući  nježno tvoje pramenove. ."

 

Naša duša čeka i pokazuje  se Voljenom, kao  i što srce čeka i otvara se nežnošću Njegovog dodira, natopljenog ljubavlju.  Ljubavlju Kralja, Gospodara svega što postoji.

Pesma jedne duše sa najlepšim prizivanjem mistične ljubavi prema Bogu, je ipak, kao i mnogi aspekti ženskog pricipa  bila pogrešno shvaćena i potisnuta od strane naše patrijahalne kulture i besmislenog načina života  u kome živimo. Sveštenici koji se razlikuju od svetih otaca i mistika, kao što se  i ličnost razlikuje od suštine, nikako nisu mogli da opovrgnu da Pesma nad pesmama dominira u  Bibliji, te su protumačili tu "erotično" mističnu žudnju kao odnos izmedju majke crkve i Isusa Hrista, stavljajući vodenicu na svoju stranu. Ali oni koji su se samo na trenutak nasladili tim unutrašnjim spojem sa Kraljem svega što je postojalo, što postoji i što će zauvek postojati, mogu donekle razumeti  dubine i strasti ganute duše koja bolno čeka opojni zagrljaj svog nebeskog Cara.

Vremenom postajemo svesni patrijahalne nepravde i našeg odnosa prema ženama, ali nastavljamo da poričemo  unutrašnji aspekt ženstvenosti čije su sposobnosti  od suštinskog značaja za jednog bogotražitelja, kome je potrebno da otkrije prirodan put do sjedinjenja sa Bogom tako što  pre svega treba da nauči da sluša Njegov nemi govor tišine, praveći time prostor, dopuštajući mu da se useli u njegovo srce i njegov život. Uslov za jedan takav mistični sastanak je upravo onaj koji je najteži od svih, a to je da se odreknemo sami sebe.

Duhovna staza kojom koračamo je na kraju u suštini ženski put predaje i odanosti ( Poslušanje ), a koji možemo prepoznati u ličnoj molitvi jednog bogotražitelja:

"Ooooh Voljeni Gospodaru, nudim Ti jedinu stvar koju imam, a to je rešenost da zauvek budem ispunjen Tobom."

Bogotražitelj se predaje svom Voljenom i na taj način Mu dozvoljava da On udje u njega i da mu kroz Ljubav koja ga opija, rastopi sve tragove dualnosti. Čežnja je dinamično uzbudjeno stanje  čekanja, u kojem duša samu sebe nudi Gospodaru i TO JE SAMA SRŽ  mističnog putovanja ka Bogu.

Jedan nepoznat pisac iz 14 veka, koji je autor knjige Oblak neznanja i knjige poverljivih saveta, ( prevela Mandica Horvat -Martinović ) izdavača Karmelska Izdanja, koju obavezno savetujem da pročitate, je rekao da " Jedino sredstvo na našem putu ka Bogu je čežnja, i čitav život čežnja za Njim."  Do takvog saznanja nije lako doći jer je potrebno mnogo napora ulagati u pamćenje sebe, isto kao što je i čarobnoj lampi potrebno ulje da bi ona svetlela.  

Ljudska bića odavno imaju jedan nagonski bol i tugu u duši, ali je ne prepoznaju. Umesto toga oni tumače takvo osećanje kao nešto što je slabost, nedostatak, nemogućnost da budu srećni ili jednostavno imaju nekakav osećaj da je to nešto što im je život nametnuo. Čežnja ( tuga, bol, žal ) vrlo  lako može biti protumačena kao neki psihološki problem ili kao neka neprijatnost, depresija, čamotinja, neizdrž. Oni koji su to pretvorili u patnju mogu biti  odbačeni i izolovani, ne shvatajući da je ona u stvari najveći dar koji posedujemo, dar koji nam omogućava da ne zaboravimo Onoga za kim duša zaista pati.

Potrebno je sačuvati njen potencijal kako bi obnovili duhovnu moć. Umesto da je negiramo, treba da joj poželimo dobrodošlicu i da se molimo za nju kako bi se ona uvećala.  Čežnja kao sećanje srca ( glačanje srca )  je istovremeno vodič i hrana sa višim vodonicima koja nasladjuje tragača. Oni koji poznaju tajnu ove čežnje "boluju" moleći Jedinog da ih nahrani ali ne samom ljubavlju, već žudnjom za njom, jer žudnja za Njim je njihova molitva.

Upravo je molitva   direktna spona srca bogotražitelja sa  Bogom. Ta vrsta bola i tuge kroz čežnju za Voljenim nije nikako povezana sa našom psihom i nije deo našeg uma koji ih olako odbacuje kao nešto što je nepoželjno. Čežnja za Bogom je živa molitva Ljubavi. Ona je stanje uzbudjenja u srcu koje iščekuje susret sa Voljenim, sa Kraljem. Njena dubina je srazmerna ljubavlju onoga koji služi Bogu, onoga  koji je Bogougodan, što je i zapravo i drugi deo rada.

Koliko je nas  u ovom trenutku spremno da se odrekne svojih želja kojima smo vezani za ovaj svet a time i da se odrekne samoga sebe i da li uopšte postoji način da se uradi ono o čemu Gurdjijev govori u svojim knjigama - "Da se umre pre smrti." - a što je poznato svim duhovnim tradicijama koje imaju daleko veće iskustvo i znanje od samo jednog dela koje je Gurdjijev preneo kroz svoje učenje. Mistični redovi i učenja u Hrišćanstvu i Islamu koji su nam ovde najbliskiji imaju potpuno iste pristupe radu kojim dolaze do ovog cilja. Ni ne slutimo koliko su moćna njihova učenja i metode , ali o tome sledeći put.

uključi prevod ( subtitle )

• 
  

  Sa stijenama s planinama
  

  zvao bih te Gospodaru,
  sa pticama u svitanja
  zvao bih te Gospodaru.

  
  Sa Isaom* gor, na nebu
  sa Musaom** na Sinaju,
  sa štapom u rukama mu
  zvao bih te Gospodaru.
  
  Sa Ejjubom*** na mukama
  sa Ja'kuhom**** u suzama,
  s Muhammedom Miljenikom
  zvao bih te Gospodaru.
  
  Hvale, slave On je vrijedan
  sa značenjem On je Jedan
  Allah, Allah zikr stalan
  zvao bih te Gospodaru.
  
  Dunjaluk sam sagledao
  prazne priče napustio,
  i bosonog bi hodio
  zvao bih te Gospodaru.
  
  Junus uči svim riječima
  s grmušama, bulbulima,
  s Allahovim robovima
  zvao bih te Gospodaru.
  
  * Isa = Isus ** Musa = Mojsije *** Ejjub = Jov ****Jakubom = Jakov

SOLOMONOVA

PJESMA NAD PJESMAMA

Zaručnica

2 Poljubi me poljupcem usta svojih,

ljubav je tvoja slađa od vina. 

3 Miris najboljih mirodija,

ulje razlito ime je tvoje,

zato te ljube djevojke. 

4 Povuci me za sobom, bježimo!

Kralj me uveo u odaje svoje. 

Zbor djevojaka 

Igrat ćemo se i radovati zbog tebe,

slavit ćemo ljubav tvoju više nego vino.

Pravo je da te ljube. 

PJESMA PRVA: PRVI SUSRET 

Zaručnica

5 Crna sam ali lijepa,

kćeri jeruzalemske,

kao šatori kedarski,

kao zavjese Salomonove. 

6 Ne gledajte što sam garava,

to me sunce opalilo.

Sinovi majke moje rasrdili se na mene,

postavili me da čuvam vinograde;

a svog vinograda, koji je u meni,

nisam čuvala. 

7 Reci mi, ti koga ljubi duša moja,

gdje paseš,

gdje se u podne odmaraš,

da ne lutam, tražeći te,

oko stada tvojih drugova. 

Zbor djevojaka

8 Ako ne znaš, o najljepša među ženama,

izađi i slijedi tragove stada

i pasi kozliće svoje

oko pastirskih koliba.

Zaručnik 

9 Usporedio bih te s konjima

pod kolima faraonovim,

o prijateljice moja.

10 Lijepi su obrazi tvoji

među naušnicama,

vrat tvoj pod ogrlicama. 

11 Učinit ćemo za tebe zlatne naušnice

s privjescima srebrnim.

Dijalog zaručnice i zaručnika 

12 - Dok se kralj odmara

na svojim dušecima,

(tada) nard moj miriše.

13 Dragi mi je moj stručak smirne

što mi među grudima počiva. 

14 Dragi mi je moj grozd ciprov

u vinogradima engedskim. 

15 - Gle, kako si lijepa, prijateljice moja,

gle, kako si lijepa,

imaš oči kao golubica.

16 - Gle, kako si lijep, dragi moj,

gle, kako si mio.

Zelenilo je postelja naša.

17 - Grede kuća naših čedri su,

a natkrovlje čempresi. 

2 

1 - Ja sam cvijet šaronski,

ljiljan u dolu.

2 - Što je ljiljan među trnjem,

to je prijateljica moja

među djevojkama.

3 - Što je jabuka među šumskim stablima,

to je dragi moj među mladićima;

bila sam željna hlada njezina i sjedoh,

plodovi njeni slatki su grlu mome.

4 Uveo me u odaje vina

i pokrio me zastavom ljubavi. 

5 Okrijepite me kolačima,

osvježite jabukama,

jer sam bolna od ljubavi.

6 Njegova mi je lijeva ruka pod glavom,

a desnom me grli.

7 - Kćeri jeruzalemske, zaklinjem vas

srnama i košutama poljskim,

ne budite, ne budite ljubav moju

dok sama ne bude htjela! 

PJESMA DRUGA:

UZAJAMNA LJUBAV RASTE

ZARUČNIK TRAŽI ZARUČNICU 

Zaručnica 

8 Glas dragoga moga! Evo ga, dolazi,

prelijeće brda, preskakuje brežuljke.

9 Dragi je moj kao srna,

on je kao jelenče.

Evo ga za našim zidom,

gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.

10 Dragi moj podiže glas i govori mi:

"Ustani, dragano moja, ljepoto moja,

i dođi, 

11 jer evo, zima je već minula,

12 Cvijeće se po zemlji ukazuje,

vrijeme pjevanja dođe

i glas se grličin čuje

u našem kraju. 

13 Smokva je izbacila prve plodove,

vinograd, u cvatu, miriše.

Ustani, dragano moja, ljepoto moja

i dođi. 

14 Golubice moja,

u spiljama kamenim,

u skrovištima vrletnim,

daj da ti vidim lice

i da ti čujem glas,

jer glas je tvoj ugodan

i lice je tvoje krasno."

15 Pohvatajte lisice, male lisice

što oštećuju vinograde,

naše vinograde u cvatu. 

16 Dragi moj pripada meni,

a ja njemu,

on pase među ljiljanima. 

17 Prije nego dan izdahne

i sjene se spuste,

vrati se, dragi moj:

budi lagan kao srna,

kao lane na gori Beteru. 

ZARUČNICA TRAŽI ZARUČNIKA 

3

1 Po ležaju svome, u noćima,

tražila sam

onoga koga ljubi duša moja,

tražila sam ga, ali ga nisam našla. 

2 Ustat ću dakle i optrčati grad,

po ulicama i trgovima tražit ću

onoga koga ljubi duša moja:

tražila sam ga, ali ga nisam našla. 

3 Sretoše me čuvari koji grad obilaze:

"Vidjeste li onoga koga ljubi duša moja?"

4 Tek što pođoh od njih,

nađoh onoga koga ljubi duša moja.

Uhvatila sam ga i neću ga pustiti,

dok ga ne uvedem u kuću majke svoje,

u ložnicu roditeljke svoje.

5 Zaklinjem vas, kćeri jeruzalemske,

srnama i košutama poljskim,

ne budite, ne budite ljubav moju

dok sama ne bude htjela! 

PJESMA TREĆA: ZARUČNICU DOVODE ZARUČNIKU 

Zbor djevojaka u svadbenoj povorci

6 Što se to diže iz pustinje

kao stup dima

iz kâda smirne i tamjana

i svih prašaka mirodijskih?

7 Gle, to je nosiljka Salomonova,

oko nje šezdeset kršnih momaka

između najkršnijih u Izraelu.

8 Svi su vični mačevima,

za rat su izvježbani,

svakome je sablja o boku

zbog opasnosti noćnih.

9 Sebi je prijestolje načinio kralj Salomon

od drveta libanskoga.

10 Stupove je napravio od srebra,

naslon od zlata,

sjedište od grimiza,

unutra je sve ukrašeno ljubavlju

kćeri jeruzalemskih.

11 Izađite, kćeri sionske, i vidite

kralja Salomona

pod dijademom kojim ga mati ovjenčala

na dan svadbe njegove,

na dan radosti njegova srca. 

Zaručnik 

4

1 Kako si lijepa, prijateljice moja,

kako si lijepa!

Imaš oči kao golubica

(kad gledaš) ispod koprene.

Kosa ti je kao stado koza

što izađoše na brdo Gilead.

2 Zubi su ti kao stado ovaca ostriženih

kad s kupanja dolaze:

idu dvije i dvije kao blizanke

i nijedna nije osamljena.

3 Usne su tvoje kao trake od grimiza

i riječi su tvoje dražesne,

kao kriške mogranja tvoji su obrazi

pod koprenom tvojom.

4 Vrat ti je kao kula Davidova,

za obranu sagrađena:

tisuću štitova visi na njoj,

sve oklopi junački.

5 Tvoje su dvije dojke

kao dva laneta, blizanca košutina,

što pasu među ljiljanima.

6 Prije nego dan izdahne

i sjene se spuste,

poći ću na brdo smirne,

na brežuljak tamjana.

7 Sva si lijepa, prijateljice moja,

i nema mane na tebi.

Razgovor zaručnika i zaručnice 

8 Pođi sa mnom s Libana, nevjesto,

pođi sa mnom s Libana.

Siđi s vrha Amane,

s vrha Senira i Hermona,

iz lavljih spilja,

s planina leopardskih.

9 Srce si mi ranila,

sestro moja, nevjesto,

srce si mi ranila

jednim pogledom svojim,

jednim samim biserom kolajne svoje.

10 Kako je slatka ljubav tvoja,

sestro moja, nevjesto!

Slađa je ljubav tvoja od vina,

a miris ulja tvojih ugodniji

od svih mirisa.

11 S usana tvojih, nevjesto, saće kapa,

pod jezikom ti je med i mlijeko,

a miris je haljina tvojih

kao miris libanski. 

12 Ti si vrt zatvoren,

sestro moja, nevjesto,

vrt zatvoren i zdenac zapečaćen. 

13 Mladice su tvoje vrt mogranja

pun biranih plodova:

14 nard i šafran,

mirisna trska i cimet,

sa svim stabljikama tamjanovim,

smirna i aloj s najboljim mirisima.

15 Zdenac je u mom vrtu,

izvor žive vode

koja teče s Libana. 

Zaručnica 

16 Ustani, sjevernjače,

duni, južni vjetre,

duni nad vrtom mojim,

neka poteku njegovi mirisi.

Neka dragi moj dođe u vrt svoj,

neka jede najbolje plodove u njemu.

Zaručnik 

5

1 Došao sam u vrt svoj,

o sestro moja, nevjesto,

berem smirnu svoju i balzam svoj,

jedem med svoj i saće svoje,

pijem vino svoje i mlijeko svoje.

Jedite, prijatelji,

pijte i opijte se, mili moji!

PJESMA ČETVRTA: ZARUČNIČINA LJUBAV NA KUŠNJI 

Zaručnica 

2 Ja spavam, ali srce moje bdi.

Odjednom glas! Dragi moj mi pokuca:

"Otvori mi, sestro moja,

prijateljice moja,

golubice moja, savršena moja,

glava mi je puna rose

a kosa noćnih kapi." 

3 "Svukla sam odjeću svoju,

kako da je odjenem?

Noge sam oprala,

kako da ih okaljam?"

4 Dragi moj promoli ruku kroz otvor,

a sva mi utroba uzdrhta.

5 Ustadoh da otvorim dragome svome,

a iz ruke mi prokapa smirna

i poteče niz prste na ručku zavora.

6 Otvorih dragome svome,

ali on se već bijaše udaljio

i nestao.

Ostala sam bez daha kad je otišao.

Tražila sam ga, ali ga nisam našla,

zvala sam, ali nije se odazvao.

7 Sretoše me čuvari koji grad obilaze,

tukli su me, ranili i plašt mi uzeli

čuvari zidina.

8 Zaklinjem vas, kćeri jeruzalemske,

ako nađete dragoga moga,

što ćete mu reći?

Da sam bolna od ljubavi. 

Zbor djevojaka 

9 Što je tvoj dragi bolji od drugih,

o najljepša među ženama,

što je tvoj dragi bolji od drugih

te nas toliko zaklinješ? 

Zaručnica 

10 Dragi je moj bijel i rumen,

ističe se među tisućama.

11 Glava je njegova kao zlato,

zlato čisto,

uvojci kao palmove mladice,

crne poput gavrana.

12 Oči su njegove kao golubi

nad vodom potočnom;

zubi mu kao mlijekom umiveni,

u okvir poredani.

13 Obrazi su njegovi kao lijehe

mirisnog bilja, kao cvijeće ugodno,

usne su mu ljiljani

iz kojih smirna teče.

14 Ruke su mu zlatno prstenje

puno dragulja,

prsa su njegova kao čista bjelokost

pokrita safirima.

15 Noge su mu stupovi od mramora

na zlatnom podnožju.

Stas mu je kao Liban,

vitak poput cedra.

16 Govor mu je sladak

i sav je od ljupkosti.

Takav je dragi moj,

takav je prijatelj moj,

o kćeri jeruzalemske. 

Zbor djevojaka 

6

1 Kamo je otišao dragi tvoj,

o najljepša među ženama?

Kuda je zamakao dragi tvoj,

da ga tražimo s tobom? 

Zaručnica 

2 Dragi je moj sišao u svoj vrt

k lijehama mirisnog bilja

da pase po vrtovima

i da bere ljiljane.

3 Ja pripadam dragome svome,

dragi moj pripada meni,

on pase među ljiljanima.

PJESMA PETA: PRISTALOST I RADOSTI ZARUČNICE 

Zaručnik 

4 Lijepa si, prijateljice moja, kao Tirsa,

krasna si kao Jeruzalem,

strašna kao vojska pod zastavama.

5 Odvrati oči svoje od mene

jer me zbunjuju.

Kosa je tvoja kao stado koza

koje silaze s Gileada.

6 Zubi su ti kao stado ovaca ostriženih

kada s kupanja dolaze:

idu dvije i dvije kao blizanke

i nijedna nije osamljena.

7 Kao kriške mogranja tvoji su obrazi

pod koprenom tvojom.

8 Ima šezdeset kraljica,

osamdeset inoča,

a djevojaka ni broja se ne zna.

9 Ali je samo jedna golubica moja,

savršena moja,

jedina u majke, izabrana

u roditeljke svoje.

Vidjele su je djevojke

i nazvale je blaženom,

a kraljice i inoče

hvale su joj izrekle.

10 Tko je ova koja dolazi

kao što zora sviće,

lijepa kao mjesec, sjajna kao sunce,

strašna kao vojska pod zastavama?

11 Siđoh kroz nasade oraha

da vidim mladice u dolinama,

da pogledam pupaju li vinogradi,

cvatu li mogranji.

12 Ne znam kako,

tek želja moja pope me

na kola naroda mog kneževskog. 

Zbor djevojaka

7 

1 Vrati se, Sulamko, vrati se,

vrati se da te gledamo! 

Zaručnik  

1 Što ćete vidjeti na Sulamki

koja pleše u dva zbora?

2 Kako su krasni koraci tvoji

u sandalama,

kćeri kneževska!

Pregibi su bokova tvojih kao grivne

stvorene rukom umjetnika.

3 Pupak ti je kao okrugla čaša

koja nikad nije bez pića.

Trbuh ti je kao stog pšenice

ograđen ljiljanima.

4 Dvije su dojke tvoje

dva laneta, blizanca košutina.

5 Vrat je tvoj kao kula bjelokosna.

Oči su tvoje kao ribnjaci u Hešbonu

kod vrata batrabimskih.

Nos ti je kao kula libanska

što gleda prema Damasku.

6 Glava je tvoja kao brdo Karmel,

a kosa na glavi kao purpur

i kralj se zapleo u njene pletenice.

7 Kako si lijepa i kako si ljupka,

o najdraža, među milinama!

8 Stas je tvoj kao palma,

grudi su tvoje grozdovi.

9 Rekoh: popet ću se na palmu

da dohvatim vrške njezine,

a grudi će tvoje biti

kao grozdovi na lozi,

miris daha tvoga kao jabuke. 

10 Usta su tvoja kao najbolje vino.

Zaručnica 

Koje odlazi ravno dragome mome

kao što teče na usnama usnulih.

11 Ja pripadam dragome svome

i on je željan mene.

12 Dođi, dragi moj, ići ćemo u polja,

noćivat ćemo u selima. 

13 Jutrom ćemo ići u vinograde

da vidimo pupa li loza,

zameće li se grožđe,

jesu li procvali mogranji.

Tamo ću ti dati ljubav svoju.

14 Mandragore šire miris,

u našim kućama ima svakog voća,

novoga i starog,

za te sam ga čuvala, o najdraži moj! 

8 

1 O, da si mi brat,

da si sisao prsa majke moje,

našla bih te vani,

poljubila bih te

i nitko me zato ne bi prezirao.

2 Povela bih te

i uvela u kuću majke svoje

koja me odgojila,

pojila bih te najboljim vinom

i sokom od mogranja.

3 Njegova mi je lijeva ruka pod glavom,

a desnom me grli.

4 Zaklinjem vas, kćeri jeruzalemske,

ne budite, ne budite ljubav mojuš

dok sama ne bude htjela!

POBJEDA I TRAJNOST LJUBAVI 

Zbor djevojaka

5 Tko je ta što dolazi iz pustinje,

naslonjena na dragoga svoga?

Zaručnik

Probudio sam te pod jabukom

gdje te mati rodila,

gdje te na svijet dala

roditeljka tvoja.

Zaručnica 

6 Stavi me kao znak na srce,

kao pečat na ruku svoju,

jer ljubav je jaka kao smrt,

a ljubomora tvrda kao grob.

Žar je njezin žar vatre

i plamena Jahvina.

7 Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav

niti je rijeke potopiti.

Da netko daje za ljubav

sve što u kući ima,

taj bi navukao prezir na sebe.

Braća zaručnice

8 Imamo malu sestru

koja još nema grudi,

što ćemo činiti sa svojom sestrom

kad bude riječ o njoj?

9 Ako bude poput zida,

sagradit ćemo na njemu

krunište od srebra;

ako bude poput vrata,

utvrdit ćemo ih

cedrovim daskama.

Zaručnica 

10 Ja sam zid i grudi su moje kule:

tako postadoh u očima njegovim

kao ona što nađe smirenje.

Braća zaručnice

11 Salomon ima vinograd

u Baal Hamonu,

dao ga je čuvarima

i svaki mora donijeti za urod

tisuću srebrnjaka. 

Zaručnica 

12 Moj vinograd je preda mnom:

tebi, Salomone, tisuća,

a dvjesta onima što čuvaju plodove. 

Zaručnik  

13 O ti, koja boraviš u vrtovima,

drugovi slušaju glas tvoj,

daj da ga i ja čujem! 

Zaručnica

14 Pohitaj, mili moj,

budi kao srna i kao jelenče

na gorama mirisnim!

Osnovne ideje rada na sebi - Maurice Nicoll