DISANJE

NEPRIMETAN TOK

"Naučila sam da razlikujem dva toka, strujanja  vibracija.  Jedno dolazi od misli i osećanja i zadržava me na nižem nivou. Drugo je suptilnije strujanje koje   može da probudi i oživi druge zone mišljenja i osećanja. Ja ne mogu da dodjem do novog razumevanja sve dok ne doživim tokom dužeg vremena razliku izmedju ta dva toka i njegovih uticaja na moje biće. Njihovo delovanje na mene zavisi od  pasivne prećutne saglasnosti koju dajem prvoj struji , ili, naprotiv, svesnoj budnosti koju dajem drugoj. Pomoću disanja, dobrovoljnim otvaranjem ka misterioznoj sili koja krepi, mogu da postanem svesna one finije struje, koja me otvara ka skrivenim mogućnostima unutar mene."

"Pomoću disanja  učestvujem u životu . Osećam da sam u njemu - mom disanju. Pomoću njega  postojim ali mu ne verujem. Sebi ne dozvoljavam da dišem prirodno. Udišem ali nikada ne izdišem potpuno. Imam potrebu da se uplićem, nemoćna da prihvatim ovo kretanje života kakvo jeste."

Potrebno je da pažljivo posmatram da li dišem gornjim delom grudi ili  donjim delom iz dijafragme, kako bih videla šta nije u redu sa mojim disanjem. Ja ne dozvoljavam da se ono odvija slobodno: kako god,  ja mu se opirem ili ga prisiljavam da bude više ispunjenije. U oba slučaja izvesno je da je to  uplitanje. Iako čak i znam šta je potrebno pa to i pokušam, ja nikada neću  u potpunosti uspeti  da mu dopustim da bude prirodno. Čak i kada verujem da jednostavno posmatram disanje, ipak se uplićem. To je moj način posmatranja koji nije ispravan. Ja ne mogu da sprečim moje "Ja" od verovanja da je ono pametnije od životne sile sadržane u mom disanju.

Ja ne znam šta sam dok dišem.  Ne vidim da je čin disanja stalno modifikovan slikama, idejama i osećanjima koji se pojavljuju iz ega. Moram da naučim kako da pustim moje disanje da se odvija tako da njegov ritam nije izmenjen. Sebe moram dovesti u stanje u kojem se moja uobičajena "ja" ne mešaju. U tome nikada neću uspeti bez osećanja centra gravitacije, sile težnje u mom abdomenu. To je prava prilika da dopustim disanju da se ono odvija  samo od sebe, na svojstven, prirodan način. Učestvujem u nečem većem. Ja sam deo tog iskustva  koje me transformiše.

Dah koji primećujemo nije prirodan dah, drugim rečima, strujanje koje pokreće udisanje i izdisanje. Mi smo svesni vazduha ali ne i strujanja, koje je neprimetno. To je jedna vrsta magnetizma  koji stvara pokret dodirujući suštinske delove našeg bića. Udisanje i izdisanje se ne odvija pravolinijski. Ono je kao krug, točak koji emituje energiju zračenja koja dodiruje sve delove tela. Mi ne vidimo dejstvo daha na telo, ne primećujemo to zračenje. U stvarnosti , taj tok stavlja telo u kontakt sa svim delovima bića. Pošto dolazim da osetim jedinstvo, ja ću osetiti potrebu da dišem svesnije.

 

https://www.youtube.com/watch?v=gh1Nw8iWoGk

"I  learn  to  distinguish  two  currents  of  vibration.  One  comes  from thoughts and emotions, and holds me on a lower level. The other is a more subtle  current  which  can  awaken  and  animate  other  zones  of  thinking  and feeling.  I  cannot  come  to  a  new  understanding  so  long  as  I  have  not experienced over a long  time the difference between these two currents and their  influence  on  my  being.  Their  action  on  me  depends  on  the  passive acquiescence  I  give  to  the  first  current,  or,  on  the  contrary,  the  conscious vigilance I bring  to the second. Through the breathing, by opening voluntarily to a mysterious life-giving  force, I can become conscious of this finer current, which opens me to possibilities latent in myself."

"I participate in life through breathing. I feel I am in my breathing. It is the  way  I  exist.  But  I  do  not  trust  it.  I  do  not  let  myself  breathe  naturally.  I inhale  but  I  never  exhale  fully.  I  want  to  intervene,  unable  to  accept  this movement of life as it is."

"I  need  to  observe  whether  I  breathe  from  the  chest  or  from  lower down, from the diaphragm, and see what is not right with my breathing. I do not let the  breathing take place freely: either I resist or I force it to be more complete.  In  both  cases  it  is  an  intervention.  And  even  if  I  know  what  is needed  and  try,  I  never  succeed  completely  in  letting  it  be.  Even  when  I believe  I  am  simply  watching  the  breathing,  I  intervene.  It  is  my  way  of watching  that  is  not  right.  I  cannot  prevent  my  “I”  from  believing  that  it  is more intelligent than the life force contained in my breathing."

"I do not know what I am when I breathe. I do not see that the act of breathing is always modified by images, ideas and emotions that come from the  ego. I must learn to let my respiration take place so that its rhythm is not modified.  I  have  to  come  to  a  state  in  which  my  habitual  “I”  does  not
intervene. I  will never succeed in this without feeling the center of gravity in my abdomen. It is a real event to let the breathing take place by itself, on its own.  I  participate  in  something  larger.  I  am  part  of  this  experience,  which transforms me."

"The  perceptible  breath  is  not  the  true  breath,  that  is,  the  current which animates inhalation and exhalation. We are aware of the air but not the current,  which  is  imperceptible.  It  is  a  kind  of  magnetism  that  produces  the action and touches the essential parts of our being. Inhaling and exhaling do not  proceed  in  a  straight  line.  It  is  like  a  circle,  a wheel  with  radiations  that
touch all the parts of the body. We do not see the action of the breath on the body, the radiation. In reality, this current puts the body in contact with all the levels  of  being.  As  I  come  to  feel  unity,  I  will  experience  a  need  to  breathe more consciously."

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

Čovek broj 4

Naš suštinski centar

Da bih  probudila u sebi , ono što ja jesam, to bi značilo pronaći centar gravitacije ( težnje ) i izvor mojih energija, koren mog bića. Ja stalno zaboravljam moje poreklo. Zbog toga su svi moji koncepti o tome šta ja jesam iskrivljeni. Prvo što je neophodno je, da vidim da stalno gubim kontakt sa tim izvorom. Sve dok je moja suštinska potreba sve drugo osim da znam i volim taj izvor od bilo čega drugog,  to je moj ego koji upravlja mojim životom i mojom snagom. On to čini na način da  ga čak ni ne primećujem, gde su svi moji pokušaji - šta god  oni bili - uslovljeni njegovim apetitima, čak i onim što ja nazivam moj "rad". 

  

Prema Gurdjijevu pravi rad na sebi počinje  stvaranjem trajnog centra gravitacije. To je ono što razlikuje nivo bića onoga koga on naziva čovekom broj 4.  To je onaj koji se budi i koji se pita, "Ko sam ja?" On vidi da ne zna da postoji, ni kako. Vidi da živi u snu i oseća potrebu da zna svoju realnost. Počinje da razdvaja stvari u sebi , stvarno od nestvarnog i svesno od nesvesnog automatskog.  Za razliku od čoveka broj 1, 2 ili 3 , on vidi sa nesumnjivom jasnoćom i poznaje svoje stanje. Sile u njemu počinju da zauzimaju pravac u smeru centra gravitacije pažnje. Poznavati sebe je postalo najvažniji cilj, centar gravitacije njegovog mišljenja i interesa. On želi da vidi sebe onakvim kakav jeste. Njegov centar gravitacije je pitanje, pitanje koje mu ne dozvoljava da spava. Te, da bi sebe upoznao, on vodi borbu kako bi uspostavio svoju pažnju do tačke gde može da je podeli  izmedju Prisutnosti  koju pokušava da održi i ispoljavanja u kome se izgubio. To zahteva budnost koja može da bude podržana samo ukoliko  svi centri rade jednakim intenzitetom. Mora da oseti, misli i oseća u isto vreme, tako da nijedan od centara nema dominaciju nad drugim . Ukoliko je ta ravnoteža prekinuta, napor koji čini ka svesnosti se zaustavlja. Čovek broj 4 je onaj ko se bori da uspostavi vezu izmedju svoje suštine i svojih funkcija.

Naš cilj je da budemo centrirani. Centrirani podjednako kako u smislu usmerenja naše  energije tako i u smislu pronalaženja centra našeg bića koji je  suštinski centar naše moći. Najpre sakupljamo energiju a zatim razumemo zašto je taj centar preko potreban. Odatle  mogu da održim pravi odnos sa svim delovima sebe i mogu da pratim njihova kretanja a da ne budem izgubljena u njima. 

Kada sam centrirana tada je moguće doživeti susret sa izvorom mog života koji  se neprekidno obnavlja. Ja ne moram da učinim taj kontakt. Moram da dozvolim da mi to bude otkriveno, sa stavom da nikada nisam sigurna u sebe i da  to neprestano stvara  prostor za unutrašnje biće. Ja pravim prostor  doživljavajući osećanje praznine, osećanje zauzimanja drugog prostora.

Da bi bio "nepodeljen", pojedinac mora biti prisutan na samom izvoru, u centru gde sila još nije preuzela vodjstvo, gde nema formu, oblik. Ako bih mogla da dodjem do ove tačke gde mi je pažnja probudjena a pre pripremanja i organizovanja moje energije, novo razumevanje i nova sposobnost bi se možda pojavila.

Sada ja to ne mogu. Moja uobičajena,  pasivna pažnja opaža moju energiju  samo kada je rastavljena  u sitne delove, kada je angažovana u nekoj reakciji ili nečem drugom. Energija je daleko od svog izvora, i nema svrhe naprezati se da je nebi izgubili. Uprkos svemu, mogu da razumem tu situaciju i prihvatim je kao moju  trenutnu realnost.

Reality of Being by Jeanne de Salzmann

"To awake to myself, to what I am, would mean to find the center of
gravity  and  source of my energies,  the  root of my  being.  I  always  forget  my
origin. And  because of this, all my notions of what I am are distorted. The first
necessity is to see that I am always losing contact with this source. So long as
my  essential  need  is  other  than  to  know  and  to  love  this  source  more  than
anything else, it is my ego that is directing my life and my force. It does this
without  my even noticing, and all my endeavors, whatever they may be, are
conditioned by its appetites, even what I call my “work.”"

"Right work on oneself, according to Gurdjieff, begins with the creation
of a permanent center of gravity. This distinguishes the stage of being that he
called  man  number  four.  This  is  someone  who  awakes  to  himself  and  asks,
“Who am I?” He sees that he does not know he exists, nor how he exists. He
sees he is living in a dream and feels a need to know his own reality. He begins
to separate things in himself, the real from the imaginary, the conscious  from
the automatic. Unlike man number one, two or three, he sees with a certain
clarity, he knows his situation. The forces in him begin to take a direction,  the
direction of a center of gravity of attention. To know himself has become the
most  important  aim,  the  center  of  gravity  of  his  thought  and  interest.  He
wishes to see himself as he is. His center  of gravity is a question, a question
that does not let him sleep. And in order to know himself, he struggles to bring
his attention to the point where he can divide it between a Presence that he
tries to sustain and a manifestation in which he is lost. This requires a vigilance
that can be maintained only if all the centers work with the same intensity. He
must  sense,  think  and  feel  at  the  same  time,  with  no  one  center  having
dominance.  If  the  balance  is  broken,  the  effort  toward  consciousness  stops.
Man number four is one who struggles to be able to establish a link  between
his essence and his functions."

"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"Our aim is to be centered, centered both in the sense of concentrating
our  energies  and  in  the  sense  of  finding  the  center  of  our  being,  the  vital
center  of our  force. We  first  concentrate  the  energy,  and  then  see why  this
center is necessary. From here I can maintain a right relation with all the parts
of  myself and follow their movements without being lost in them. When I am"
"centered,  it  is  possible  to  have  a  contact  with  the  source  of  my  life  that  is
constantly renewed. I do not have to  make this contact. I have to allow it to
be revealed to me, with an attitude that is never sure of itself and that always
makes  room  for  the  inner  being.  I  make  room  in  experiencing  a  sense  of
emptiness, of occupying another space."

"In order to be “individual,” one must be present at the source itself, at
the center where the force has not yet taken a direction, where it has no form.
If  I  could  come  to  this  point  where  my  attention  is  awake  before  the
mobilization  of  my  energy,  a  new  understanding  and  a  new  power  would
perhaps appear."

"Today  I  cannot.  My  ordinary,  passive  attention  only  perceives  my
energy  when  it  is  disintegrated,  engaged  in  some  reaction  or  other.  The
energy  is  far  from  its  source,  and  there  is  no  use  struggling  not  to  lose  it.
Nevertheless,  I  can  understand  this  situation  and  accept  it  as  my  present
reality."
 

Transformacija

Niwemang

Ovaj Sufi film  je pun simbolike i parabola. Osim što kulturom, krajolikom, ljudima, instrumentima i muzikom podseća na prve dve Gurdjijevljeve knjige "Belzebubovi razgovori sa unukom" i "Susreti sa izuzetnim ljudima" u njemu možemo videti elemente Gurdjijevljevog učenja o zakonu sedam i zakonu tri. Na prvi pogled kao što je to slučaj sa  dve gore pomenute knjige, ova priča o legendarnom Kurdskom muzičaru koji DO-nosi odluku da se upusti u tešku avanturu preko planina do Iraka kako bi izveo naizgled običan performans pred oko 500.000 ljudi, nam u stvari daje jasnu  poruku da bez obzira na sve poteškoće koje se dešavaju u njihovim životima , postoji nešto više što ih ujedinjuje, nešto što im donosi slobodu i čemu treba da se okrenu. Ljubavi.

https://www.facebook.com/Gurdjijev

Režiser za običnog gledaoca u filmu naglašava tri  stvari o: Kurdskoj kulturi i posebno njihovoj muzici, granicama koje okrutno i veštački razdvajaju ljude zajedničke kulture, tako i varvarskom i nepravednom načinu pod kojim su potlačene žene u zakonima krutog verovanja u Islam za razliku od Sufista gde su one bile podjednako ravnopravne sa jačim polom. Medjutim iza čitave priče u filmu  se krije nešto više od toga. Isto ono što se krije i u  poglavljima knjiga gde master Gurdjijev na primer govori o zarobljenosti ljudske duše identifikujući se stalno sa mislima, kroz parabolu o vrapcima koje je hvatao konjskom dlakom vezanom za  kavez tj. zamku i prodavao ih onako obojene u kanarince  "Sartima - znamenitim gradjanima" tadašnjeg Novog Samarkanda.

Nakon DO-nešene odluke da se postigne cilj, nastupa niz poteškoća sa kojima se suočava glavni glumac koji svojim jasnim stavom simbolizuje čoveka sa čvrstim ja koga ne mogu sprečiti spoljna i unutrašnja ispoljavanja ili uticaji. On sigurnim korakom grabi napred nastavljajući iz jedne oktave u drugu, treću sve do samog cilja, do smrti. Na samom kraju filma kada i njegov konj posustaje ( a znamo šta konj simbolizuje u učenju četvrtog puta ) i kada se čini da će glavni glumac da podlegne identifikaciji, on ipak nastavlja dalje uz pomoć misteriozne žene koja nije sa ovog sveta. Žena sa andjeoskim glasom koja se zove Niwemang ( polumesec ) predstavlja andjela, tajanstvenu Sufi suštinu ili neku višu silu koja kao neki veći akumulator daje novi život, podstrek i snagu  muzičarima da nastave dalje i dostignu cilj.

U filmu se često spominju brojevi kao što je sedam - meseci vežbanja, 1334 žena što predstavlja broj razrušenih i popaljenih kurdskih sela, broj 14 za koji se ne zna da li je to srećan ili nesrećan broj, a simbolizuje 14 dana lunarnog meseca što predstavlja zlatnu sredinu ili vertikalu. Isto kao i kod klatna, niti suviše desno, niti levo. Ne živeti u ekstremima i identifikaciji.

Interesantno je da u filmu  Polu Mesec, glumi devojka ( Nivemang ) koja je glumila u isto ovako poznatom Sufi filmu koji se zove Bab'Aziz ( Princ koji je razmatrao svoju dušu ) u kome ćete prvom sledećom prilikom jasno shvatiti da se govori o onoj "Praznini" kojoj teže Sufisti a koja je najviši stepen i u  Gurdjijevljevom učenju do Boga. Praznina  do koje se dolazi  kroz meditaciju ili kako se to najčešće zove sitting. O tome možemo najviše naučiti od Jeane de Salzmann  kroz njenu knjigu http://www.realityofbeing.org/

Na kraju se treba  podsetiti teksta iz knjige " U potrazi za čudesnim" gde Uspenski citira Gurdjijeva - da se unutrašnje jedinstvo postiže putem trenja, borbom izmedju Da i Ne u nama. Ako živimo bez unutrašnje borbe, ako se u nama sve dešava bez suprotstavljanja, ako idemo gde god smo zacrtali ili kako nam dune, ostaćemo onakvi kakvi jesmo . Ali ukoliko se u nama začne borba, naročito ukoliko u toj borbi posto­ji određeni pravac, tada se, u nama postepeno oblikuju stalne pretnje, i počinje   'kristalizacija'. Na ovaj način možemo sakupiti ogromnu unutrašnju energiju; možemo podneti mučenja; možemo postići ono što želimo. To znači da u nama postoji nešto čvrsto, nešto postojano. Tada možemo postati besmrtni. Ali,  sada smo daleko od toga. Moramo prvo nešto učiniti.

Ako se ništa ne žrtvuje ništa se i ne dobija. Potrebno je žrtvovati nešto dragoceno, sada, žrtvovati za dugo i žrtvovati mnogo. ALI IPAK NE ZAUVEK. To moramo shvatiti jer tu često postoji nerazumevanje. Kada je kristalizacija postignuta, odricanje, lišavanje i žrtvovanje nisu više potrebni. Tada možemo imati sve što želimo. Za nas tada više ne postoje nikakvi zakoni, mi ćemo biti zakon sami sebi.

Možda je ovo i prilika da  na parčetu papira zabeležimo naše slabosti sa kojima treba da se suočimo i koje treba da nadvladamo. Zapišimo ih deset i izaberimo onu najlakšu. Neka nam  taj cilj, ta odluka  postane Bog. Svakoga dana kada ustanemo treba da je se setimo, ponovimo više puta tokom dana i ne dozvolimo da ona upravlja nama. Nakon što se žrtvujemo i nadvaladamo našu najslabiju slabost, predjimo na sledeću.

Uz Božiju pomoć, jer bez nje se ne može.

Sećanje na Boga

 

Nakon Gurdjijevljeve smrti 1949. godine dok je Pariska grupa počela da formira svoju filijalu večito nemirni John Bennet je, kako se kaže "osmotrio  horizont" , došao do odredjenog zaključka. Bez odlaženja suviše daleko,  shvatio je da je njegov učitelj u svojoj knjizi  "Susreti sa izuzetnim ljudima" napisao "Bahauddin Naqshband" na alfabetu drugog jezika pod nazivom "Bogga Edin", Bokhoran derviš.  Ushićen ovim tragom  zaputio se da traži vodju Naqshband Sufi reda, gde je konačno i upoznao velikog šeika Abd Allah ad-Daghestani-ja. Od tada, taj susret je otvorio protok ljudi izmedju ove dve tradicije. Zbog ovog kao i drugih razloga, mnogi Gurdjijevljevi sledbenici od tada gledaju sa čežnjom na Naqshband Sufi red. Benet je pratio učenja nekoliko Khwajagan majstora, koji su takodje bili vodeći ljudi tog reda. Jedan od njih veliki šeik, Khwaja Abdul Khaliq al-Gujdawani, koji je bio jedanaesta karika u lancu Naqshbandi nasledja, koristio je osam metoda da što slikovitije opiše način na koji može da se stekne svesnost. Mawlana Shaykh Hisham Kabbani je uključio ova i dao znatno potpunija objašnjenja u svojoj knjizi - "The Naqshbandi Sufi Way - History and Guidebook of the Saints of the Golden Chain" Nakšabandi Sufi metod – Istorija i vodič Svetitelja zlatnog lanca.

U ovom trenutku pre nego što kod publike odredjeni izrazi i molitve izazovu možda neki "strani" osećaj jer su odgajani u tradiciji druge veroispovesti,  treba reći sledeće:

Sufisti su mistici i Sufizam nije ni religija niti filozofija. Sufizam je jednostavno način življenja. Ovaj mistični Naqshbandi  sufi red datira od pre više hiljada godina, kada nisu ni postojale religije kao što su Bramanizam, Islam, Budizam, Hrišćanstvo i druge.  Naqshabandi učenje je drevna mudrost koja je izvan i iznad svih varijacija koje su poznate u svim svetskim religijama. Ona je njen koren. Ona je mesto koje sve ujedinjuje. Sufi mistici u svim religijama prepoznaju  Ono što je zajedničko i često citiraju  mudrosti koje su deo zajedničkog učenja, o kojoj su pričali i Mojsije i Isus i Buda i Mohamed i drugi.  Sufije uključuju sve, zato što oni VOLE, njihov RAD je LJUBAV.  Druge religije to zovu Bog,  ali oni smatraju da čak i značenje same reči Bog ograničava to što on JESTE, LJUBAV.

.

Poreklo Sufista je toliko drevno, drevno kao i čitavo čovečanstvo.  Sa kolena na koleno prenosilo se da je njihovo učenje starije čak i od Vedske tradicije iako najstariji podaci govore da je u to vreme nastao mistični red koji se u to vreme zvao Kamal Pash ili oni koji nose "kabanice od vune". Pripadnici tog reda su lutali od zemlje do zemlje u potrazi za istinom, bez obzira ko je govorio o njoj. Voleli su da je slušaju toliko,  da su odlazili kod svih proroka, sve do Isusa Hrista i Mohameda.  Ali malo je poznato da se Avatari manifestuju na svakih 600 do 1300 godina, te da u današnje vreme,  u nekim od tih krugova se govori o poslednjem Avataru našeg doba Meher Babi. Da li je to istina ili ne, ne možemo u ovom trenutku da znamo, ali možemo da naslutimo čitajući knjigu "Savršeni učitelji".

Sufi mistici žive na svim kontinentima i poznato je da ne idu u crkve, džamije, sinagoge jer  znaju da je Bog svuda Prisutan, On je za njih sve što postoji i diše. Bave se uobičajenim poslovima. Uglavnom žive skromno i imaju porodice. Običan svet ih ne može prepoznati ukoliko oni to ne žele iz odredjenog razloga. Postoji verovanje da je jedan  od njih  bio i Gurdjijev.

8 Metoda velikog šeika i Naqshabandi
mistika koje se preporučuju za duhovni razvoj i u kojima možemo pronaći sličnosti sa raznim učenjima:

1. “Svesno Disanje”

 

Svaki udah koji je uzet bez prisustva ( osećanja Boga ) je mrtav, dok suprotno, svaki udah uzet sa osećanjem zahvalnosti Bogu         ( Komentar: slično kao i u Hrišćanstvu  sa osećanjem – Slava, Hvala Tebi Gospode ) i svojim prisustvom je živ i povezan sa Njegovom prisutnošću. Iako je ovo neka vrsta molitve sa nijansom, njena primenjivost i važnost  u odredjenim  učenjima je potpuno jasna.

2.”Posmatraj svoje korake”

 

Spuštanje pogleda ka stopalima će eliminisati mnoge zbunjujuće i uznemirujuće slike tokom čitavog dana, ujedno to je i znak poniznosti. Iz Gurdjijevljevog aspekta rada, ova metoda pomaže da se spreče mnoge razorne identifikacije koje nas grabe u svakom trenutku stvarajući stalno rastuće posledice asocijacija i sanjarenja. Na prvi pogled ova vežba zvuči jednostavno. Nepropustite  da je radite  uz vašu svakodnevnu vežbu sećanje sebe.

3. “Povratak kući”

 

Putovanje iz sveta kreacije do sveta Tvorca ili Boga je napravljeno u dve faze: Prva faza, je spoljašnje putovanje, u kojoj treba pronaći istinskog učitelja. Druga faza,  je unutrašnje putovanje, pročišćenje srca dok uživate u radu na vežbama koje dobijate. Izraženo u terminima rada, pronadjite svog učitelja i počnite svoj zadatak razvijanja nivoa bića i čišćenja svoje mašine.

4. “Stanje izolovanosti u masi”

 

Postoje dve vrste izolovanosti: spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja izolovanost ili samoća zahteva odredjeni vremenski period, kako bi se sprovele specifične vežbe. Unutrašnja samoća znači da spolja budeš zajedno sa ljudima, ali iznutra sa Bogom. Naqshbandi metod uključuje oba načina, ali obično stavljaju naglasak na drugi. Gurdjijevljevi sledbenici naširoko citiraju sledeću Sufi izreku:  "Budi u svetu, ali ne budi deo njega"

5. “Nemogućnost da se živi bez  stalnog sećanja” 

 

Ova vežba je poprilično slična nekim vežbama opažanja putem osećanja, koja je radjena u Gurdjijevim vežbama  "Ja Jesam".  
Postoji izraz, “la ilaha ill-Allah,” (Nema Boga, osim Alaha, se ponavlja bezbroj puta). Sa svakim delom tog izraza, meditant „izgovara“ svaku reč iz različitih delova tela u odredjenom rasporedu.  ( Komentar:  Tragač na IV putu u zavisnosti od svoje veroispovesti takodje može da se upozna sa praksama svoje religije. Na primer, sa praksama ezoteričnog Hrišćanstva  Svete Gore – Athosa, koje su skoro identične sa navedenim ovde.  Primer: Umno srdačna molitva ili Isusova molitva: "Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me" ( Oh, Lord Have Mercy on Me ) ili na primer osećanje prisustva Boga i zahvalnost kroz osećanje ("Slava Tebi Gospode").

6. “Neprekidno ponavljanje” 

 

To je praksa spominjanja Boga  koja se zove dhikr ( Zikr ). Cilj je postizanje  sjedinjenja sa Njim - Prizivanje Boga da bi postepeno integrisali  kap po kap svesnosti  o jedinstvu sa Voljenim,  koje je ključni faktor misticizma uopšte – za Gurdjijevljevog sledbenika, upozorenog  na  fatalno rascepano stanje njegovog bića, potraga za jedinstvom sa Onim od gore, poprima poseban značaj. 
(Komentar: Stalno pominjanje i prizivanje Boga naravno postoji i u Hrišćanstvu. Naglasio bih opet značaj molitvi, pojanja, i naravno najsvetije Liturgije, Mise ( tajna Svetog Pričešća ) koja ima značaj udruženog prizivanja i sjedinjenja sa Voljenim kao u jednoj od dve vrste Sufi zikr-a to je onaj koji se izvodi u tišini.)

Zikr u tišini  ( dhikr ) je ponavljanje jedne svete reči ili fraze ali najčešće jednog od svetih imena ili atributa Boga. ( U islamu postoji 99 svetih imena za Boga. Možete pogledati sledeći link:

http://ikc-berlin.de/bosnisch/html/lailahe-illellah/Allahova-lijepa-imena.htm i pokušati da izgovorite svih 99 imena posmatrajući osećanja koja će u vama to da izazove.) 

Prema ezoteričnoj tradiciji reč Allah se sastoji od reči Al i Lah. Jedno od tumačenja za to je "Ništa", tako da se reč Allah može razumeti kao "ništa" ( the nothing ). Dakle, ime Allah sadrži suštinu  sufi učenja: da se postane ništa, da se bude poništen u Bogu, tako da sve ono što preostaje bude njegova Beskonačna Praznina. 

Jedna od misterija  na Sufi  putu o kojoj se govori je, da nas ta Praznina,  nesebično voli. Ona nas toliko voli sa osećanjem intimnosti, nežnošću i razumevanjem, da naš um ( a koji je prepreka na duhovnom putu )  ne može To da shvati. To što nas voli dolazi iz unutrašnjosti našeg srca, iz jezgra našeg sopstvenog bića. Ona od nas nije odvojena. 

Sufije sebe zovu ljubavnici i to Nepostojanje tj. Božansko prisustvo za njih je Najveći Voljeni u čijem se zagrljaju potpuno gube i nestaju.

U smirenom Zikru, tihim izgovaranjem i ponavljanjem Njegovog imena AL kroz udah i Lah kroz izdah ( Može i reč Bog kroz udah i izdah ili kao što rade monasi na Atosu - Bog moj - udah, Gospod moj - izdah ) oni  pamte Voljenog.  Sa svakim ciklusom disanja vraćaju se suštini unutar srca i žive uspomenu i sećanje na ljubav koja ih spaja sa Njim. Praktikujući Zikr što češće , oni uvode tu tajnu u njihov svakodnevni život. 

Mora se skrenuti pažnja da su  tehnike bazirane na osećanjima i da ih ne treba raditi samostalno bez vodjstva  učitelja.

Evo šta kažu neki od Sufi učitelja: "Ponavljanjem Njegovog imena kroz svakodnevne uobičajene aktivnosti ( opet isto kao i u Hrišćanstvu izgovarnjem Isusove umno srdačne molitve ) kao što su hodanje, vožnja, kuvanje, čišćenje, rad u polju ili u fabrici, mi ubrizgavamo Njegovo ime u sve što radimo. Kuvanjem sa zikrom mi u hranu impregniramo sećanje na njega. Čišćenjem neke prostorije mi čistimo sa njegovim imenom.  Ležeći budni pred spavanje ili tokom dana mi ponavljamo ime našeg Voljenog."
link

Drugi, bučni dikhr koji je ekstreman, izvodi se u polu hipnotičkom zanosu. Pogledajte.
https://www.youtube.com/watch?v=ZqZClRbKNUM:

Oba pristupa imaju isti cilj, da se na ljubavnika spusti Božija milost, da se svaka ćelija njegovog tela ispuni Božanskim prisustvom, ali treba znati da taj trenutak koji se iščekuje i za kim se žudi ( treba skrenuti pažnju na to da je iščekivanje prepreka na tom putu. Naglasak se stavlja na žudnju za sjedinjenje sa Njim i prepuštanjem Njegovoj Volji ) ne zavisi toliko od njegovog htenja, već je to mogao bih reći na osnovu ličnog iskustva,  više čin neke druge Volje, Volje odozgo.  Naravno šansu za doživljaj direktnog   iskustva sa Istinom, Bogom, koje su uvek propraćene osećanjem  ljubavi, jedinstva svega što postoji, imaju oni koji se sećaju sebe,  koji su razvili sposobnost  transformacije negativnih emocija i koji su prikupili finije supstance. Više o tome možete pročitati u knjizi "U potrazi za čudesnim" od Uspenskog u devetom poglavlju gde se govori o pretvaranju supstanci u finije, gde je ljudski organizam predstavljen kao trospratna fabrika. ( Do 768, Do 192, Do 48.itd )

U Kosmosu postoji jedan ritam, jedan sklad,  i ukoliko neko teži spoznaji  doći će i trenutak nakon niza  napora,  kada će osetiti harmoniju  sa svim što ga okružuje. Doživeće jedinstvo svega pod upravom Voljenog, koje je propraćeno istovremeno osećanjem i tuge i radosti ( to se najčešće dogadja tokom izvodjenja "Svetih pokreta" kod Gurdjijeva ). Tuge zbog odvojenosti od onog čemu čitavog života teži, od onog što je njegov praizvor, kao i radosti zbog osećanja da ga je Ta sila, Bog, Voljeni  prigrlila kao otac ili majka u naručje i da je to trenutak za koji zna da je njegov povratak kući, tamo gde pripada, istovremeno znajući da nikada nije ni otišao Odatle,  jer je To svo vreme bilo prisutno sa njim i oko njega. 

To je čaroban trenutak koji se čeka i za kojim duša vapi hiljadama godina ne bi li  ispunila svoju svrhu, igru,  da u stvari To spozna Samog Sebe kroz vas, njegovo ispoljenje. Osećanje ljubavi koje tada ispunjava čitavo biće onih koji to osećaju ne može da se opiše ili prenese običnim jezikom, ali ono što prati takvo iskustvo jedinstva, ljubavi, spoznaje, jesu skoro uvek  suze koje se bez ikakve kontrole slivaju niz njihove obraze, da li  zbog tuge što su toliko dugo bili odvojeni od Njega, krivice što su napustili Sebe (To) svojom voljom, hirom, živeći u disharmoniji, živeći i dišući kroz čitav život sa  sebičnim, egoističnim osećanjem "Ja"( uobičajeno je i da se pojavi osećaj sramote, jer identifikacija jeste greh ) , umesto "On", jer samo "On" i postoji,   ili zbog radosti što JESU  imali bliski susret sa Onim što Je oduvek Bilo, što Jeste i što će zauvek Biti. U tom trenutku one su simbol Istine i odraz Njegove tuge zbog njihovog  umišljenog ropstva i patnje koje proživljavaju. Zajedno sa tim osećanjem postoji još jedno skoro fizičko,  a koje ih tera da postanu što manji kao i zrnce prašine  i da ničice padnu na zemlju pred, figurativno rečeno, Njegova stopala.

7.“Stražarenje” 

 

Ovo je praksa čuvanja srca od loših žudnji. Takva pažnja, održavana kontinuirano, čak i 15 minuta, smatra se velikim uspehom. Oni Gurdjijevljevi učenici koji su se borili sa izvodjenjem  vežbe neizražavanja negativnih emocija postizali su veći uspeh ukoliko su te poteškoće savladavali na njihovom samom izvoru.

8.“Stalno Sećanje - Stalno Razmišljanje”

 

Ovaj izraz odgovara  stvarnom postizanju uzdizanja srca do stanja  Božanske prisutnosti. Ono označava trenutak oslobodjenja od egoističnih, zlih i nestvarnih misli. Ovim neprekidnim činom su  potpuno obuhvaćeni stvarnost, jedinstvo i istina. Ovo se manifestuje  na nivoima koji se pripisuju višim nivoima ljudi ( čovek 5, 6, 7 ) koji su opisani u učenju Gurdjijeva.

Ove tehnike iz dvanaestog veka učitelja Naqshbandi sufi reda naglašavaju ekstremnu važnost u potrazi za sticanjem svesnosti. Dok učenik Gurdjijeva može da smatra važnim izbor i širinu ovih načela, može postojati i izvesno naknadno osećanje  zbrke ili zabune prekomernih religijskih kalupa ovih metoda. U najmanju ruku to je osnovno pitanje ( ključna tačka ) u ovim poredjenjima. Put sufija ka svesnosti uvek donosi osećanje jedinstva sa Bogom. Medjutim, nakon pažljivog ispitivanja i kroz kritičan ugao vidjenja, predstavljanje ovog elementa ne može biti toliko strano iz Gurdjijevljeve perspektive kao što to izgleda na prvi pogled.

Za trenutak treba razmisliti o dijagramu svesti od Rodni Kolinsa koji se nalazi u njegovoj knjizi Teorija Božanskih uticaja. Na zahtev njegovog učitelja, on kao miljenik Uspenskog je preuzeo na sebe zadatak da poveže ideje rada sa različitim granama moderne nauke. Rezultati su bili impresivni, i niko do sada nije pokušao da napravi fino poredjenje kao što je to on uradio. 

U tri jednostavna dijagrama koje vidite dole na priloženoj slici, Kolin je formirao elemente pamćenja sebe i istražio vezu izmedju njih. Njegov dijagram je prikazan u tri faze.

Prvi. Neko posmatra drvo u stanju fascinacije ( očaranosti ). Strelica pokazuje jedan pravac, zato što energija pažnje ( posmatranja ) teče samo u jednom pravcu - spolja.  Posmatrač se svodi na jednu tačku - on je zaboravio sebe. To je uobičajeno stanje naše svesti, pogubno i karakteristično bezumno stanje zadubljenosti koje nam isisava energiju ka stvarima koje nas okružuju. 

Drugi dijagram, slikovito prikazuje podeljenost  pažnje. Ovde posmatrač  vidi zajedno i drvo i sebe  kako gleda u drvo. On je podelio svoju pažnju i usmerio  deo svoje svesti i nazad na sebe. Ali to znači da u drugom dijagramu i dalje postoji identifikacija, tj.posmatrač i posmatrano.  Ovo bi nazvali  podeljena pažnja, a može da se zove i prisutnost koja donosi vidjenje ali nikako ne može biti svesnost. U Gurdjijevom učenju to se zove sećanje ili pamćenje sebe.

Treća sila nije pamćenje sebe, jer pojavljivanje svesnosti ili treće sile je prava retkost. Ona je fenomen, čudo.  Po definiciji, u Gurdjijevom učenju taj fenomen mora da manifestuje zakon trojstva ( zakon tri ), u igru mora da uvede treću silu.

Treći dijagram prikazuje tu treću objedinjujuću silu i njenu poziciju u kruženju.  Treća sila je Svesnost, Jedinstvo sa svim što postoji, Bog.  Posmatrač ovde deli svoju pažnju, ali istovremeno njegova svest je otvorena ka višoj sili ( ne iščekuje ništa, ničemu ne teži. Potpuno je otvoren na sve i oseća da je sve na svom mestu i da ništa ne treba da se izmeni ), koja obuhvata i omogućuje potpuni čin vidjenja. U trećoj sili posmatrač i posmatrano  dolaze do trenutka, tačke,  kada se poništava razlika izmedju njih, gde se poništava razlika izmedju subjekta i objekta posmatranja, i tada i posmatrač i posmatrano postaju jedno. Taj trenutak  je jedinstven i bezvremen, te nakon njega posmatrač kasnije može samo da priča o tome, ali takvo stanje svesti i znanja ne može i da zadrži.  Osobe koje  dožive to iskustvo prave uobičajenu grešku tako što se umom vezuju za  doživljeni trenutak iz prošlosti pokušavajući da ga ponovo  ožive razmišljajući o njemu , pretvarajući doživljeno u  identifikaciju, maštu, uspavanost, ponos ili hvalisanje, pa čak i napuštanje rada na sebi zbog umišljanja da je to što su doživele  deo trajnog prosvetljenja.

Kao što je rekao Gurdjijev  trenutak kada se susretnu te tri sile, je početak Ljubavi i praktičaričari na IV putu  bez da se pitaju ili ne, ukoliko pošteno ulažu napor da se sećaju sebe neminovno ulaze  u zagrljaj sa, onim od čega su možda bežali glavom bez obzira,  Religijom – učenjem o jedinstvu sa Bogom.


https://www.facebook.com/chimera.griffin
https://www.facebook.com/Gurdjijev