DISANJE

NEPRIMETAN TOK

"Naučila sam da razlikujem dva toka, strujanja  vibracija.  Jedno dolazi od misli i osećanja i zadržava me na nižem nivou. Drugo je suptilnije strujanje koje   može da probudi i oživi druge zone mišljenja i osećanja. Ja ne mogu da dodjem do novog razumevanja sve dok ne doživim tokom dužeg vremena razliku izmedju ta dva toka i njegovih uticaja na moje biće. Njihovo delovanje na mene zavisi od  pasivne prećutne saglasnosti koju dajem prvoj struji , ili, naprotiv, svesnoj budnosti koju dajem drugoj. Pomoću disanja, dobrovoljnim otvaranjem ka misterioznoj sili koja krepi, mogu da postanem svesna one finije struje, koja me otvara ka skrivenim mogućnostima unutar mene."

"Pomoću disanja  učestvujem u životu . Osećam da sam u njemu - mom disanju. Pomoću njega  postojim ali mu ne verujem. Sebi ne dozvoljavam da dišem prirodno. Udišem ali nikada ne izdišem potpuno. Imam potrebu da se uplićem, nemoćna da prihvatim ovo kretanje života kakvo jeste."

Potrebno je da pažljivo posmatram da li dišem gornjim delom grudi ili  donjim delom iz dijafragme, kako bih videla šta nije u redu sa mojim disanjem. Ja ne dozvoljavam da se ono odvija slobodno: kako god,  ja mu se opirem ili ga prisiljavam da bude više ispunjenije. U oba slučaja izvesno je da je to  uplitanje. Iako čak i znam šta je potrebno pa to i pokušam, ja nikada neću  u potpunosti uspeti  da mu dopustim da bude prirodno. Čak i kada verujem da jednostavno posmatram disanje, ipak se uplićem. To je moj način posmatranja koji nije ispravan. Ja ne mogu da sprečim moje "Ja" od verovanja da je ono pametnije od životne sile sadržane u mom disanju.

Ja ne znam šta sam dok dišem.  Ne vidim da je čin disanja stalno modifikovan slikama, idejama i osećanjima koji se pojavljuju iz ega. Moram da naučim kako da pustim moje disanje da se odvija tako da njegov ritam nije izmenjen. Sebe moram dovesti u stanje u kojem se moja uobičajena "ja" ne mešaju. U tome nikada neću uspeti bez osećanja centra gravitacije, sile težnje u mom abdomenu. To je prava prilika da dopustim disanju da se ono odvija  samo od sebe, na svojstven, prirodan način. Učestvujem u nečem većem. Ja sam deo tog iskustva  koje me transformiše.

Dah koji primećujemo nije prirodan dah, drugim rečima, strujanje koje pokreće udisanje i izdisanje. Mi smo svesni vazduha ali ne i strujanja, koje je neprimetno. To je jedna vrsta magnetizma  koji stvara pokret dodirujući suštinske delove našeg bića. Udisanje i izdisanje se ne odvija pravolinijski. Ono je kao krug, točak koji emituje energiju zračenja koja dodiruje sve delove tela. Mi ne vidimo dejstvo daha na telo, ne primećujemo to zračenje. U stvarnosti , taj tok stavlja telo u kontakt sa svim delovima bića. Pošto dolazim da osetim jedinstvo, ja ću osetiti potrebu da dišem svesnije.

 

https://www.youtube.com/watch?v=gh1Nw8iWoGk

"I  learn  to  distinguish  two  currents  of  vibration.  One  comes  from thoughts and emotions, and holds me on a lower level. The other is a more subtle  current  which  can  awaken  and  animate  other  zones  of  thinking  and feeling.  I  cannot  come  to  a  new  understanding  so  long  as  I  have  not experienced over a long  time the difference between these two currents and their  influence  on  my  being.  Their  action  on  me  depends  on  the  passive acquiescence  I  give  to  the  first  current,  or,  on  the  contrary,  the  conscious vigilance I bring  to the second. Through the breathing, by opening voluntarily to a mysterious life-giving  force, I can become conscious of this finer current, which opens me to possibilities latent in myself."

"I participate in life through breathing. I feel I am in my breathing. It is the  way  I  exist.  But  I  do  not  trust  it.  I  do  not  let  myself  breathe  naturally.  I inhale  but  I  never  exhale  fully.  I  want  to  intervene,  unable  to  accept  this movement of life as it is."

"I  need  to  observe  whether  I  breathe  from  the  chest  or  from  lower down, from the diaphragm, and see what is not right with my breathing. I do not let the  breathing take place freely: either I resist or I force it to be more complete.  In  both  cases  it  is  an  intervention.  And  even  if  I  know  what  is needed  and  try,  I  never  succeed  completely  in  letting  it  be.  Even  when  I believe  I  am  simply  watching  the  breathing,  I  intervene.  It  is  my  way  of watching  that  is  not  right.  I  cannot  prevent  my  “I”  from  believing  that  it  is more intelligent than the life force contained in my breathing."

"I do not know what I am when I breathe. I do not see that the act of breathing is always modified by images, ideas and emotions that come from the  ego. I must learn to let my respiration take place so that its rhythm is not modified.  I  have  to  come  to  a  state  in  which  my  habitual  “I”  does  not
intervene. I  will never succeed in this without feeling the center of gravity in my abdomen. It is a real event to let the breathing take place by itself, on its own.  I  participate  in  something  larger.  I  am  part  of  this  experience,  which transforms me."

"The  perceptible  breath  is  not  the  true  breath,  that  is,  the  current which animates inhalation and exhalation. We are aware of the air but not the current,  which  is  imperceptible.  It  is  a  kind  of  magnetism  that  produces  the action and touches the essential parts of our being. Inhaling and exhaling do not  proceed  in  a  straight  line.  It  is  like  a  circle,  a wheel  with  radiations  that
touch all the parts of the body. We do not see the action of the breath on the body, the radiation. In reality, this current puts the body in contact with all the levels  of  being.  As  I  come  to  feel  unity,  I  will  experience  a  need  to  breathe more consciously."

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

Čovek broj 4

Naš suštinski centar

Da bih  probudila u sebi , ono što ja jesam, to bi značilo pronaći centar gravitacije ( težnje ) i izvor mojih energija, koren mog bića. Ja stalno zaboravljam moje poreklo. Zbog toga su svi moji koncepti o tome šta ja jesam iskrivljeni. Prvo što je neophodno je, da vidim da stalno gubim kontakt sa tim izvorom. Sve dok je moja suštinska potreba sve drugo osim da znam i volim taj izvor od bilo čega drugog,  to je moj ego koji upravlja mojim životom i mojom snagom. On to čini na način da  ga čak ni ne primećujem, gde su svi moji pokušaji - šta god  oni bili - uslovljeni njegovim apetitima, čak i onim što ja nazivam moj "rad". 

  

Prema Gurdjijevu pravi rad na sebi počinje  stvaranjem trajnog centra gravitacije. To je ono što razlikuje nivo bića onoga koga on naziva čovekom broj 4.  To je onaj koji se budi i koji se pita, "Ko sam ja?" On vidi da ne zna da postoji, ni kako. Vidi da živi u snu i oseća potrebu da zna svoju realnost. Počinje da razdvaja stvari u sebi , stvarno od nestvarnog i svesno od nesvesnog automatskog.  Za razliku od čoveka broj 1, 2 ili 3 , on vidi sa nesumnjivom jasnoćom i poznaje svoje stanje. Sile u njemu počinju da zauzimaju pravac u smeru centra gravitacije pažnje. Poznavati sebe je postalo najvažniji cilj, centar gravitacije njegovog mišljenja i interesa. On želi da vidi sebe onakvim kakav jeste. Njegov centar gravitacije je pitanje, pitanje koje mu ne dozvoljava da spava. Te, da bi sebe upoznao, on vodi borbu kako bi uspostavio svoju pažnju do tačke gde može da je podeli  izmedju Prisutnosti  koju pokušava da održi i ispoljavanja u kome se izgubio. To zahteva budnost koja može da bude podržana samo ukoliko  svi centri rade jednakim intenzitetom. Mora da oseti, misli i oseća u isto vreme, tako da nijedan od centara nema dominaciju nad drugim . Ukoliko je ta ravnoteža prekinuta, napor koji čini ka svesnosti se zaustavlja. Čovek broj 4 je onaj ko se bori da uspostavi vezu izmedju svoje suštine i svojih funkcija.

Naš cilj je da budemo centrirani. Centrirani podjednako kako u smislu usmerenja naše  energije tako i u smislu pronalaženja centra našeg bića koji je  suštinski centar naše moći. Najpre sakupljamo energiju a zatim razumemo zašto je taj centar preko potreban. Odatle  mogu da održim pravi odnos sa svim delovima sebe i mogu da pratim njihova kretanja a da ne budem izgubljena u njima. 

Kada sam centrirana tada je moguće doživeti susret sa izvorom mog života koji  se neprekidno obnavlja. Ja ne moram da učinim taj kontakt. Moram da dozvolim da mi to bude otkriveno, sa stavom da nikada nisam sigurna u sebe i da  to neprestano stvara  prostor za unutrašnje biće. Ja pravim prostor  doživljavajući osećanje praznine, osećanje zauzimanja drugog prostora.

Da bi bio "nepodeljen", pojedinac mora biti prisutan na samom izvoru, u centru gde sila još nije preuzela vodjstvo, gde nema formu, oblik. Ako bih mogla da dodjem do ove tačke gde mi je pažnja probudjena a pre pripremanja i organizovanja moje energije, novo razumevanje i nova sposobnost bi se možda pojavila.

Sada ja to ne mogu. Moja uobičajena,  pasivna pažnja opaža moju energiju  samo kada je rastavljena  u sitne delove, kada je angažovana u nekoj reakciji ili nečem drugom. Energija je daleko od svog izvora, i nema svrhe naprezati se da je nebi izgubili. Uprkos svemu, mogu da razumem tu situaciju i prihvatim je kao moju  trenutnu realnost.

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

"To awake to myself, to what I am, would mean to find the center of
gravity  and  source of my energies,  the  root of my  being.  I  always  forget  my
origin. And  because of this, all my notions of what I am are distorted. The first
necessity is to see that I am always losing contact with this source. So long as
my  essential  need  is  other  than  to  know  and  to  love  this  source  more  than
anything else, it is my ego that is directing my life and my force. It does this
without  my even noticing, and all my endeavors, whatever they may be, are
conditioned by its appetites, even what I call my “work.”"

"Right work on oneself, according to Gurdjieff, begins with the creation
of a permanent center of gravity. This distinguishes the stage of being that he
called  man  number  four.  This  is  someone  who  awakes  to  himself  and  asks,
“Who am I?” He sees that he does not know he exists, nor how he exists. He
sees he is living in a dream and feels a need to know his own reality. He begins
to separate things in himself, the real from the imaginary, the conscious  from
the automatic. Unlike man number one, two or three, he sees with a certain
clarity, he knows his situation. The forces in him begin to take a direction,  the
direction of a center of gravity of attention. To know himself has become the
most  important  aim,  the  center  of  gravity  of  his  thought  and  interest.  He
wishes to see himself as he is. His center  of gravity is a question, a question
that does not let him sleep. And in order to know himself, he struggles to bring
his attention to the point where he can divide it between a Presence that he
tries to sustain and a manifestation in which he is lost. This requires a vigilance
that can be maintained only if all the centers work with the same intensity. He
must  sense,  think  and  feel  at  the  same  time,  with  no  one  center  having
dominance.  If  the  balance  is  broken,  the  effort  toward  consciousness  stops.
Man number four is one who struggles to be able to establish a link  between
his essence and his functions."

"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"centered,  it  is  possible  to  have  a  contact  with  the  source  of  my  life  that  is
constantly renewed. I do not have to  make this contact. I have to allow it to
be revealed to me, with an attitude that is never sure of itself and that always
makes  room  for  the  inner  being.  I  make  room  in  experiencing  a  sense  of
emptiness, of occupying another space."

"In order to be “individual,” one must be present at the source itself, at
the center where the force has not yet taken a direction, where it has no form.
If  I  could  come  to  this  point  where  my  attention  is  awake  before  the
mobilization  of  my  energy,  a  new  understanding  and  a  new  power  would
perhaps appear."

"Today  I  cannot.  My  ordinary,  passive  attention  only  perceives  my
energy  when  it  is  disintegrated,  engaged  in  some  reaction  or  other.  The
energy  is  far  from  its  source,  and  there  is  no  use  struggling  not  to  lose  it.
Nevertheless,  I  can  understand  this  situation  and  accept  it  as  my  present
reality."