Prvi moj susret sa ovom temom, a pre bi se to moglo nazvati fenomenom, bio je tokom čitanja knjige Monah Kalist. Biografska knjiga monaha koji je bio učenik daleko poznatog Vladike Nikolaja Velimiroviča jednog od najvećih besednika i svetskih umova tog vremena. Više o njemu možete pogledati u filmu.
U knjizi monah Kalist piše o Vladiki da je bio prozorljiv ( vidovit ) i da je znao šta se dogadja u svetu van njegova 4 zida a da nije izlazio vani. U jednom trenutku za Vladiku kaže:
"Iako je on svoju prozorljivost krio, uverio sam se u nju po mnogim događajima koje sam svojim očima gledao. Razmišljao sam o toj njegovoj osobini i pitao se: Kako može da zna šta se događa napolju, a ja ne mogu? Kako on zna šta ja mislim, a ja ne znam šta on misli?"
To je bio trenutak kada se odlučio da učini nešto i otkrije te njegove sposobnosti.
"Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas."
"Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi!"
"Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabio sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi."
"Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe."
"Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor. Kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da
se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu."
"Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi."
"Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je on."
"Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč."
"Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu:
"Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš."
Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi:
"Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!"
Upravo u tom trenutku započinje nešto što mi je dalo okidač da se upustim u tu avanturu gladovanja, ali ne običnog. To je bilo potpuno gladovanje u kome nije bilo ni hrane ni vode prvih 7 dana, sledećih 7 dana samo mala količina vode i poslednjih sedam dana razblaženi cedjeni sokovi od prirodnog voća u procentu od 25-40% na dve do tri čaše vode tokom dana. U meni se javila odluka da ako to mogu oni, mogu i ja.
Uglavnom, Vladika Nikolaj je uveo Kalist-a u podvig gde su započeli gladovanje. Kalist je izdržao nekih 10-tak dana, nije ni jeo ni pio, dok je Vladika bez problema gladovao punih 16, iako mu je namera bila 30 dana. Nešto drugo ih je sprečilo što dalje možete pročitati u knjizi, manje više u ovom trenutku je to nebitno.
Kakav je to osećaj i šta se dešavalo u mojoj svesti istovetno je opisano u knjizi, osim što moram da napomenem da su mi pluća sedmi dan krckala i pucketala kao one prašnjave bombonice koje deca stavljaju na vrh jezika te puckaju i tope se u ustima. Bilo je vrlo šokantno ali sa uvidom da mogu živeti bez vode i da se to moglo produžiti iako zvanična medicina govori suprotno. Naglašavam da je tokom gladovanja radjena i molitva srca.
Već nakon 14 dana glad više uopšte nije postojala, čak šta više osećanje prijatnosti i lakoće u telu je bilo sve veće. Ogromna energija se troši na hranu i njeno preradjivanje u telu, tako da sam uzdržavanjem od nje, na raspolaganju imao višak koji je bio korišćen za sećanje sebe. Na početku sa gubitkom fizičke snage izgubila se i snaga koja pokreće um na prosudjivanje i stalno komentarisanje svega što vidim. Potpuno je izostala bilo kakva kritika, etiketiranje ili potreba da nečemu dam neki naziv, opis, ime. Ono što je postojalo u tim trenucima bi mogli nazvati potpuna prisutnost i jasno vidjenje. Otvorio se jedan novi svet, svet razumevanja bez potrebe da mu dajem neki opis. Sve je bilo na svom mestu i baš onako kako treba, bez prisustva nekog ja koje ima potrebu da bilo šta kaže. Tih dana javili su se bezbrojni uvidi, jasnije vidjenje sebe i sveta oko mene. Jedan od interesantnih uvida je bio da je svet sačinjen od glagola, a da je sve ostalo deo uma ( pridevi, imenice..itd ). Sve je bilo jedan veliki pokret, kreacija i taj ritam je pratilo osećanje jedinstva, sklada sa svim što postoji. Čitava vaseljena je bila odraz Jedinog što postoji.
Vremenom ne samo da mi se fizička snaga vratila u normalu, čak šta više ona se povećavala. Koncentracija je bila izoštrena, um je bio bistriji, ali, naravno i to je imalo svoje granice. Manje sam spavao i imao sam više energije i vremena za stvari koje sam radio. O tehnici i dobicima tokom i nakon gladovanja pogledajte ovde.
Vremenom ne samo da mi se fizička snaga vratila u normalu, čak šta više ona se povećavala. Koncentracija je bila izoštrena, um je bio bistriji, ali, naravno i to je imalo svoje granice. Manje sam spavao i imao sam više energije i vremena za stvari koje sam radio. O tehnici i dobicima tokom i nakon gladovanja pogledajte ovde.
Dakle, u poslednje vreme činjenica je da na planeti postoji više ljudi koji imaju tu sposobnost da se uzdrže od jedenja hrane i pijenja vode. Mnogi od njih su bili pod stalnim nadzorom lekara i po 300-400 dana te je zvanična nauka potvrdila da je sve to moguće ali nije mogla da da neko posebno interesantno objašnjenje.
Ne bih sada da se izjašnjavam i gubim vreme zašto je to moguće, ali juče je jedan od njih koji živi na prani bio gost u poznatoj emisiji na ovim prostorima koja se bavi "neobjašnjivim pojavama". Njegovo ime nije Hira Ratan Manek već Victor Truviano koji živi od vazduha i ljubavi, i koji naglašava značaj svesnog disanja. Iz njegovog izlaganja jasno se vidi da se hrani višim vodonicima, da sa lakoćom prelazi drugi svesni šok i da živi u Blagodati. Naravno njegov put i način da dodje do toga nije pokazatelj da i vi treba da krenete njegovim stopama i ispadnete jedan od onih idiota o kojima je Gurdjijev govorio. Za tako nešto potrebna je vežba, postovi, gladovanja i pre svega izuzetno jaka volja i višegodišnje pripreme uspostavljanja kontrole nad drugim telima i ustoličenje gospodara.
Pogledajte film i sami zaključite da li ovo što Victor priča ima dodirnih tačaka sa učenjem Gurdjijeva i izdvajanjem elemenata iz vazduha udisanjem:
Password za gledanje filma: jesam
