BEZ BOJAZNI DA ĆU DA IZGUBIM SEBE

Postoji jedan utisak koji me zbilja drži u istinistosti trenutka  i koji budi moju pažnju, a to je činjenica da dišem. Moja cela pažnja je angažovana tim činom disanja. Nizašta drugo ne znam. Potrebno je da mu ustupim svu moju budnost. Ja sam jedno sa tim osećanjem disanja, ali ne pokušavam da napravim poseban napor u disanju. Jednostavno osećam disanje - udah, izdah, udah, izdah... Pojaviće se misli, ali ih posmatram samo kao misli. Jednostavno kao misli koje dolaze i odlaze. Ne pokušavam da ih se otarasim, niti da se izgubim u njima. Vidim ih, ali im ne pridajem značaj. Vraćam se disanju. U tom stavu ne tražim i nemam želja i ništa ne očekujem.

Dišem, i ja sam to disanje. Da bih to znala, moj pogled se mora zadržati na njemu. Kada jedno ostane bez drugog, ne postoji poredak i nismo ga svesni ali zajedno, oni imaju smisao.  Tada, disanje zauzima mesto bez ikakvog napora ili naprezanja, i ja osećam kako se ono odvija. To zavisi od inteligencije moje misli, od njenog kvaliteta, što može dovesti do svedočenja, svesno bez reči ili objašnjenja, Vidjenja. To zahteva potpunije dopuštanje ( otpustiti sve od sebe ), stanje slobodnije od mog uobičajenog "ja", koje je stalno spremno da se upliće. Pokušavam da ne upravljam mojim disanjem. Puštam ga da bude kakvo jeste.


Prvo započinjem sa otpuštanjem (oslobadjanjem ) napetosti u meni u različitim delovima  tela. Najpre, glava. Osećam razliku izmedju  energije koja je spokojnija i energije poremećene oscilacijama mojih misli. Što ja više dopuštam, oscilacije se povlače i smiruju. Nakon odredjenog vremena, kada osetim da je energija u glavi oslobodjena, prelazim na lice i vrat, a zatim na na kičmeni stub. Sebe održavam u ravnoteži, osećajući dubinu osećaja koje obično ne doživljavam. Moj osećaj je jedna pokornost, poslušnost slobodnoj vibraciji, protočnom činu životne sile koja je u meni. Zatim se spuštam do solarnog pleksusa.  Osećam kako se napetost  i tu oslobadja i nestaje. Povinujem se. Ne upravljam sa energijom. Ona nije u mom vlasništvu ali mi je dostupna. Upoznajem je samo ako je pustim da prirodno ide u stomak. Ako u meni apsolutno ne postoji napetost, ako  je nigde i ništa ne zadržava , ako slobodno ide ka svom izvoru, energiju osećam kao jednu silu druge dimenzije. Ne plašim se da joj napravim prostor i ne osećam se ugroženo.


Pošto se sada osećam slobodnije, okrećem se ka mom disanju. Lagano i nežno dišem, bez ustezanja i bez bojazni da ću da izgubim sebe. Premda  je to kao da sebe ostvarujem, obuzeta u živosti koja je nešto više od uloge mog tela. Imam poverenje u tu živost i dopuštam da se sve zamisli, svi pojmovi  rastvore i nestanu. Ne bojim se da izdišem u potpunosti te pronalazim novi smisao, značenje nečeg svetog u mom ljudskom biću.



Ponovo vidim da verujem samo sebi. Ipak to je aktivna sila vazduha u koju treba da imam poverenje. Kada se osećam više uskladjeno, dišem kao da je disanje kroz centre i tiho izgovorim " Ja Sam ". Kada kažem "Ja", osećam tri centra kao da se nešto uspravlja; I kada kažem "Sam" , takodje osećam ta tri centra ali kao da se nešto spušta. Dok udišem kažem "Ja" i zamišljam da aktivni elementi vazduha ulaze u mene. Kada izdišem, kažem "Sam" i osećam kako ti elementi teku i ispunjavaju moje telo. Ne pokušavam  ništa više da učinim od tog "Ja" i "Sam". Jednostavno izgovaram ( i osećam ) reči u sebi. Sa svakim dahom, pratim to ispunjenje cirkularno sledećim redom: Desno rame, desna noga, leva noga, levo rame, stomak, grudi, glava i zatim čitavo telo.

Jeanne de Salzmann - Reality of Being - Stvarnost Bića

There is an impression that holds me to the truth of the moment and awakens my attention—the fact that I am breathing. My whole attention is engaged in this act of breathing. I know nothing else. I need to give it all my care. I am one with this feeling of breathing. But I do not try to make a particular effort in breathing. I simply feel the breath—inhale, exhale, inhale, exhale. . . . Thoughts will appear. I observe them as thoughts, simply passing thoughts. I do not try to get rid of them, nor do I lose myself in them. I see""them as without reality. And I come back to the breathing. In this state I do not seek and have no desire. I expect nothing.

I breathe, I am this breathing. In order for me to know it, my look must remain on the breathing. When the one is without the other, there is no order, no knowing. Together, they have a sense. Then the breathing takes place without any effort or constraint, and I feel the movement of the breath. This depends on the intelligence of my thought, on its quality, which can bring a look held consciously without words, a seeing. It requires a more complete letting go, a state freer from my ordinary “I,” which is always ready to intervene. I try not to direct my breathing. I let it be what it is.

I begin with letting go tensions in the different parts of myself. First, the head. I feel the difference between an energy that is more still and the disordered waves of my thoughts. As I let go, the waves subside. After a certain time, when I feel the energy is freer in the head, I pass to the face and neck, and then to the spine. I hold myself in balance, feeling a depth of sensation that I do not ordinarily experience. My sensation is an obedience, obedience to the free vibration, the free action of the life force in me. Then I pass to the solar plexus. Here also the tensions let go. I obey. I do not direct the energy. It does not belong to me, it is free. But I really know the energy only when I let it go naturally into the abdomen. If there is absolutely no tension in me, if nothing retains the energy anywhere, it goes freely toward its source and is felt as a force of another dimension. I am not afraid to make room for it and do not feel myself threatened.


Now that I feel freer, I turn to my breathing. I breathe gently, without holding back, without fear of losing myself. It is as though it is my self that I am exercising, engaging in a movement that is more than an act of my body. I trust this movement and allow all ideas, all notions, to dissolve. I am not afraid to exhale completely. And I discover a new meaning, a sense of the sacred in my human self.

I see again that I trust only myself. And yet it is the active force of the air that I should trust. When I feel more balanced, I breathe as though through  the centers and silently say “I Am.” When I say “I,” I feel the three centers as though something stands up; and when I say “Am,” I also feel them, but as though something sits down. When I breathe in, I say “I” and represent to myself that the active elements of the air are entering. When I breathe out, I say “Am” and feel them flow into and fill my body. I do not try to make anything more of this “I” and “Am,” simply say the words to myself. With each " "breath, I follow this order for filling: right arm, right leg, left leg, left arm, abdomen, chest, head and then the whole body.

PRIDAVANJE ZNAČAJA - SPOLJNO I UNUTRAŠNJE UVAŽAVANJE

Unutrašnje pridavanje značaja spada u oblast identifikacije. Kao što znate, proučavanje identifikacije u svim njenim različitim pojavnim oblicima je jedan od najvažnijih vidova praktičnog rada na sebi. Da bismo se setili sebe, neophodno je ne identifikovati se. Međutim, da bismo naučili da se ne identifikujemo, prvo moramo naučiti da ne budemo identifikovani sa sobom. Jedan oblik identifikacije je i unutrašnje pridavanje značaja, koje sadrži nekoliko vrsta, a neke su forme identifikovanja sa sobom. Jedan od najčešćih oblika unutrašnjeg pridavanja značaja je razmišljanje o tome šta drugi misle o nama. I kako se ponašaju prema nama i kakav odnos imaju prema nama. Čovek može osećati da nije dovoljno uvažen, što ga kinji i u njemu budi sumnjičavost prema drugima, čini da izgubi ogromnu količinu energije i može kod njega razviti nepoverljiv i neprijateljski stav. 

Na blog strani Iza Granice koju vodi jedna divna osoba, kojoj se ovom prilikom  zahvaljujem, se nalazi 13 tekstova o spoljnom i unutrašnjem uvažavanju od Moris Nikol-a. Nadam se da  mi  neće zameriti što ću ove  prevode objaviti na  blogu i FB strani Gurdjijev.

Linkovi do prevoda su ispod:

I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X, XI, XII, XIII

GOSPODE POMILUJ GA

" Video sam jako puno ljudi koji su umirali. On Nije umro kao drugi. On je umro kao Kralj."

Ove reči  je izgovorio njegov višegodišnji lekar i potvrdjuju ono što je bio. 

U jednoj od knjiga  koje sam pročitao pisalo je da je u bolnicu otišao sa smeškom iako je bio u vrlo teškom stanju u nesnosnim bolovima  dok su ga odvodili iz njegovog stana u Parizu. Znao je da je gotovo i da se nikada više neće pojaviti pred svojom familijom i učenicima. Dok su ga vodili u bolnicu u nosilima neko ga je upitao: " Gospodine Gurdjijev, a gde ćete otići kada umrete, da li to možete da nam kažete?"  Glavu je okrenuo ka njemu, pogledao ga i rekao: " Ne znam. Možda ipak na Tibet."  

Zvučao  je veoma ozbiljno!

O tome što je rekao bi moglo svašta da se nagadja, ali ćemo  ostaviti za neki drugi put.

Šta se dešavalo dalje možemo videti kroz priču nekih od njegovih učenika:

"Leži na divanu, pokriven do grla sa svetlim velom ukrašenim srebrnim i zlatnim nitima, obloženim i posutim crvenim ružama, rumenim orhidejama, belim cvećem, dok se sa obe strane glave nalaze ogromni buketi ljubičica.  Kapela je osvetljena svećama. Obučen je u svom najboljem sivom odelu. Lice mu izgleda kao statua. Juče je izgledao još živ, neznatan osmeh ga je činio da baš izgleda upravo tako. Koža mu je bila vrlo neobične nijanse lavande. A danas, danas  je tamnija, osmeh se izgubio, već je otišao, oči su počele  da tonu, usne izgledaju kao ozbiljna linija, mada ne sasvim kruto. Moguće da je to bilo preuzimanje maske mrtvaca koja ga je promenila, ali sumjam u to. Izgleda kao da upravo kaže: " Sada odlazim sa svim mojim tajnama i misterijom. Moj rad je ovde završen." 

 "Zadnja cela dva dana, celu prošlu noć kao i ovu, narod se kreće kao reka ka bolnici, stojeći u liniji kako bi ušli unutra i videli ga. Stajali su u najvećoj i potpunoj  tišini za koju sam znao i samo zbunjeno gledaju u njega. Tu malo dalje svi plaču. Juče kada je došao Benet, briznuo je ridajući u plač. Toliko mu je bilo teško  da je morao  da izadje napolje zbog toga, ali ipak svi smo mogli i dalje da ga čujemo sa odredjene distance."

"Juče prepodne je napustio ovaj svet oko pola jedanaest. Javili su mi telefonom oko 10 sati o njegovom stanju i rekli mi da je ono i dalje teško bez promena, isto. Bila sam u hotelu zajedno sa Dženet jučer. Kejti je bila u nabavci, kada je Rasel pozvao i rekao da je umro. Čim sam skupila snagu da se pomerim iz mesta otišla sam u Neuilly ( deo predgradja Pariza ). Vera, gospodja de Salzman, Gabo, Valja i mnogi drugi su već bili tamo na okupu. Tada mi je Vera i rekla da je već bio u procesu balzamovanja i da bi trebali da ga vidimo pre nego što ga odvedu do kapele. Dok se čekalo, objavila je da je uzrok njegove smrti bio rak jetre i da je zbog toga izgledalo kao da spava satima. A  pre nego što je umro, doktor  je u jednom trenutku podigao njegov očni kapak i jasno video da mu je Gurdjijev uzvratio pogledom i da je bio potpuno svestan."

"Desio se i zanimljiv fenomen:

Četiri sata nakon njegove smrti, njegovo čelo i glava su bili i dalje topli i doktor to nikako nije mogao da razume. "

"U petak je gospodja de Salzman govorila sa Georgijem Ivanovičem  na Ruskom jeziku. On joj nije ništa odgovarao ali je podigao svoju ruku i pružio ju je kako bi je ona uzela. 

Držala se  apsolutno veličanstveno. Na službi, juče, sedela je blizu njegove glave potpuno belog lica, zatvorenih očiju sa kojih su se sporo slivale suze. Njen ( takodje Gurdjijevljev sin ) sin Mišel stajao je tik uz nju. Nije bila tu tokom službe prepodne. Ruski sveštenik je pevao molitvu, njegov asistent je ga je pratio. Svi smo držali tanke sveće u  desnoj ruci i samo gledali i gledali u "prazno". Crkva je bila mala da primi sve koji su došli. Bili smo skučeni svi zajedno kako bi se napravio prostor sve dok nismo dodirnuli pogrebnu postelju. Oni koji nisu mogli da udju unutra stajali su napolju i slušali. Zatim kada se služba završila i kada smo izašli , gomila ljudi koja je bila napolju  čekala je da krene unutra.  Naravno njegovo telo ni u jednom trenutku nije bilo samo. Nekoliko ljudi je dobrovoljno provelo svaku noć pored tela."

"Kejti je zajedno sa Raselom otišla večeras, dok ja idem sutra ili prekosutra naveče. U sredu nakon podneva njegovo telo će biti odnešeno do Ruske crkve i u 11 u četvrtak će započeti velika služba - opelo ( rekvijem ). U 12 svi smo pošli za Fontainebleau na sahranu. U medjuvremenu, doći će do velike gužve svakog poslepodneva, zbog ljudi koji su čuli sa zakašnjenjem o njegovoj smrti, posebno oni iz Engleske koji treba da dodju."

"Dženet je samnom ovog jutra u 11.30  na liturgiji ( misa ) i opelu ( rekvijum ) u Ruskoj crkvi. Potpuno ispunjena svećama, cvećem, glasovima svešetenika koji su bili odeveni u zlatno bele odore, pop sa božanskim pevanjem. Oh, kako je lep Ruski jezik!  Crkva je ispunjena sa ljudima i to ne samo sa onim koje smo poznavali, već sa stotinama njegovih sledbenika koje nikada nismo videli. Ljudi koje ja nikada nisam videla za sve ove godine koje sam provela sa njim."

"Nakon svih tih molitvi, pojanja i pevanja, završilo se. U toku jednog sata svi su prošli pored njegovog kovčega. Jedan po jedan po desnoj strani. Svi ožalošćeni, sa suzama koje im se slivaju niz obraze,  klanjaju se ka njegovoj glavi, prolazeći pored, zastaju  blizu ikone koja je stajala do  njegovih nogu, ljubeći je, nastavljajući dalje sa leve strane. Svako ožalošćen ponaosob, bez svesti o sebi  se oprostio od njega ceremonijalnom jednostavnošću koja je parala njihova srca i činila ih otvorenijim u odnosu na pre, ukoliko je to bilo izvodljivo. Zatim su svi izašli napolje na vazduh, da popiju nešto ili na kafu, a mi smo se  u 2 sata vratili nazad u crkvu.  Gomile ljudi su stajale duž ulice gledajući kako Ga izvode napolje i stavljaju u veliki pogrebni automobil, čiji je krov bio prekriven cvećem koje su mu doneli. Njegovi najbliži su se vozili sa njim a stotine drugih su se vozili iza u pratnji sa privatnim automobilima i u 4 baš velika puna autobusa. Ulice su bile u zastoju, blokirane za saobraćaj u čitavom bloku oko ruske crkve sa narodom koji se okupio da gleda sahranu koja je izgledala kao spektakl. Vožnja do Fountainebleau je bila duga oko sat i po. Bila sam zajedno sa Lilian i nekim veoma bogatim, šik i dosadnim Englezima, starim sledbenicima Uspenskog."

"Starim poznatim putevima, ulicama, mestima, krivinama, ka šumi pravo za Avon. Na oštrom sunčanom danu po ledenom vetru stotine nas smo prošli grobnu kapiju, prateći ga ka porodičnoj parceli."

"Videla sam kako grobno mesto zjapi u kamenitom vodnjikavom tlu, duboko, duboko, duboko, mračno duboko. Nosači kovčega su ga spustili unutra. U tom trenutku se čuo veliki uzdah okupljenih, jedini zvuk koji su ispoljavali kada su bili okupljeni zajedno od kada je on umro. Sveštenik je došao da ga isprati i pomogne sa njegovim pojanjem i molitvama." 

"Gurdjijev je pred smrt  svojim učenicima dao instrukcije  za sahranu. Zapamćene su poslednje reči koje je  sveštenik izgovorio pre nego što su pokopali njegovo telo.  Bio je to deo iz njegove baletske predstave, spektakla - Borba Madjioničara":

"Gospode Bože, Tvorcu naš i svi vi koji ste Njegovi pomoćnici, molimo vas, pomozite nam da budemo u stanju da se setimo sebe u svakom trenutku kako bi izbegli nevoljne, nesvesne radnje, jer se samo iz njih zlo može ispoljiti samo po sebi."


"Kasnije su svi  prošli pored te grozne rupe, bacajući grumenje zemlje dole na sanduk, a zatim klečući se prekrstili i nastavili dalje. Bilo je gotovo. Nestao je iz naših života zauvek."


Naravno da to nije baš tako! Njegovo delo, njegov rad, drevno učenje koje je doneo na zapad i dalje živi kroz sve one koji su se odlučili da se upuste u borbu sa samim sobom težeći dobroti koja je duboko skrivena u njima naslagama smeća koje je nastalo neprisutnošću, stalnim identifikacijama, besmislenim željama koje u svima uzrokuju pojavu strasti koje ih večito pretvaraju u robove sila tame, beznadja, očaja.

Neka ovaj trenutak danas bude njemu posvećen  uz veliku zahvalnost za to što je ostavio trag u nama i pokušao da nas nauči kako da se priključimo silama dobra i svetlosti u večitoj borbi sa zlom koje se zapravo nalazi unutar nas.

Pogledajmo ovaj kratak film i prisetimo se njegovog lika i dela na vremenskoj stazi i pomolimo  se onako kakav je i običaj na dan kada se prisećamo naših voljenih koji su napustili truležna tela i otišli tamo negde što ostaje večita tajna za sve nas. 

Primirimo se minut, dva. Usmerimo pažnju ka sebi, telu. Osetimo disanje koje nesmetano i prirodno teče. Zatvorenih očiju budimo prisutni, pomislimo na njega i pomolimo se:

Gospode Bože, pomiluj ga.
Gospode Bože, pomiluj ga.
Gospode Bože, pomiluj ga.

Amin!

PRISUTNOST

Vrlo interesantan odlomak učenja Eckhart Tolle-a koji učenicima IV puta pojašnjava šta je to prisutnost, pažnja i kako ostati u njoj.

Ima puno učitelja, ali su retki oni pravi kao Eckhart koji mogu i znaju da prenesu znanje kroz svoje lično iskustvo, kroz uložen napor, kroz borbu u sećanju sebe,  i  pomognu drugima da dodju do oslobodjenja. 

Gurdjijev je često govorio da mašine završavaju život, umirući kao psi na lancu ( robovi svojih misli ). Data nam je mogućnost. Od nas zavisi da li će to biti tako. Potreban je napor, stalna borba da ostanemo prisutni.




Ode li čovjek liječniku i kaže: »Čujem glasove u glavi«, vjerojatno će ga liječnik poslati psihijatru. Činjenica je da na vrlo sličan način doslovce svi u glavi neprestano čujemo glasove: to su nesvjesni misaoni procesi, a ne shvaćate kako imate moć zaustaviti ih. Riječ je o trajnim monolozima ili dijalozima.

Vjerojatno ste na ulici susreli »lude« ljude koji bez prestanka razgovaraju sa sobom ili mrmljaju. To se ne razlikuje mnogo od onoga što radite vi i svi drugi »normalni« ljudi, osim što ne govorite naglas. Glas iznutra komentira, nagađa, prosuđuje, uspoređuje, žali se, nešto mu se sviđa, nešto ne i tako u nedogled. Taj glas ne mora biti povezan sa situacijom u kojoj se upravo nalazite; možda oživljava davnu ili nedavnu prošlost, možda uvježbava ili zamišlja moguće buduće situacije.

Razmišlja li o budućnosti, nerijetko zamišlja kako će stvari krenuti u pogrešnom smjeru ili zamišlja negativan ishod; to nazivamo zabrinutošću. Katkad su ta razmišljanja praćena vizualnim slikama ili »mentalnim filmovima«. Čak i ako se glas odnosi na trenutačnu situaciju, protumačit će je pojmovima prošlosti. To je zato što glas pripada uvjetovanom umu, koji je rezultat sveukupne vaše prošlosti, kao i kolektivnog kulturalnog misaonog sklopa koji ste naslijedili.

Dakle, sadašnjost promatrate i prosuđujete očima prošlosti i dobivate potpuno iskrivljenu sliku. Nije neuobičajeno da taj glas predstavlja čovjekova najgoreg neprijatelja. Mnogi ljudi žive s mučiteljem u glavi koji ih neprestano napada, kažnjava i iscrpljuje im životnu energiju. To je uzrok neizrecive bijede i nesreće, kao i bolesti.

Dobra je vijest to što se uistinu možete osloboditi vlastita uma. To je jedino istinsko oslobođenje. Upravo sada možete poduzeti prvi korak. Počnite što je češće moguće osluškivati glas u svojoj glavi.
Osobito obratite pažnju na sve misaone obrasce koji se ponavljaju, one stare gramofonske ploče koje se već godinama okreću u vašoj glavi. To sam htio reći kad sam govorio o »nadziranju mislioca«, odnosno: slušajte glas u svojoj glavi i budite ondje u ulozi svjedoka.

Kad slušate taj glas, slušajte ga nepristrano. Hoću reći, ne prosuđujte. Ne prosuđujte i ne osuđujte ono što čujete, jer bi to značilo kako taj isti glas ponovno ulazi kroz stražnja vrata. Uskoro ćete shvatiti: ondje je glas, a ovdje Ja jesam, osluškujem ga i nadzirem. Ta spoznaja Ja jesam, taj osjećaj vlastite prisutnosti nije misao. Ona izrasta negdje izvan misli.

Zato, slušate li misao, svjesni ste ne samo misli, nego i sebe kao njezina svjedoka. Probudila se nova dimenzija svjesnosti. Osluškujete li misao, osjećate svjesno prisustvo – svoje dublje ja – u pozadini ili ispod misli. Misao tada gubi moć nad vama i brzo se povlači, jer više ne pružate energiju umu poistovjećujući se s njim. To je početak kraja nesvjesnog i prisilnog razmišljanja.

Kad se misao povuče, osjetit ćete kako je u mentalnoj struji došlo do prekida – to je pukotina u kojoj nema misli. U početku će ti prekidi biti kratkotrajni, trajat će možda samo nekoliko sekundi, ali postepeno će se produživati. Kad dođe do prekida, u nutrini ćete osjetiti duboku tišinu i spokojstvo. To je početak prirodna stanja doživljene jednote s Bićem, koja je najčešće zamagljena umom. Osjećaj duboke tišine i spokojstva s praksom će se produbiti. Zapravo, nema kraja njihovoj dubini. Također ćete osjetiti kako se iz dubina nutrine uzdiže tanano zračenje radosti: to je radost Bića.
To ne nalikuje na stanje transa. Uopće mu ne nalikuje. Ovdje ne dolazi do gubitka svijesti. Istina je upravo suprotna. Kad bi cijena spokojstva bilo sužavanje svijesti, a cijena duboke tišine smanjenje životnosti i budnosti, tada ih ne bi bilo vrijedno imati. U takvom stanju unutarnje povezanosti postat ćete mnogo živahniji i budniji nego u stanju u kojem se poistovjećujete s umom. Bit ćete potpuno prisutni.

To stanje također pojačava učestalost vibracija energetskog polja koje daje život fizičkom tijelu. Što se dublje spuštate u carstvo bez misli, kako se to ponekad naziva na Istoku, spoznat ćete stanje čiste svijesti. U tom stanju vlastitu prisutnost osjećate s takvom snagom i radošću da sveukupno razmišljanje, emocije, fizičko tijelo, kao i cijeli vanjski svijet, postaju relativno beznačajni u usporedbi s tim stanjem. Pa ipak, to nije sebičnost, nego stanje nesebičnosti. Odnosi vas izvan onoga o čemu ste prije razmišljali kao o »vlastitom ja«. Ta prisutnost ste vi sami, a istodobno je nezamislivo veća od vas. Ovo što vam pokušavam prenijeti može zvučati paradoksalno, pa čak i proturječno, ali nema nikakva drugog načina na koji bih to mogao izraziti.

Umjesto da »nadzirete mislioca«, prekid u struji misli možete izazvati sasvim jednostavno, usmjerivši žarište pažnje u sadašnji trenutak. Postanite snažno svjesni sadašnjeg trenutka. To će u vama probuditi duboko zadovoljstvo. Na taj način odvlačite svijest od umnih aktivnosti i stvarate prekid u mislima te postajete iznimno budni i svjesni, ali ne razmišljate. To je suština meditacije.

To u svakodnevnom životu možete provoditi tako što ćete se pozabaviti bilo kojom rutinskom aktivnošću koja vam inače predstavlja samo sredstvo do nekog cilja, dajući joj potpunu pažnju, tako da sama sebi postane ciljem. Primjerice, svaki put dok hodate uz i niz stepenice u svojoj kući ili na radnom mjestu, pomno usmjerite pozornost na svaki korak, pokret, pa čak i na disanje. Budite potpuno prisutni.

Kad želite oprati ruke, obratite pozornost na sve osjetilne opažaje povezane s tom aktivnošću: zvuk i dodir vode, pokreti ruku, miris sapuna i tako dalje. Kad ulazite u automobil, nakon što ste zatvorili vrata, zastanite nekoliko sekundi i promatrajte ritam disanja. Postanite svjesni tihog, ali moćnog osjeta prisutnosti. Postoji samo jedno sigurno mjerilo kojim možete odrediti koliko ste uspjeli u toj praksi: stupanj unutarnjeg spokojstva.

Najvažniji korak na vašemu putovanju prema prosvjetljenju jest ovaj: naučite raskinuti poistovjećenost s vlastitim umom. Svaki put kad izazovete prekid u struji misli, pojačava se svjetlost vaše svijesti. Jednoga dana možda ćete shvatiti da se smijete glasu u glavi, kao što biste se nasmijali vragolijama djeteta. To znači da sadržaj uma više ne shvaćate ni izbliza tako ozbiljno, budući da vaš osjećaj vlastitog ja ne ovisi o njemu.

Eckhart Tolle

ŽIVETI OD VAZDUHA

Prvi moj susret sa ovom temom, a pre bi se to moglo nazvati fenomenom, bio je tokom čitanja knjige Monah Kalist. Biografska knjiga  monaha koji je bio učenik daleko poznatog Vladike Nikolaja Velimiroviča jednog od najvećih  besednika i svetskih umova tog vremena. Više o njemu možete pogledati u filmu.

U knjizi monah Kalist piše o Vladiki da je bio prozorljiv ( vidovit ) i da je znao šta se dogadja u svetu van njegova 4 zida a da nije izlazio vani.  U jednom trenutku za Vladiku kaže: 

"Iako je on svoju prozorljivost krio, uverio sam se u nju po mnogim događajima koje sam svojim očima gledao. Razmišljao sam o toj njegovoj osobini i pitao se: Kako može da zna šta se događa napolju, a ja ne mogu? Kako on zna šta ja mislim, a ja ne znam šta on misli?"

To je bio trenutak kada se odlučio da učini nešto i otkrije te njegove sposobnosti. 

"Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas."

"Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi!"

"Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabio sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi."

"Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe."

"Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor. Kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da
se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu."

"Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi."

"Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je on."

"Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč."

"Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu:

"Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš."

Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi:

"Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!"

Upravo u tom trenutku započinje nešto što mi je dalo okidač da se upustim u tu avanturu gladovanja, ali ne običnog. To je bilo potpuno gladovanje u kome nije bilo ni hrane ni vode prvih 7 dana, sledećih 7 dana samo mala količina vode i poslednjih sedam dana razblaženi cedjeni sokovi od prirodnog voća u procentu od 25-40% na dve do tri čaše vode tokom dana. U meni se javila odluka da ako to mogu oni, mogu i ja.

Uglavnom, Vladika Nikolaj je uveo Kalist-a u podvig  gde su započeli gladovanje. Kalist je izdržao nekih 10-tak dana, nije ni jeo ni pio, dok je Vladika bez problema gladovao punih 16,  iako mu je  namera bila 30 dana. Nešto drugo ih je sprečilo što dalje možete pročitati u knjizi, manje više u ovom trenutku  je to nebitno.

Kakav je to osećaj i šta se dešavalo u mojoj svesti istovetno je opisano u knjizi, osim što moram da napomenem da su mi pluća sedmi dan krckala i pucketala kao one prašnjave bombonice koje deca stavljaju na vrh jezika te puckaju i tope se u ustima. Bilo je vrlo šokantno ali sa uvidom  da mogu  živeti bez vode i da se to moglo produžiti iako zvanična medicina govori suprotno. Naglašavam da je tokom gladovanja radjena i molitva srca.

Već nakon 14 dana glad više uopšte nije postojala, čak šta više osećanje prijatnosti i lakoće u telu je bilo sve veće. Ogromna energija se troši na hranu i njeno preradjivanje u telu, tako da sam uzdržavanjem od nje, na raspolaganju imao višak  koji je bio korišćen za sećanje sebe. Na početku sa gubitkom fizičke snage izgubila se i snaga koja pokreće um na prosudjivanje i stalno komentarisanje svega što vidim. Potpuno je izostala bilo kakva kritika, etiketiranje ili potreba da nečemu dam neki naziv, opis, ime. Ono što je postojalo u tim trenucima bi mogli nazvati potpuna prisutnost i jasno vidjenje. Otvorio se jedan novi svet, svet razumevanja bez potrebe da mu  dajem neki opis. Sve je bilo na svom mestu i baš onako kako treba, bez prisustva nekog ja koje ima potrebu da bilo šta kaže. Tih dana javili su se bezbrojni uvidi, jasnije vidjenje sebe i sveta oko mene. Jedan od interesantnih uvida je bio da je svet sačinjen od glagola, a da je sve ostalo deo uma ( pridevi, imenice..itd ). Sve je bilo jedan veliki pokret, kreacija i  taj ritam je pratilo osećanje jedinstva, sklada sa svim što postoji. Čitava vaseljena je bila odraz  Jedinog što postoji. 

Vremenom  ne samo da mi se fizička snaga vratila u normalu, čak šta više ona se povećavala. Koncentracija je bila izoštrena, um je bio bistriji, ali, naravno i to je imalo svoje granice.  Manje sam spavao i imao sam više energije i vremena za stvari koje sam radio. O tehnici i  dobicima tokom i nakon gladovanja pogledajte ovde.

Dakle, u poslednje vreme  činjenica je  da na planeti postoji više ljudi koji imaju tu sposobnost da se uzdrže od jedenja hrane i pijenja vode. Mnogi od njih su bili pod stalnim nadzorom lekara i po 300-400 dana te je zvanična nauka  potvrdila da je sve to moguće ali nije mogla da da neko posebno interesantno objašnjenje.

Ne bih sada da se izjašnjavam i gubim vreme zašto je to moguće, ali juče je jedan od njih koji živi na prani bio gost u poznatoj emisiji na ovim prostorima koja se bavi "neobjašnjivim pojavama". Njegovo ime nije Hira Ratan Manek već Victor Truviano koji živi od vazduha i ljubavi,  i koji naglašava značaj svesnog disanja. Iz njegovog izlaganja jasno se vidi da se hrani višim vodonicima, da sa lakoćom prelazi drugi svesni šok i da živi u Blagodati. Naravno njegov put i način da dodje do toga nije pokazatelj da i vi treba da krenete njegovim stopama i ispadnete jedan od onih idiota o kojima je Gurdjijev govorio. Za tako nešto potrebna je vežba, postovi, gladovanja i pre svega izuzetno jaka volja i višegodišnje pripreme uspostavljanja kontrole nad drugim telima i ustoličenje gospodara.

Pogledajte film i sami zaključite da li ovo što Victor  priča ima dodirnih tačaka sa učenjem Gurdjijeva i izdvajanjem elemenata iz vazduha udisanjem:

Password za gledanje filma: jesam

JA POSTOJIM U MOM DISANJU

Kada se nalazim više  na površini  sebe ( kada mi je pažnja rasuta ), ja nemam tu lakoću nad tim da samo pustim . Kada sam većim delom  unutar sebe, dolazi trenutak kada nemam slobodu   da delujem dok sam napeta.  Ali ipak, u meni postoji  nivo na kome mogu da vidim stvaranje tenzije i  njihov medjusobni uticaj,  bez da budem potpuno obuzeta njima.  Ostajem svesna nečega što ne može biti uzeto. To direktno zavisi od doživljavanja mog centra gravitacije,  kome uvek moram  da se vraćam.  Ovi nagoveštaji,  napetost i dopuštanje,  su moji odgovori na život, i oni utiču na moje disanje.  Kada vidim da ono nikada nije slobodno, postavlja se pitanje o njegovom značenju i njegovoj vezi sa mojim mislima, osećanjima i organskim životom.

Kada sedim u stabilnom  uspravnom položaju, prave kičme sa nogama koje su ukrštene i stabilnim donjim delom  ledja,  u tišini,  ja se osećam stegnuto  nebrojenim tenzijama  koje me drže kao da sam uhvaćena u neku mrežu.  U odredjenom trenutku osećam kako tenzija popušta i kako opada.  Moj unutrašnji život se lagano pojavljuje kao iza oblaka i postajem protočnija.  Jasno vidim kako držanje mog tela dozvoljava ili ne dozvoljava tu protočnost,  slobodu.  Pre svega, pravilan položaj karlice i nogu omogućuje kičmi tj. ledjima da budu prava.  Kolena ne smeju da budu na istom nivou sa kukovima već u istoj ravni ili niže.

Ovo podupire najvažniju stvar - trup, abdomen, glavu.  Vidim da skriveno osećanje prisutnosti  zavisi od moje tenzije.  Ukoliko je solarni pleksus previše nezaštićen ili previše skučen,  stanje kada sam živa se neće pojaviti.  Energija treba da teče slobodno,  i najmanja prepreka može da spreči tok da bude uspostavljen.  Čim se energija uspostavi,  ja osećam slobodu.  Osećam da postojim, da sam živa. Nešto novo,  živo,  o čemu pre  nisam znala.  I odjednom,  postajem svesna disanja.  Ja znam da dišem.  To je nagoveštaj života koji osećam u sebi.  Ne usredsredjujem se na disanje i ne pokušavam da ga dovedem u vezu sa mislima.  Moram da postanem jedno sa tim osećanjem disanja, raspoznajući  udisanje i izdisanje  kao nešto što je prirodno i spontano,  prihvatajući sve bez da ičemu težim.  Ne pokušavam bilo šta da zadržim,  bilo šta da sprečim,  ničemu se ne protivim, dopuštam sebi da izbacujem, izdišem vazduh do kraja.  Kada ostvarim stanje puštajući dah da teče potpuno i slobodno, ja osećam da energija ispunjava moj abdomen i da ona više nema težnju neprekidno da raste. Tokom disanja, vidim da se misli pojavljuju i razilaze , i vidim da se iza njih nalazi neka energija. Energija razmišljanja.  Ali misli nisu razmišljanje. 

Kada dopuštam na dubljem nivou, osećam da je disanje izvor te energije u meni.  Njegovi sastojci mogu da nahrane tu unutrašnju Prisutnost.  Osećam da su pravci, prelazi kojima se ono kreće važni, i da mogu da uspostavim odnos izmedju izvora jednog centra sa drugim. Prvo moram da uspostavim odnos kroz utisak, te da se naviknem na osećanje prelaska, bez da očekujem bilo šta.

U trenutku ga postajem svesna. Osećam da  moje disanje ima veliki značaj, kao da je ono sam čin života. Osećam to kao jedan živi nagoveštaj, nagoveštaj  jednog izvora u koji sam i ja uključena. Postojim u njemu.  Sebe ne mogu da držim po strani,  promatrajući izvan toga, niti mogu to da popravim ili zaustavim, prisvajajući ga za sebe.  Mogu samo da osetim da sam deo toga i da  bez njega nepostojim,  kao i da to ne može da postigne bilo šta bez mene. Dopuštam, i u gubljenju sebe ja se pronalazim.  Predajem se ovom osećanju, u kojem je poredak formiran i čim se pojavi, tenutno mu se prepuštam .

Jeane de Salzmann - Reality of Being - Stvarnost Bića

When I am very much on the surface of myself, I have no freedom of
action over letting go. When I am much deeper in myself, a moment comes when I  have no freedom of action over tensing. Yet there is a level in me at which  I  can  see  tensions  form  and  respond  to  each  other  without  being completely taken by them. I remain aware of something that cannot be taken. This  is  directly  dependent  on  experiencing  my  center  of  gravity,  to  which  I must  always  return.  These  movements  of  tension  and  letting  go  are  my response to life, and they affect my breathing. When I see that my breathing is never  free,  the  question  arises  as  to  its  significance  and  its  relation  to  my thinking, feeling and organic life.

When I am seated in the quiet, I feel constrained by countless tensions, small tensions that hold me as though in a net. At the very moment I sense this, the net loosens. As the tensions give way, my inner life appears as though emerging from a cloud, and I become freer. I see clearly that the posture of  my  body allows or prevents this freedom. First, the position of the pelvis and  legs  allows  the  spine  to  be  straight.  The  knees  must  not  be  higher  than  the hips.

This  maintains  everything—the  trunk,  the  abdomen,  the  head. I  see that the inner feeling of Presence depends on my tensions. If the solar plexus is too open or too restricted, this life will not appear. The energy needs to pass freely,  and  the  slightest  hindrance  can  prevent  the  current  from  being established. As soon as the energy appears, I feel free. I feel myself existing, a new  existence  I  did  not  know  before.  And  suddenly  I  am  aware  of  the breathing. I know that I breathe. It is the movement of life that I feel in myself. I do not concentrate on the respiration, I do not try to relate the thought  with the breathing. I have to become one with the feeling of breathing, sensing  the inhalation and exhalation as natural and spontaneous, accepting everything so that there is no striving. I hold back nothing, letting myself exhale to the  end. When I succeed in letting the breathing take place more freely and completely, I feel that the energy fills my abdomen and that it no longer has the  tendency constantly to rise. In breathing, I see thoughts appear and disperse, and I see that behind them there is an energy, the energy of the thinking. The  thoughts are not the thinking.

In  letting  go more  deeply,  I  feel  that  the  breathing  is  the  life of  this energy  in me.  Its elements  could  nourish  this  inner Presence.  I  feel  that the routes, the pathways it travels, are important, that they could relate the life of one center to another. I need first to establish a contact through sensation, to become used to feeling the pathways, without expecting anything.

In the moment I become conscious of it, I feel that my breathi ng has great  importance,  as  if  it  were  the  very  act  of  living.  I  feel  it  as  a  living movement, the movement of the one life in which I am included. I exist in this movement. I cannot hold myself apart, observing from the outside, nor fix or stop the  movement, appropriating it for myself. I can only feel that I am part of it. I am nothing without it, and it can do nothing without me. I let go, and in losing myself I find myself. I submit to this movement, in which form is created and immediately swept away as soon as it appears. I live in my breathing.
 

STRAŽAR

Mi ne vidimo naše stanje sna u kome se nalazimo. U njemu mislimo o radu, mislimo "Želim da budem prisutna". Ali napor da budem prisutna je nešto potpuno drugačije od razmišljanja. To je napor koji se odvija u pravcu svesnosti. Moramo saznati da li smo svesni u datom trenutku kao i sve njene nivoe.  Njeno prisustvo ili njena odsutnost može biti utvrdjena unutrašnjim činom posmatranja.

Nalazim se ispred nečega što mi nije poznato. Nalazim se ispred zagonetke, tajanstvenosti mog prisustva. Moram da uvidim da ne mogu da razumem tu misteriju  mojim uobičajenim načinom svesti. Ali moram razumeti, makar intelektualno, šta bi to značilo biti prisutna, to jest, biti prisutna ne samo mojom glavom, mojim osetima ili mojim osećanjima, već sa svim tim delovima moje Prisutnosti zajedno. Možda u tom trenutku ja i dalje neću biti stvarno prisutna, ali ću barem tražiti  zajednički pravac.

Ko je prisutan - ko vidi? I koga? Čitav problem je u tome. Da bi posmatrali sebe potrebna nam je pažnja koja je drukčija od naše uobičajene. Mi prihvatamo napor da budemo budni, da posmatramo napor koji ulaže stražar. Nastojimo da ga održimo u nama trajno.

Onaj ko posmatra je onaj ko je prisutan.  Isključivo on  je taj pravi.

Preostali deo mene je pasivan. Stražar mora da primi utisak unutrašnjeg stanja i da poseduje osećaj celine dok pokušava da vidi sve u isto vreme. Moramo da naučimo da pravimo razliku izmedju stvarnog "Ja", koje se nigde ne vidi, i ličnosti, koja preuzima i veruje da je jedina koja postoji. Jedna ima moć nad drugim. Neophodno je da obrnu uloge. Opasnost je u tome jer mi ne vidimo kada se one ponovo menjaju. Zapravo, znam i treba da pojačam pažnju u trenucima kada vidim i razumem da mi je ona rasuta.

Čin posmatranja same sebe mi pokazuje kako da se bolje usresredim i ojačam pažnju. Ono mi pomaže  da vidim da se ne sećam sebe, da ne vidim stanje uspavanosti u kome se nalazim. Ja sam podeljena, pažnja mi je rasuta i ne postoji snaga koja je na raspolaganju da to primeti. Kada sam budna, činim napor da oslobodim dovoljno pažnje, da se suprostavim rasejanosti i da to vidim. To je stanje koje je više dobrovoljno. Sada je prisutan stražar, on je drugačije stanje svesti.  Moram uvek da se setim da ja ne znam šta sam, da je sav problem u tome ko je prisutan. Samoposmatranje mojim ustaljenim načinom razmišljanja, sa njegovom podelom izmedju posmatrača i onoga što je posmatrano, će samo ojačati iluziju mog uobičajenog "Ja".

U odredjenom trenutku dolazimo k sebi i vidimo dva aspekta, dve naravi u nama - višu povezanu sa jednim svetom i nižu povezanu sa drugim, drugačijim svetom. Šta smo mi? Nismo niti jedno niti drugo - ni Bog ni životinja. U životu učestvujemo sa obe, i božanskom i životinjskom. Čovek je sastavljen od dve, ne samo jedne naravi i kao takav, on je samo biće koje ima mogućnost  da postane čovek samo ako bude u stanju da živi sa obe naravi u sebi, a ne da bude povučen od strane jedne ili druge. Ako se povuče u viši deo, on se udaljava od njegovih ispoljavanja i ne može ih više vrednovati. On više ne poznaje niti doživljava njegovu životinjsku narav. A ukoliko sklizne u drugu narav, on zaboravlja sve što nije životinjsko i nema ničega da tome pruži otpor. On je životinja.....nije čovek. Životinja uvek odbacuje andjela. Andjeo se distancira od životinje.

Svestan čovek je onaj koji je uvek budan, uvek oprezan, onaj koji se seća sebe u obe krajnosti i onaj čije su obe prirode u njemu uvek suočene .


The watchman - Jeanne de Salzmann

We do not see our state of sleep. In this state we think of working; we think, “I wish to be present.” But the effort to be present is something very different  from  thinking.  It  is  an  effort  in  the  direction  of  consciousness.  We must come to know whether we are conscious at a given moment, and all the degrees of  this consciousness. Its presence or absence can thus be proved by an inner act of observing.


I am in front of something I do not know. I am in front of a mystery, the mystery of my Presence. I must recognize that I cannot know this mystery with  my  ordinary  means  of  knowing.  But  I  must  understand,  at  least intellectually,  what  it  would  mean  to  be  present—that  is,  to  be  present  not only with my head,  my sensation or my feeling, but with all these elements of my Presence together. Maybe then I still will not be truly present, but at least I will search for a common direction.


Who  is  present - who  is  seeing?  And  whom?  The  whole  problem is here. In order to observe ourselves we need an attention that is different from our ordinary attention. We undertake the struggle to be vigilant, to watch the  struggle  of  the  watchman.  We  seek  to  have  a  watchman  in  us  who  is ""stable. The one who watches is the one who  is present. Only the watchman is active.


The rest of me is passive. The watchman must take an impression of the  inner  state  while  trying  to  see  everything  at  the  same  time  and  have  a sense of  the whole. We must learn to distinguish between the real “I,”  which is nowhere to be seen, and the personality, which takes over and believes it is the  only  one  who  exists.  One  has  power  over  the  other.  The  necessity  is  to reverse  the  roles.  The  danger  is  that  we  do  not  see  the  roles  change  back again. I  believe I need to pay attention when, in fact, I need to see and know my inattention.


Observation  of  myself  shows  me  how  better  to  concentrate  and strengthens  the  attention.  It  makes  me  see  that  I  do  not  remember  myself, that I do not see my state of sleep. I am fragmented, my attention is dispersed, and there is no force that is available to see. When I awaken, I make an effort to  disengage enough attention to oppose this dispersion, and to see it. This is a state that is more voluntary. Now there is a watchman, and this watchman is
a different state of consciousness. I must always remember that I do not know what I am, that the whole problem is  who is present. Self-observation by my usual thought, with its separation between the observer and what is observed,
will only strengthen the illusion of my ordinary “I.”


At  a  certain  moment  we  come  to  see  two  aspects,  two  natures,  in ourselves a higher nature related to one world and a lower nature related to another, a different world. What are we? We are neither one nor the  other neither God nor animal. We participate in life with both a divine nature and an
animal nature. Man is double; he is not one. And, as such, he is only a promise of man until he can live with both natures present in himself and not withdraw into one or the other. If he withdraws into the higher part, he is distant from his  manifestations  and  can  no  longer evaluate  them;  he  no  longer  knows  or experiences  his  animal  nature.  If  he  slides  into  the  other  nature,  he  forgets everything that is not animal, and  there is nothing to resist it; he is  animal . . .
not man. The animal always refuses the angel. The angel turns away from the animal.


A conscious man is one who is always vigilant, always watchful, who remembers  himself  in  both  directions  and  has  his  two  natures  always confronted.
 

FAZE DISANJA

Jeane de Salzman - Stvarnost Bića - Reality of Being 

Postajući svesni čina disanja, bolje ćemo razumeti zakone koji vladaju životom i kako da služeći im damo smisao našem postojanju.

Stvarno razumevanje čina disanja dolazi uz pomoć praktičnog opažanja različitih faza.

U prvoj fazi se postaje svestan fizičkog disanja bez ikakvog uplitanja. Disanje se samo od sebe odvija. Ukoliko je ono stišnjeno i ukoliko potiče iz grudi više nego iz dijafragme, to pokazuje da sam napeta i skučena u mom uobičajenom "Ja". Ne dopuštam disanju da dolazi i odlazi slobodno. Uzimam vazduh ali ne omogućavam potpun izdisaj, kao da sam se uplašila da ga neću primiti dovoljno. Prva stvar koju treba da naučim jeste da pustim disanje da bude slobodno bez uplitanja mog uobičajenog "Ja". Treba da  dopustitim disanju da se kreće dublje u telo i da mu dopustim da izadje u celosti.

U drugoj fazi disanja se praktikuje ne samo na telu već i na sebi. Više ne stavljam naglasak na izdisaje u potpunosti, već dopuštam sebi da idem sa njim. Pored ramena i grudi ja opuštam celo moje telo tj. sebe u celini. Vidim da moje uobičajeno disanje odražava lažni stav mojeg "Ja". To nije moje telo već "Ja" koje ne diše na pravi način. U procesu rada, otkrivam da sva moja ispoljavanja i misaoni stavovi blokiraju protok disanja. To liči na protivljenje osnovnom ritmu života, strahu od gubljenja sebe, nedostatku poverenja u život.

Treća faza bi bila da doživim da to nisam ja već "To", univerzalno biće koje diše, i da vidim da je disanje jedan osnovni pokret jedne žive celine. Učimo da postanemo svesni života i postojanja utelovljenog u nama, svesni ritmičkog poretka u koji smo uključeni. To ne treba da se posmatra sa strane, držeći se odvojeno, već treba postati jedno sa Tim  bivajući preobraženi od toga. Obično nas to ne može promeniti zato što smo odsečeni od realnosti i izgubljeni u našim uobičajenim "Ja". Prava svesnost je zatrpana i ona igra samo sporednu ulogu. Mi moramo da pustimo sve naše zamisli, predstave i unapred stvorene ideje da nestanu kako bi postali svesni izvora. Moramo dopustiti svesnosti da izbije na površinu i odigra glavnu ulogu. Isključivo tada možemo živeti u skladu sa Postojanjem ( Suštinom ). Ovo aktivno prepoznavanje života iznutra donosi jedno osećanje dužnosti da osluškujemo  "svesnost" , da menjamo i živimo u skladu sa onim što shvatamo.

Konačno, čovek dolazi do poniznosti ( poslušanja - stanja duše koja je otvorena da primi volju drugog. Bezuslovno potčinjavanje svoje volje, ćutanjem i trpljenjem bez uplitanja u cilju i u skladu sa apsolutnim dobrom ) i poverenja u život i sebe. Predaje se kosmičkim dešavanjima uspona i padova, razumevajući čitavim njegovim bićem da su svi kalupi stvoreni u slobodnom prostoru u praznini, u tišini, i da su reabsorbovani nakon što su ispunili svoju svrhu. Tada shvata da se pronalazi gubljenjem sebe. Postaje slobodan od izvesnih jednostranih ograničenja, ali uvidja da je njegovo sopstvo odgovoran učesnik veličanstvenog života univerzuma u kome učestvuje u celini.

In  becoming  conscious  of  the  act  of  breathing,  we  will  understand better  the  laws  governing  life  and  how  serving them  brings  meaning  to  our
existence.

Real  understanding  of  respiration  comes  through  the  experience  of different stages.

The first stage is to become conscious of the physical breathing and to let  it  be.  The  respiration  goes  on  by  itself.  If  it  is  tight  and  originates  in  the chest  rather than the diaphragm, this shows that I am tense and confined in my ordinary “I.” I do not allow the breathing to come and go freely. I take in the air but  do not allow complete exhalation, as though I were afraid of not receiving enough air. The first thing to learn is to let the breathing be without
the  intervention of my ordinary “I.” I have to let the breathing move lower in the body, and let the air go out entirely. 

The  second  stage  in  breathing  is  to  exercise  not  only  the  body  but oneself.  I  no  longer  place  emphasis  on  exhaling  completely,  but  instead  let myself go  with the exhalation. I relax not only my shoulders and chest, I relax the whole of myself. I see that my usual respiration reflects a false attitude of my “I.” It is not my body but “I” who is not breathing in a right way. In working,
I  discover  that  all  my  manifestations  and  mental  attitudes  block  the  flow  of  the breath. It is  like a resistance to the  fundamental rhythm of life, a fear of  losing myself, a lack of trust in life.

The  third  stage  will  be  to  experience  that  it  is  not  I  but  “It,”  the universal Being, which is breathing, and to see that breathing is a fundamental movement  of a living whole. We learn to become conscious of life and of the Being incarnate in us, conscious of a rhythmic order in which we are included. This  is  not  to  observe  from  outside,  holding  ourselves  apart,  but  to  be  one with the experience and be transformed by it. Usually  it cannot transform us because  we  cut  ourselves  off  from  reality,  lost  in  our  ordinary  “I.”  True consciousness is buried and plays only a secondary role. We must let all our images  and  preconceived  ideas  dissolve  in  order  to  become  aware  of  its
source. We have to let consciousness emerge and play the principal role. Then one can live  according to one’s Being. This active recognition of the life within brings  a  sense of  obligation  to  listen  to  “consciousness,”  to  change  and live according to what we understand.

Finally, a man comes to submission and trust in life and the Self. He gives himself up to the cosmic movement of ebb and flow, understanding with his  whole  being  that  all  forms  are  created  in  the  void,  in  silence,  and  are reabsorbed  once  they  have  fulfilled  their  role.  He  understands  that  he  finds himself in  losing himself. He becomes free from certain subjective limits, but
realizes that his Self is a responsible participant in the great life of the universe. He participates in the Whole.