Jedna od njegovih lekcija o simbolima koja je prvi put data
u pisanom obliku nastala je davno u
nekom periodu između 1918 do 1924 god. Nakon toga Gurđijev iznosi svoje učenje raznim grupama koje su dolazile na predavanja i sa velikom pažnjom pratile
njegove ideje o mogućnosti za oslobođenjem „duše“ od ropstva. Kada god čujem
ove reči nekako se u mom vidnom polju pojavi kavez sa jadnom ptičicom koja u
njemu čami do poslednjeg daha, vršeći veliku nuždu od muke ceo božiji
dan , sa sve osmesima njihovih gazda i gazdarica koji im zauzvrat tobože daju
neograničenu ljubav verujući da su tu zbog njih i naravno kako bi im sve učinili što
požele. Jadna zarobljena dušica.
Ova ideja oslobađanja od ropstva koja je metaforično predstavljena
širom sveta u raznim duhovnim tradicijama prikazuje zarobljenu dušu u kavezu sopstvenog tela,
koja tobože čitav život pati za slobodom. A realno niko se nije stavio u
poziciju a da se pita šta bi se desilo kada bi bili slobodni!? Naravno da mu ta ideja ne dolazi na pamet od
nesagledive patnje koja ga je snašla i ludila u potrazi za rešenjem konsultujući svoj super sveznajući um od neograničenog "poverenja". I? Da
li neko ima odgovor na to pitanje? Šta bi dobili
slobodom?! Da li ste ikada razmišljali o
tome? Šta je zapravo sloboda? Hm...
Eh sad, kada smo kod ptičica setih se priče o jednoj isto
takoj maloj lepoj šarenoj ptičici u belom kavezu tik do prozora, koja je imala
predivne gazde. Hrane je uvek bilo na izvolte. Svi su je voleli. Dok je gledala
druge slobodne ptice kako lete oko kuće i po nebu, pomišljala je da beži u slobodu ali se dugo
nije usudjivala da pokrene neku ideju o tome. Bila je zadovoljna. Lepo je
pevala. Dobijala je platu, hranu, osmehe. I jednog trenutka se desilo čudo. Pojavio se spasitelj. Magarac! Onako blentav
zabio je njušku u staklo da vidi šta ima u kući. Kada je ugledao svoj odraz u
staklenom prozoru pomislio je da je drugi magarac i toliko se približio da je
lupio glavom i otvorio prozorska okna. Tog trenutka kako je ugledao jadnu ptičicu sažalio se, te nekako njuškom otvorio vratašca kaveza i
pustio je na slobodu koju je dugo čekala. Ćiju-ćiju sva usplahirena poletela je
visoko ka nebu, međutim doživela je šok od ledenog vazduha koji joj je naglom
promenom temperature zaledio krila te je ona smrznuta jadna i ukočena
pljusnula dole na livadu ne pomerajući se čekala po cičoj zimi da skonča ne
osetivši zračak radosti slobode. Naravno priča ide dalje te je tu odmah pored u
blizini slučajno pasla travu jedna krava koja se, polako približivši mestu gde je ptičica pala,
dobro olakšala da je toplo govno palo direktno na nju i spaslo joj život. Pouka
priče bi bila da nisu svi oni koji ti
pomažu prijatelji kao da nisu ni neprijatelji oni koji seru po tebi. Priča ide dalje. Naišla je mačka sa kojom
nikada nije imala prilike da se sretne, te joj je ponudila da je izbavi i
odnese nazad u kavez. Jadna ptica ne znajući
šta ju je opet snašlo sva radosna
dopusti mački da je stavi u usta i prenese kući.
Eto! Imamo ovu priču koju možda svako može da razume. Čovek
1, 2, 3. Isti ti ljudi kada se u njima razvije sumnja o ropstvu u kojem se
nalaze, kreću u potragu za ciljem
(slobodom ) te iz beznadežne situacije patnju o svom zatočeništvu slikovito prikazuju
idejom zarobljene duše u svom telu, kavezu. Čovek br. 1 bi shvatio da je bolje
da je ostao u kavezu. Imao bi hranu, toplinu doma. Čovek br. 2 bi se uplašio i
nikada mu ta ideja više ne bi pala na pamet, dok bi čovek br. 3 naučio da treba
biti oprezan i snalažljiv. To bi bio kao neki viši nivo alegorijskog prikaza
stanja u kom se nalaze tragači ne sluteći da postoji učenje viših nivoa. Ovako
se sve svodi na nemogućnost izlaza iz patnje dok se ne pojavi neki mudri
učitelj ili tajno znanje koje će otvoriti vratašca kaveza i spasiti ih tako ropstva.
Ah. Kakva zabluda! Ptičice čuvaj se učitelja koji vapi za učenikom.
Od kako su se ideje i učenje GiG pojavile u pisanom obliku
do dan danas nisam nikoga čuo, video ili sreo ko bi mogao da ih protumači i
pretoči u svakodnevni život jednog posmatrača sebe. Ok, ovde bih preskočio svima poznate lekcije o
važnosti samoposmatranja ili pamćenja sebe kao šokovima koji se u učenju IV
puta zovu svesna patnja ili napor i namerno stradanje, koje uglavnom i učenici i sa velikim stažom ne razumeju te i
dalje češkaju glavu kao da imaju vaške. To je bio jedan dug istraživački period koji je obuhvatao i susrete
sa pojedincima koji su što bi se reklo elita u izučavanju te, nama ne dokučive miz(st)erije.
Nijedan pokušaj da saznam praktičnu primenu tih zakona nije
urodio plodom jer niko od njih se nije usudio da jasno i glasno kaže da
kapitulira pred tim pitanjem jer na njega ne zna odgovor. Obično se u tim situacijama veliki junaci i tumači učenja
pretvore u seka perse kojima je maca pojela jezik te, kao što se to i nauči
samoposmatranjem i viđenjem te postane sve jasno iz ličnog iskustva, dobijaju razna automatizovana spasonosna objašnjenja
( kako bi se izvukli iz zamke u koju su sami upali bucajući se u grudi), da to ne može svako da razume, da kada bude
osoba spremna sve će joj se pojasniti, do onih koji čvrsto zastupaju svoje
stavove da razumeju sve i da im nije
jasno kako ne razumemo, te kada ih upitaš da daju konkretan životni primer
kojim bi opisali prelazak iz jedne faze
note u drugu, sve svede na pekarske i
poslastičarske recepte koje smo svi ne samo pročitali već i lično spremili. Znate
već i sami iz knjiga ono ti ...pa...ovaj.... uzmeš brašno, so, malo vode i
zapečeš trećom silom u rerni i dobiješ hleb. Još ako ga pitaš šta je tu
pomirujuća sila presečeš ga kao noćnog čuvara kome uleti kontrola ili kao kada
se ridžovan pojavi u autobusu a ti nemaš kartu. Svakako da je dobro trošiti
vreme na hleb kao što nije baš dobro možda "traćiti" vreme na proučavanje zakona 7.
Odavno imam nameru da
objavim dokument koji su možda neki čitali ili se susreli sa njim a za koji
kažu da su beleške sa Gurđijevljevih predavanja ili da je on to lično svojom rukom kucao na
mašini docrtavao simbole i prepravljao beleške koje su zapisivali neki od
njegovih učenika. Taj isti dokument objavljujemo u izvornom obliku uz koji prilažemo i prevod na Srpski jezik. Sve drugo što je objavljeno do danas putem
knjiga, materijala na internetu, su samo tumačenja njegovih učenika kao i
drugih koji su to umislili na osnovu onog što su čuli tokom predavanja ili
pročitali negde. Ako ne zaboravimo igricu pokvarenih telefona koju smo igrali kao deca biće nam sve jasno
šta možemo da očekujemo.
Od tada pa do sada, na našu sreću ili još bolje nesreću imamo na
desetine i stotine tumačenja njegovog učenja o zakonima prirode, eneagramu,
oktavama, svetovima. Ne samo da ih imamo već se oko njih i dan danas razni
pojedinci utrkuju u tome ko će ih na najispravniji način rastumačiti. Krenuo je
Uspenski a za njim i drugi te pored svega što su objasnili, učenicima četvrtog puta ništa ne preostaje nego
da i dalje balave isplaženih jezika širom otvorenih očiju i zabezeknutih faca,
ne znajući šta ih je snašlo i o čemu se tu zapravo radi. Ima i onih pametnijih
koji se tu zaustave i energiju isključivo usmere na pamćenje sebe što je sam
dragulj nad draguljima u radu , dok oni drugi, treći, nastavljaju da otkrivaju
najskriveniju tajnu drevnih zakona ( koja će ih valjda trenutno osloboditi,
moš’ misliti ) birajući pogrešne načine
( gde slobodno mogu da im se pripišu
razne dijagnoze ) razotkrivanja tih
principa Kosmičkog poretka. Usuđujem se da kažem da se nimalo ne razlikuju od
recimo domaćica kojima je neko iz zajebancije rekao da su nesposobne i glupe te
da bi dokazale suprotno, čvrsto odlučile da se upuste u rešavanje matematičkog
problema Poinkareove hipoteze. I da bi
dokazale da su i dalje u pravu neke od njih to nastave čitav život, dok druge proizvedu
niz raznih rešenja i tumačenja od kojih može da nas samo zaboli glava. Kada smo
već kod te hipoteze, čovek koji je rešio tu formulu odbio je nagradu od miliun
dolara. Kada su ga upitali zašto je to odbio, odgovorio im je sledeće: Meni ne
treba taj novac kada sam otkrio tajnu univerzuma.
A zbilja stvari su mnogo jednostavnije! Svakoj ptičici koja
se preda Sudbini ( a to mogu samo one koje proniknu u tajnu svesne patnje i
namernog stradanja ) vrata kaveza se sama otvaraju.
U svakom slučaju evo Gurđijevljeve lekcije o Simbolizmu.
Obećao sam jednoj Sanji, te i da se
zahvalim Dejanu na pomoći oko prevoda. Oni koji žele mogu da daju svoja
tumačenja. Slobodno!
